Pre sto godina nije bilo bogohulno da se na današnji praznik igra, pa se 15. aprila 1917. tim naše telegrafske škole sastao s ekipom britanske 38. bolnice Napredak I, II i III U svojoj knjizi „Fudbal u Srbiji 1896-1918” (s podnaslovom: „kao i u izbeglištvu u savezničkim zemljama 1916-1918”) istoričar našeg sporta pokojni Srbislav Č. Todorović je zapisao: „I na Solunskom frontu omiljena zabava naših đaka-izbeglica bio je fudbal, mada sa čestim prekidima i slabijim igračima. Ovde je, početkom novembra 1916. inicijativom Velimira Velje Popovića, nekada poznatog sokolskog radnika, formiran fudbalski klub „Napredak”, sa svoja tri odeljka „Napredak br. 1” na telegrafskom kursu u Solunu, „Napredak br. 2” u saobraćajnoj

Komemoracija poginulim srpskim vojnicima kod spomen-kapele sa kosturnicom u Udovu na jugu Makedonije SKOPLJE – OD STALNOG DOPISNIKA „NOVOSTI“ Ispred spomen-kapele sa kosturnicom poginulim srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata u Udovu, tik uz auto-put Skoplje – Solun, u valandovskoj kotlini, na krajnjem jugu Makedonije, i ove godine na Veliki petak održana je komemoracija bez verskog pomena regrutima, masakriranim uoči Vaskrsa, 20. marta prema tada važećem Julijanskom kalendaru 1915. godine. Na komemoraciji, kao i svake godine, bez sveštenika i verskog opela, uz podsećanje na istorijski događaj, počast poginulim srpskim vojnicima, paljenjem sveća i polaganjem venaca i svežeg cveća na memorijalu, u ime Vlade i Vojske Srbije odali su predstavnici Ambasade

Dok čekamo avione iz bratske Rusije koji bi nebo nad Otadžbinom ponovo učinili srpskim i slobodnim ne smemo da zaboravimo da sami avioni jesu važni, ali da je njihova snaga uvek bila u onima koji su u kokpitu. Za odbranu Otadžbine važno je oružje, jer se boljim naoružanjem logično lakše brani i čuva domovina. Ali presudan faktor su oduvek bili i uvek će biti ljudi, to je upravo ono čime smo uvek odnosili presudne pobede, ono što nam je oduvek donosilo slobodu. Piše: Nenad Blagojević Zato čekajući nove avione, srpski narod još željnije iščekuje vraćanje onog pravog svetosavskog duha u srca srpskih vojnika. Taj trenutak se bliži i pored svih

Prvi svetski rat je srpskom narodu doneo nezapamćena stradanja, muke, patnje, ali i mitske bitke kao i veliku pobedu. Upravo ta pobeda izvojevana verom i srpskim srcem, kao i pad Hazburške monarhije konačno donosi i ostvarenje vekovnog sna. Vekovnog ali dosanjanog sna da velika većina Srba živi u svojoj Otadžbini. Da bi razumeli težinu borbe koju su Srbi prošli kao i da u budućnosti ne bi pravili ili ponavljali greške moramo dobro upoznati svoju istoriju. Budemo li je pažljivo čitali i slušali nećemo zaboraviti ni propustiti ono najvažnije. Znaćemo kako su Srbi odmah po izbijanju Velikog rata masovno iz Austrougarske prelazili u Kraljevinu Srbiju i prijavljivali se u dobrovoljce. Ništa

Knjiga Boška Bojovića plete priču o topličkoj heroini Jeleni Šaulić Bojović. Mlada učiteljica postala borac Gajtanskog odreda U sali Skupštine opštine Pljevlja promovisana je knjiga Boška Bojovića “Jelena Šaulić Bojović – junaštvo je car zla svakojega”. O knjizi su govorili dr Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja genocida u Beogradu, novinar Milan Knežević i autor prof. dr Boško Bojović. Prethodno je episkop budimljansko-nikšićki i administrator eparhije mileševske Joanikije, sa sveštenstvom i monaštvom Arhijerejskog namesništva pljevaljskog, na Varoškom groblju održao parastos Jeleni Šaulić Bojović, koja je umrla 21. marta 1921. godine. Autor knjige prof. dr Boško Bojović, profesor na Sorboni, inače unuk Jelene Šaulić Bojović, govorio je o životu slavne Durmitorke. –

Spomenik junacima bitke na planini Gučevo, gde je na čuvenoj koti 708, srpska vojska, hladne kišne jeseni 1914, zadržala nadmoćnog neprijatelja čitavih 55 dana, bez smene vojnika i sa oskudnim pozadinskim snabdevanjem. Bili su ukopani na 20m od austrougarskih rovova, radi izbegavanja njihove artiljerije i izginuli bezmalo do poslednjeg. Pred kraj bitke rovove više nisu ni kopali, jer su naslaganim leševima svojih saboraca dizali bedem ispred kuršuma i gelera. Ovaj nadljudski podvig, u kasnijim vremenima dobrano zaboravljen, bio je ključ veličanstvenih pobeda srpske vojske na Ceru i Kolubari. Slava im! Vezane vijesti: Gučevo – prva bitka Broza i Draže | Jadovno 1941. Guslao u paklu borbi | Jadovno 1941. Srbe

