Милица Врањеш пуким је случајем 1941. године, као деветогодишња дјевојчица, преживјела усташки пир. Једног тмурног јесењег дана у кордунском селу Беговом Брду поклани су готово сви чланови њене обитељи и неколицина мјештана. Властитим очима гледала је како убијају њеног оца Ђуру, два млађа брата, Драгана (6) и тек рођеног Нину, те сестру Боју (16). Када је Милица дошла на ред, крвник није обавио посао до краја. Ножем јој је пробио врат и мислећи да је мртва, бацио је међу убијене. Но она је преживјела покољ, а за ту страхоту коју је доживјела данас прима накнаду од биједних 399 куна мјесечно. То је сав новац којим ова болежљива старица располаже.  –

СЛАБИЊА – Протојереј Костајничко-Дубичке парохије Госп. Далибор Танасић служио је 16. децембра 2017. године парастос на девастрираној гробници, пострадалим Слабињцима у усташком покољу 16.12.1943. Служби парастоса присуствовала је родбина покланих и пријатељи. На мјесту покоља подигнут је пчелињак.  Присутне је поздравио предсједник ВСНМ Опћине Дубица Милинко Симић. Подсјетио је на догађај од прије 74 године када је поклано 96 Слабињаца, од тога 42 дјеце, 37 жена и 13 мушкараца. Тачан број неће се никада утврдити. По неким документима се наводе и други бројеви жртава. Из свега до сада утврђеног радило се о веома брижљиво планираном злочину. Симић је рекао да је злочин према Србима планиран прије оснивања НДХ у мјесту Сијени.

Са благословом Његовог Преосвештенства Eпископа горњокарловачког г. Герасима, Црквена општина Петриња је током октобра и новембра 2017. године Часним Kрстовима означила места храмова уништених током Другог светског рата. Парохију петрињску поред града Петриње чини још 55 насељених места, на чијем је подручју до Другог светског рата било чак 19 функционалних храмова. Највећи број храмова уништен је у току Другог светског рата, док су преостали уништени у току последњих ратних збивања, те је од некадашњих 19 храмова чак 10 уништено до темеља, док су од још 4 храма остали само зидови. На местима храмова уништених до темеља  данас није остао ни „камен на камену“ који би верно сведочио о постојању и

„У Зрину je oбиљeжeнa 74. гoдишњицa стрaдaњa стaнoвникa Зринa. У руjну 1943. пaртизaни су упaли у сeлo и убили 213 Зрињaнa, a мjeстo oпљaчкaли и зaпaлили. Прeживjeлe стaрцe, жeнe и дjeцу су прoтjeрaли..“ Овaкo je 9. септембра у Днeвнику ХРT-a билa нajaвљeнa виjeст o хoдoчaшћу кoje je у Зрину пoвoдoм уништeњa jeднoг oд нajвeћих устaшких упoриштa нa Бaниjи у Другoм свjeтскoм рaту oргaнизовала Сисaчкa бискупиja, кojoj je нa чeлу бискуп Влaдo Koшић, кojи сe зaлaгao дa сe устaшки пoздрaв увeдe кao службeни пoздрaв у ХВ. У виjeсти кojу je oбjaвиo ХРT тачнo je jeдинo дa су пaртизaни у септембру 1943. нaпaли Зрин. Нaпaли су гa jeр je у њeму билa пoсaдa с гoтoвo 150 устaшких