Музеју Семберије у Бијељини вечерас је отворена изложба “Српски санитет 1914-1918” која је резултат сарадње Музеја града Новог Сада, Војног музеја у Београду и Народног музеја у Шапцу. Аутори изложбе су кустос историчар Гордана Буловић, музејски савјетник археолог Мирко Пековић и кустос историчар Бранислав Станковић, а након Бијељине планирано је да ова изложба о српском санитету у Великом рату буде представљена и у другим градовима Републике Српске. Буловићева је на отварању рекла да је публици приказан дио од 500 прикупљених фотографија које показују настанак и развој српског санитета који је пратио голготу и херојство српских бораца и цивила у Првом свјетском рату. Приказана је и фотографија прве српске хируршке болнице

СЛОВЕНАЧКИ ВУК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО СРБЕ У Словенији се 23. новембар слави као државни празник, Дан Рудолфа Мајстера, словеначког генерала кога ниједна власт није волела због његових љубави. О њему се мало прича, а и кад се прича боље да се ћути. Тек од скоро стоје његови споменици и тог јесењег дана на њих се стављају венци цвећа. Али, ниједан цветић на гробове српских војника који су погинули за туђу земљу и туђу слободу, и то када је Први светски рат већ био завршен.      Ове стихове написао је, под псеудонимом Вук Славич, песник и генерал Рудолф Мајстер, највећи генерал и један од два највећа државника које је Словенија икада имала.

У Музеју Семберије у Бијељини данас ће бити отворена изложба “Српски санитет 1914-1918”, која је резултат сарадње Музеја града Новог Сада, Војног музеја у Београду и Народног музеја у Шапцу. Аутори изложбе су кустос историчар Гордана Буловић, музејски савјетник археолог Мирко Пековић и кустос историчар Бранислав Станковић. Према најави из Музеја, ово је до сада највећа изложба посвећена војним љекарима и пратећем особљу која осликава преживљавање српске војске у Великом рату. Свечано отварање изложбе је у 19.00 часова. Извор: СРНА Везане вијести: Велико дело руске хероине „Шлихтање“ или узалудна нада ЕУ преумљеника Највеће жртве рата

Једно од највећих обележја посвећених Јеврејима у Србији, Споменик изгинулим војницима у балканским и Првом светком рату биће обновљен до 2. октобра, када се навршава 90 година од његовог откривања До пре неку годину оронула, потамнела и оштећена споменичка целина на самом улазу у Сефардско јеврејско гробље у Београду, заблистаће захваљујући Министарству културе и информисања, које је до сада за ту намену издвојило четири милиона динара. Једно од највећих обележја посвећених Јеврејима у Србији, Споменик изгинулим војницима у балканским и Првом светком рату биће обновљен до 2. октобра, када се навршава 90 година од његовог откривања. Како објашњава Давор Салом, члан комисије Савеза јеврејских општина Србије за обнову споменика, ово

По избијању Првог светског рата, Јоксим Гајић постављен је за команданта уже одбране града Београда, са границама између Карабурме и Аде Циганлије. Ту се истакао својим познатим гестом којим је 22. септембра 1914. године одговорио на ултиматум аустроугарског генерала. Генерал-мајор Густав Гоглија, командант аустроугарских снага земунског региона, је тога дана око 17 часова упутио један монитор под белом заставом ка старој Сава-капији, где је било остављено овакво писмо: „Команданту града Београда! Данас до 6 часова по подне имате ми предати Београдску тврђаву, да је не бих даље рушио, и у знак предаје, уместо српске заставе, истаћи ћете бео барјак. А Ви, са Вашим штабом, бићете примљени на земунском пристаништу и у

Пре него што је постао ратник и окитио се Карађорђевом звездом, Вуксан Радовановић Стругопутић побио je општинско руководство у Добром Долу, јер због лоше карактеристике није могао да добије државни посао, а после јуначког ратовања, за чувара државне шуме поставио je га лично регент Александар Карађорђевић, који га је и одликовао. Животопис витеза Карађорђеве звезде Вуксана Радовановића, коме је због сналажљивости и способности да стругне (побегне) из нежељене ситуације, придодато и презиме Стругопутић, наликује на холивудске приче: лошег момка ослободе из затвора, да би за државу обавио неки посао. Вуксан је рођен крајем деветнаестог века у Иван Кули. Још као младић је показао храброст у свакодневним граничним сукобима са турским

ФИЛИП МАРИНКОВИЋ, КРУШЕВАЦ “Па од куда та и толика животна снага и моћ малој Србији, да може да чини ова чуда и покоре на крвавим мегданима, и да задивљује свет својим легендарним јунаштвом? Јесмо ли ми збиља ‘ покољење за пјесму створено’“ – Васа Ешкићевић,  Из мојих ратних дневника 1914-1919 У историји једне улице, чији је данашњи назив Змај Јовина, у Новом Саду, неколико година по завршетку Великог рата, постојао је и атеље у коме је стварао, никад не скидајући униформу српског војника, и један академски сликар, који је то звање стекао на Императорској академији уметности у Петрограду. То, данас готово заборављено име, гласило је Васа Ешкићевић (Ириг, 1867 –

