Пронађене црквене књиге, крштенице, банкарски записи, писма, наредбе, фотографије,школска документа, указују да је бугарски крајњи циљ био проширење сопствене територије на рачун Србије Највиша војна и цивилна власт у југоисточном делу Србије била је у рукама војног генералног гувернера, у прво време генерал-мајора Кутичева. Бугарским војним јединицама, после окупације српске територије, било је изричито наложено да одрже ред и мир у оквиру закона и престижа власти, а исто тако да гарантују живот, посед и част становништва. Генерал Кутичев у својој наредби даје и ближа упутства. Најсигурније мере за очување опште сигурности на територијама које су подељене на бригадне, пуковске и одредске рејоне су: разоружавање становништва, завођење реда и послушности; да

Са споровима о нашој југословенској прошлости иду алтернативне чињенице, како је то, недавно, згодно речено. На спорове нико не може ставити тачку, нити се прошлост може укинути повременим покушајима помирења. Једино је могуће тањити мало-помало још увек дебеле чињеничне алтернативе и повећавати корпус углавном неспорних факата. Ово је покушај у том правцу, подложан критици. У Србији после 1903. лична власт и југословенство као државни програми нису били могући. Ондашње друштво показало се способним да обесхрабри противуставне замисли и обузда непарламентарне покушаје, а југословенска идеја није имала упоришта у народу. Промене су почеле са нападом Хабзбуршке монархије на Краљевину Србију. Другог дана рата, 29. јула 1914. престолонаследник регент позвао је Србе

Устанак у Топлици и Јабланици угрозио је стратегијски интерес окупатора на простору где су пролазиле важне саобраћајнице према Солунском фронту и Блиском истоку Народ југоисточне Србије, не пристајући на окупацију, денационализацију, терор и злочине, у поробљеној Европи, започео је оружану борбу за сопствено ослобођење од окупатора. На скупу у селу Обилићу у Пустој Реци, 21. фебруара 1917. године, окупљене четовође донеле су одлуку за подизање устанка у Топлици, Косаници и Јабланици. Тај јединствени догађај у новијој српској историји многи истраживачи су, касније, назвали Трећим српским устанком. Ове, 2017. године навршава се 100 година од тог историјског чина који ће остати трајно упамћен. Топлички устанак, како је у досадашњој историјској литератури

Чачак – Учитељ Радомир (Косте) Цвијовић из Дучаловића на Овчару био је учесник ослободилачких ратова 1912–1918. и од 24. августа 1915. до 25. јануара 1916. водио дневник бележећи догађаје до доласка на Крф у првом блоку, док у другом описује одлазак на Солунски фронт и догађаје тамошње. Ти записи сведоче из прве руке о несрећи и патњи једног народа напуштеног у праведној борби, решеног да се до краја жртвује за очување слободе. Овај део белешки мајора Цвијовића, који следи, почиње 22. октобра 1915. у јужној Србији… „Целу ноћ смо ишли, ужасно блато. Прешли смо реку и прошли кроз Власотинце, 23. окт. прешли Мораву и заноћили више Лесковца. Исте ноћи смо

Др Александар Недок, за „Новости“, о страдању Срба у граду на Колубари у Првом светском рату. У вароши која је имала око 8.000 житеља, боравило је више десетина хиљада људи Више година трагао сам по прашњавим архивама, по, нажалост, ретким писаним успоменама савременика и учесника тих догађања, по студијама писаним после тих трагичних и славних дана. – Резултати тих трагања су написаних до сада седам књига, самостално или у друштву мојих колега и пријатеља, било војних лекара или војника од заната, и нас неколицине лекара из грађанства, од којих сам, ето, игром судбине, од четворице само ја доживео да и ову књигу “туге и поноса”, како рече Бранислав Нушић, предам

