Želeo bih da ovo ostane negde zapisano, zato Vam se i obraćam

Datum objave: ponedeljak, oktobar 15, 2018
Veličina slova: A- A+
Na Baniji 1942. Ustaše odvode Srbe na streljanje. (FOTO: www.wikiwand.com)
Na Baniji 1942. Ustaše odvode Srbe na streljanje. (FOTO: www.wikiwand.com)

 

Poštovani, Hristos Voskrese!

Obraćam Vam se kao potomak nekih od žrtava logora Jadovno.

U Vašem popisu žrtava, pod brojem ID1340, stoji ime Vukičević Glige Ilija, iz Dragotine. Ilija je moj pradeda po majci, a njegov otac se zvao Gligor, tj. Gliga.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 10. maja. 2016. godine.

Pod brojem ID 1329 stoji Vukičević Ilije Boško, iz Dragotine. Boško je sin mog pradede Ilije Gligora Vukičevića i rođeni brat moje rođene bake. Samo, njegovo ime nije bilo Boško, već Bogdan. Molim Vas da, ako je moguće, ispravite ovo ime.

Nažalost, nemam da Vam priložim njihove slike, sve je spaljeno od strane ustaša.

Od moje familije Vukičevića, rat su preživele samo moja rođena baka Ružica (rođ. 1921.) i njene dve rođene sestre, Evica (rođ. 1924.) i Draginja (rođ. 1928.). Njihova majka umrla je u toku rata od tifusa, ostali su svi pobijeni.

Kako su mi pričale moje bake, jula 1941. godine, došle su ustaše pred njihovu kuću u Dragotini. Inače, njihova kuća se nalazila na raskršću seoskih puteva i u nju su uvek svraćali i Hrvati i Srbi.

Kada je proglašena NDH, Hrvati su i dalje svraćali kod Ilije. Ilija ih je svaki put pitao šta se to dešava, a oni su mu odgovarali: “Ništa se vi ne bojte, neće vama niko ništa”. I ovoga puta su ustaše svratili na jelo i rakiju.

Jedan od ustaša, iz susednog sela Maje, bio je dobar prijatelj moje porodice, često je svraćao kod Ilije. Nakon što su se napili i najeli tražili su od moje prababe Jelice da pozove svog muža, Iliju Vukičevića.

Ilija je došao i počeo da razgovara sa ustašama. Po pričanju mojih baka, jedan od ustaša je stajao sa strane, gledao u Iliju i ovako mu rekao: “Ako meni dopadneš, ja ću te `vako sjeći!” Ilija je krenuo sa ustašama, a Jelica ih je upitala kuda ga vode? “Vodimo ga da se zakune za Pavelića, pa ćemo ga vratiti, ništa se ne brini”, odgovorio je jedan ustaša.

Usput su negde pokupili i Ilijinog sina Bogdana i priključili ga koloni Srba koju su sprovodili. Bake su mi pričale da se Bogdan sam priključio koloni i tako otišao u smrt, zajedno sa svojim ocem.

Nekoliko meseci kasnije, u kuću je došao Simo Todorović, istaknuti partizan banijskog kraja. Sakrio se u našoj kući. Prethodno je, sa svojom četom, izvršio napad na ustaše. Simo je postavio straže oko sela i govorio mojoj prabaki da se ništa ne boji, jer ih oni čuvaju.

Međutim, u znak odmazde za prethodni napad, ustaše su došle u velikom broju i četa Sime Todorovića se razbežala. I sam Simo je pobegao iz naše kuće, ostavljajući žensku čeljad na milost i nemilost ustašama.

Pošto se kuća nalazila na raskršću puteva, ustaše su prvo u nju ušle. Osim mojih baka i prabake, u kući je bilo još ženskih članova uže i šire familije Vukičevića. Sakrio se ko je gde stigao, većina njih u podrum.

Bakinu sestru od strica, ustaše su ubile metkom u leđa, na kućnom pragu. Njeno dvomesečno dete dokrajčili su bajonetom.

Ustaše su kundacima porazbijali prozore, ušle u kuću i zagrmele: “Izlazite napolje!” Moja prabaka Jelica ostala je sakrivena negde van kuće, a moja baka Evica skočila je kroz prozor u duboki sneg.

“Bolje da se smrznem, nego da me kolju”, pričala mi je.

Ženske članove familije, uključujući i moje bake Ružicu i Draginju, ustaše su postrojile ispred kuće.

“Šta ćemo s njima?”, upitao je jedan ustaša.

“Klati!”, viknuo je drugi ustaša.

“Spaliti!”, rekao je treći.

Tada se pojavio jedan “mladi, lijepi ustaša”, kako mi je pričala baka i rekao: “Nećemo ovakijeh sekica dirati” i sve ih pustio!

Zatim su ustaše zapalile kuću. Nažalost, bakina kuća je bila prva koja je spaljena u Dragotini.

Ništa nije ostalo od uspomena, nijedna fotografija. Jedino je ostao čitav jedan čardak koji i danas stoji.

Ipak, bake su preživele rat i dočekale duboku starost.

Organizator odvođenja Srba iz ovog kraja, pokolja moje familije i spaljivanja kuća u Dragotini, bio je Luka Mazalović, ustaša iz susednog sela Maje. Njemu su 1942. godine presudili neki članovi moje šire familije.

Kao naslednik ovog porodičnog predanja, želeo bih da ovo ostane negde zapisano, zato Vam se i obraćam. Možete me kontaktirati putem ovog mejla ili telefonom (tel.broj u Arhivi UG Jadovno 1941.).

Ako organizujete odlazak do Šaranove jame na Velebitu, molim Vas da me obavestite, želeo bih da odem i da se poklonim senima svojih predaka.

S poštovanjem,

Nenad Andrić

Beograd


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top