Фотографска поставка изложбе “Сликари/ратници/сведоци”, на основу трогодишњег истраживања Милене Марјановић. У 107 снимака, 26 домаћих и страних аутора, згусло се целокупно страдање Срба Да једна слика вреди хиљаду речи, већ у првим данима Великог рата, спознао је војвода Радомир Путник, после масакра над цивилима у Мачви и Подрињу који су починили Аустроугари револтирани због пораза у бици на Церу. Зато је потписао Упут за употребу ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на бојишту. Ово бележи Милена Марјановић, аутор сегмента о фотографијама, на репрезентативној изложби Музеја савремене уметности “Сликари / Ратници / Сведоци – сликарство и фоторафија у Србији 1914 – 1918”, отвореној пре неколико дана у Галерији САНУ. – Формацијско

Бојишта Сувоборско-колубарске битке и друга места страдања недостојно обележена. Бројне српске жртве нису се уклапале у владајућу идеологију југословенства Камен, најтрајнији природни материјал, људи од искона користе да у њему бележе сведочанства о значајним догађајима и људима. Тако су оставили и белеге о себи и вредностима које су поштовали. Димензије споменика увек симболизују величину дела, па су најмонументалнији подизани у славу бранилаца отаџбине. Србија је у 20. веку, у времену свог највећег страдања, направила изузетак судећи по скромности споменика на местима где је у децембру 1914. одлучивана славна Сувоборско-колубарска битка. Први је крст на постољу од црвеног камена пешчара подигнут на врху Сувобора, одакле пуца поглед на подрињске планине и

Лепосавић – У Сочаници на северу Косова данас је обележена 100-годишњица Топличког устанка, освећен споменик јунацима Топличког устанка, обављен помен жртвама страдања на КиМ и одржана свечана академија. Церемонији обележавања стогодишњице Топличког устанка присуствовао је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, који је претходно положио венац на споменик јунацима Топличког устанка. Поповић је подвукао да српски народ никад није освајао туђе, већ је увек бранио своје. „А кад браните своје, тад сте најјачи. А браните га оружјем, песмом, књигом, језиком и писмом, вером, браните га и овим што данас радимо овде – браните га сећањем на оне који су били много већи и поноснији

Ми ћемо за пет дана ући у Ниш – говорио је новембра 1914. аустроугарски официр поднареднику Богољубу Васиљевићу из Барича, а овај узвратио: „Свакако, али као заробљеник”. Тако и би, за непун месец Чачак – Чудноват је животопис ратника Богољуба Васиљевића из села Барича код Обреновца, а још необичнија судбина највишег одликовања тог доба – Карађорђеве звезде са мачевима – који је родољуб заслужио, и никад ставио на груди. Овако своју приповест за „Политику” почиње Антоније Ђурић, књижевник из Чачка, и ниже опис јуначких дана Србина из Барича, које је описао и у својој повесници „Солунци говоре”… Васиљевић је 15. новембра 1914. са командиром и још неколико војника био у

Етнолог Миодраг Алексић чува документе о сину Бранислава Нушића. Написао је опроштајно писму оцу и вереници За четири деценије рада етнолог Завичајног музеја у Јагодини Миодраг Алексић дошао је до разних занимљивих списа, докумената и фотографија. Али најпоноснији је, каже, на писмо Страхиње Бана Нушића, сина највећег комедиографа Бранислава Нушића, који је погинуо у Колубарској бици. Фотокопију писма и Банову фотографију преузео је из ауторског филма “Ага” редитеља Драгослава Лутовца. – Као да је предвидео своју смрт, Бан је написао опроштајно писмо оцу и вереници у Скопљу. На полеђини је била порука за онога који га буде нашао мртвог. “Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант, рођен у Београду. Породица

Виктор Аспергер је био родом из војвођанског западнобачког села Дорослова у сомборском округу које је тада припадало Угарској. Рођен је крајем 19. века. Као аустроугарски официр, вероватно нижи, током војне службе пао је у немилост једног високог официра који га је систематски злостављао. Долази до сукоба и Аспергер скоро на смрт пребија овог официра. Знајући шта га чека по строгим војним законима Аустроугарске монархије, бежи преко Дунава у Србију, где му је, по његовој процени, било најбезбедније с обзиром на сталне затегнуте односе ове две земље. Бежи са нешто новца, најважнијим личним пртљагом и војним дурбином, ради осматрања, од кога се не раздваја до краја свог живота и који му