Житељи села Велика уредиће и обележити гроб непознатог српског ратника, настрадалог приликом повлачења 1915. године Ужице – Запуштени гроб непознатог српског војника, палог у Великом рату на планини Чакор где му је тело тада покопано, ускоро ће бити уређен и обележен. То најављује Ужичанин Драгољуб Пауновић, родом из села Велика с Чакора, један од иницијатора низа садржаја за јачање српско-црногорских веза, па и овог подухвата. Тај војник, казује Пауновић, подлегао је суровој зими, глади и силним напорима на превоју Чакора приликом повлачења српске војске децембра 1915. године од Пећи уз Руговску клисуру ка албанским гудурама. Главнина наше војске успела је потом да преброди албанску голготу и стигне до Крфа, али

У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета. До темеља је уништено педесет пет села Овог 26. фебруара обележава се тачно 100 година од када су Коста Војиновић и Коста Пећанац повели једини устанак у некој окупираној држави токо Првог светског рата. Бугарске окупационе снаге, добро упамћене у свести српског народа, а поготово у крајевима Топлице и Јабланице, тог фебруара 1917. године прешле су ту црвену линију после које становништву на територији окупиране земље, није преостало ништа друго него да се, као њихови преци сто и кусур година раније, подигну на оружје и директно сукобе са завојевачем. Терор

Плоча постављена у част ослободилачкој српској војсци која је ослободила српско приморје 1918. године одолијевала је бројним окупаторима па и комунистима данас, поново, је мета напада. Срамни чин скрнављења подгријава подјеле у Црној Гори, али потврђује да иако поражени у Будви антисрби не мирују. Будванска плоча је постављена одлуком будванске општине из 1931. године, дакле у Краљевини Југославији, што ће рећи да је преживјела период италијанске и њемачке окупације, али и готово шест деценија ригидног антисрпског комунистичког режима. Стари Град Будва као споменик културе утврђен је 1961. године и плоча је саставни дио споменика културе. Иначе, подсјећања ради, Либерална партија је прије двије године покренула иницијативу за скидање спомен плоче

Куршумлија – Народ који заборавља своју традицију заборавља своју историју, народ који заборавља своју историју губи своју државу и свој национални и културни идентитет. Зато је потребно да се присетимо светле и славне традиције наших предака који су своје животе уградили у нашу слободу. Цена коју су платили борећи се за слободу биле су патње и страдања. Топлички устанак је значајан догађај у историји Србије. Био је то једини устанак у Европи на територији под контролом Централних сила. Територија на којој је избио Топлички устанак највећим делом се налазила под контролом Бугара. Повод за устанак народа против окупатора били су масовни злочини, пљачке и одвођење у интернацију великог броја цивила.

Нови докази о заверама Аустроугарске да пороби нашу земљу. Фердинанд дан пре убиства рекао да је одлучено да се Србија нападне после маневара. Две недеље пре атентата почело цртање нове политичке карте Европе У јуну 1919. године, на Париској мировној конференцији, закључен је и Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. У складу са овим уговором, Немачка је признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу. Притиснути теретом огромних обавеза, у годинама које долазе, Немци покушавају на све начине да одговорност за избијање Великог рата пребаце на другу страну. Ангажују

Редитељ Жељко Сошић, за “Новости”, о бурним реакцијама у јавности на играну серију Телевизије Црне Горе Божићни устанак, прва играна серија са историјском тематиком у црногорској ТВ продукцији “таласа” ових дана емоције Црногораца – оних чији преци су пре једног века хтели да се ослободе “српске окупације”, али и потомака оних који су 1918. били за уједињење са Србијом. Овај трагични догађај и после толико времена предмет је жестоких спорења “две Црне Горе”. Редитељ Жељко Сошић ухватио се “врућих кромпира” и решио да из уметничког угла та збивања пренесе на екран. На питање како се родила идеја за пројекат, он у разговору за “Новости” каже да је најпре настала потреба

У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири године касније, 9. децембра 1995 године под насловом „Милунка Савић из Гвозденог пука“. Да ли је репортажа била националистичка или само срамотна за једну државу процените сами: „Обучена у два дебела дшемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена – бомбаш, најхрабрија жена – ратник у Првом светском рату, четири пута рањена,