Posle proboja Solunskog fronta, oko 1.500 preživelih topličkih ustanika priključilo se srpskoj i savezničkoj vojsci i učestvovalo u završnim borbama za konačno oslobođenje zemlje Ranjeni Kosta Kosovac, s malobrojnim ljudstvom, sve teže se kretao i izmicao pojačanoj poteri okupatora. Za njim su jurili 11. opolčenski puk, 18 bugarskih kontračeta i austrijski poterni puk. Poternim snagama komanduje lično general Nerezov, a zamenik mu je potpukovnik Atanasov. Austrijskim snagama naređuje pukovnik Klem. Krajem decembra 1917. godine, skriva se u okolini sela Grgura kod Blaca u topličkom kraju. Izdajnici, predvodeći okupatore, otkrivaju njegovo mesto boravka. Usamljen, Vojinović vodi poslednju odlučnu bitku na život i smrt. Ovoga puta nema proboja, jer nema sa kim,

Kako je vreme odmicalo, teror okupatora je pojačavan. Narodna volja je polako popuštala. Ustaničke četovođe gotovo svakodnevno su ginule, jedinice se rasturale, a pojedinci skrivali Rigorozne mere za likvidaciju četničkog i ustaničkog pokreta i naroda u Topličkom, Kosaničkom i Jablaničkom okrugu dovele su narod do potpunog fizičkog istrebljenja. Ta najdrastičnija mera, uz razne vidove ucena, potkupljivanja, nagrađivanja polako je slamala otpor naroda i boraca. Austrijanci su za svakog potkazanog jataka davali nagradu od 200 kruna, za mrtvog četnika 500, a za živog 1.000 kruna, Glava Koste Vojinovića bila je ucenjena na 40.000 kruna. Isprva, to nije nailazilo na prijem kod seljaka, pa se u austrijskom izveštaju od 7. jula 1917.

Krajem maja 1917. godine bugarska komanda je bila prisiljena da konstatuje: “U bugarskom području mir nije u potpunosti uspostavljen… ustanički pokret ponovo je oživeo u poređenju sa martovskim pokretom, koji je bio u velikom stilu, razlika je u tome što se mi danas suočavamo sa rasutim manevarskim četama”. Vojno bugarsko rukovodstvo je konačno svesno da se srpski četnici ne mogu uništiti jedinicama regularne armije, niti policijskim jedinicama. Zato komandant Moravske vojno-inspekcijske oblasti pukovnik Darvingov, koji je bio stari bugarski komita u Makedoniji, 16. jula 1917. godine, objavljuje naredbu o promeni taktike u borbi protiv srpskih četnika. Naredba sadrži i uputstvo pukovnika Tasova o formiranju i dejstvu “kontračeta”, čiju okosnicu čine

Vrhovna komanda srpske vojske odlučuje da pošalje svog izaslanika sa novim direktivama ustaničkim vođama. Nažalost, uputstva nisu stigla do vojvoda na ustaničkom području Izvještaj Vrhovnoj komandi u Solunu trebalo je da uruči delegacija koju su činili: pop Dimitrije Dimitrijević, Aleksandar Piper, Ratko Stefanović, Grk Petar Pikula, Proka Planić, Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković. Grupa je na put od 400 km pošla 23. jula 1917. godine iz sela Babice, na Kopaoniku. Putovanje dugo 35 dana odvijalo se uz stalne neprijateljske potere. Između Tetova i Gostivara došlo je do sukoba, gde je poginuo Ratko Stefanović. Pop Dimitrijević, Piper i Grk Pikula, posle okršaja, zarobljeni su na Suvoj gori, (kasnije sprovedeni u Niš

Više od hiljadu austrijskih vojnika svakodnevno je gonilo vojvodu Kostu Vojinovića. Doveli su specijalni graničarski bataljon iz Dalmacije. On je vešto izbegavao potere, ali i prihvatao borbu Oko 1.500 četnika svrstanih u manje čete i grupe dejstvovalo je s planina Kozjak, Kukavica, Goljak, Radan, Prolom, Arbanaške planine, Vidojevice i Pasjače. Manje borbe su vodili vojvoda Jovan Radović u istočnoj Srbiji, Kosta Vojinović na području Kopaonika i Jablanički odred u Gornjoj Jablanici, a odred vojvode Toška Vlahovića u Pustoj Reci. Da bi četnička borba bila ubojitija i nepredvidiva, preostale ustaničke jednice izvršile su reorganizaciju. Tako je za komandata Jablaničkog odreda, umesto kapetana prve klase Milinka Vlahovića, postavljen poručnik Dimitrije Begović, za

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ Posle okončanja srpsko-turskih ratova sedamdesetih godina pretprošlog veka, kada su se Osmanlije povukle na prostor južne Srbije, novooslobođeni krajevi bili su gotovo pusti. Tako retko nastanjeni bili su potpuno nezaštićeni, od upada šiptarskih i muhadžirskih bandi koje su otimale stoku, letinu i žene pri tome ubijajući muške glave i čineći razne zulume. Muslimane iz BiH koji su dobrovoljno napustili svoja imanja ne želeći da budu na teritoriji pod hrišćanskom vlašću turci su nazivali starom arapskom reči muhadžir što znači izbeglica. Sami muhadžiri nisu poslušali reči Alekse Šantića koji je kroz pesmu upućenu njima rekao svu istinu od koje su bežali.   Ostajte ovdje… Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba, Neće