Уз 42. годишњицу смрти великана из Хашана: Бранко Ћопић, јуче и данас

Пише: Dušan Bastašić

Од првих новинарских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима, па до краја живота Бранко Ћопић је остао једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што само собом довољно казује колико је овај великан пера безалтернативно схватао списатељски позив од кога је искључиво живио, будући да је био најтиражнији југословенски писац, уз то најплоднији, најпревођенији и најпопуларнији.

Пише: Мирјана Стојисављевић

Познаје ли се и приближно његов стваралачки опус, онда се несумњиво може рећи да је овај најзавичајнији и најомиљенији од свих југословенских писаца, коријенски везан за родне Хашане, цјелокупан свој романескни таленат посветио управо подгрмечком човјеку, пратећи његов страдални пут од 1941. до 1946. године када бива плански колонизован у Војводину, на земљу протјераних фолксдојчера.

Мање је познато да се увијек будни хроничар бојовника и бјегунаца испод Грмеч планине на тако нешто тестаментарно заклео животом у оној дугој ноћи без звијезда проведеној у усташком казамату Соколског дома у Босанској Крупи у који је крајем јула 1941. године на превару спроведен.

Циљ усташа био је да ликвидирају све виђеније људе, међу њима и Ћопића, тада јединог високообразованог Србина у цијелом Подгрмечу. Историја казује да је само у току два мјесеца незапамћеног усташког терора године 1941. у крупском срезу поклано и на друге звјерске начине побијено преко 5500 недужних жртава, кривих само зато што су били Срби.

Управо тада, гледајући рођеним очима усташка звјерства, Ћопић се завјетовао да ће да опише овај народ коме је запријетио геноцид, потпуно истребљење – ако остане жив, како би свијет сазнао за безмјерно страдање његовог народа. А жив је остао вишњим случајем, тако што му је од крупског логорника Енвера Мурадбеговића, предратног учитеља из Хашана, главу откупила мајка Соја новцима добијеним за „Ракићеву награду“ коју му је уочи рата додијелила Краљевска академија наука и умјетности за збирку приповиједака „Планинци“. Поменуће те паре и свом посљедњем саговорнику, посинку Момчилу Срећковићу, са којим се запутио у посљедњу шетњу пред скок с моста: „Знаш ли ти да сам тада добио прву хиљадарку у животу, знаш ли ти колико је то било пара, био сам богатији од цара.“ Ваља забиљежити и ово: истог дана кад су га за откуп пустиле, усташе су се још једном запутиле у Хашане, не би ли га поново ухапсиле, носећи му још један позив да се јави властима. Не знајући да јој је син већ пуштен из казамата, мајка Соја им је одбрусила да од ње немају више шта да траже јер им је предала све новце које је имала. Када се наредне ноћи онако измрцварен прикрао кући, Бранко је у руке добио нови позив на чијој полеђини је само отписао: „Тешко сам се ишчупао из ваших шака и више вам не желим на очи.“

Случај је хтио да је четрдесет три године од тог немилог догађаја у коме је за длаку избјегао кланицу, сада већ седамдесетогодишњи писац добио још један позив на „информативни разговор“, што сазнајемо из свједочења Момчила Срећковића, пишчевог штићеника, о његова посљедња два сата живота, када му се пожалио: „Тужан сам ти, мој јаране, добио сам нови позив за саслушање, хоће они да ми огуле кожу, не дам се, неће они више живот да ми загорчавају. Јаране мој, затварам свој дућан, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.“

Схвативши да му је борба узалудна, а немајући куд побјећи од бјесомучних удбашких прогонилаца који га нису пуштали ни након Титове смрти, тог смраченог мартовског понед‌јељка Ћопић се запутио ка Мосту братства и јединства. Јесењиновски снатрећи да у земљи ниткова „није ново мрети пре свог часа“, скоком са моста окончаће се живот овог витеза тужног лица кога су коначно сустигли Лоркини „црни коњи и црни коњаници“ из предговора за његову „Башту сљезове боје“; или још прије, они Јесењинови „црни људи“ које је породила наказна идеологија комунизма. Тако се јавном смрћу, на видиковцу, окончала хајка на овог јединог народног писца који је свега пет година припадао тада не толико горопадној „секти идолопоклоника“ словећи за режимског писца. Већ 1950. извргнуо се у својеврсног дисидента који се први усудио да смионо изложи подсмијеху и сатири низ посљератних негативних појава које су му боле очи, с увјерењем да то – за шта смо се борили – није то. Да се за то није гинуло и ратовало.

Ћопићев идеолошко-политички прогон отпочео је, рекло би се, наивно, објавом једне сатиричке приче због које је, признаће, „обрао бостан“ и за шта су га „добро избубетали“ кренувши „тешком артиљеријом на врапца“. Дирнуо је, не знајући, у осиње гнијездо привилеговане власти разбашкарене по преотетим предратним вилама. Преко ноћи од најомињенијег писца који је пунио пола читанке, постаје најанатемисанији, искусивши салве оптужби упућених на његов рачун, успут измамивши „злурадост полтрона и панику међу кукавицама“. Тако се изразио у писму нађеном у његовој заоставштини, које је упутио Вељку Влаховићу (1914-1995) поводом критика на рачун „Јеретичке приче“ објављене 22. августа 1950. године, када је и „сам Ђидо од њега дигао руке“. Тај тадашњи јунак без мане оптужио га је да је његова сатира „храна за малограђане, којом повлађује ситној буржоазији и чаршији“, да су у његовој литератури „све сами сељаци, Јовандеке и остала сељачка братија“.

„А гд‌је ти је Партија, ње код тебе нема“, оштро му је приговарао друг Ђидо.

У писму старом комунисти Ћопић се самокритично и нимало покајнички брани посљедњим аргументима: „Није ме мајка Личанка родила да пузим и превијам се и више волим да ме чак анархистом назову и дрским и безобразним човјеком него књижевником без кичме, без достојанства и савјести.“

Ово писмо, исписано читко, ћирилицом, драгоцјено је из више разлога јер је у њему Ћопић изложио своје етичко и поетичко вјерују; у коме се исповједно и другарски обраћа Влаховићу како би овај знао „шта га боли и да види да се не каје због пута којим је данас кренуо“. Па чак и тада, до краја слободоуман, каквим га је Бог дао, он се није покајнички бранио попут друга Ђиде сличним поводом, већ се брани нападајући сав онај „сој полтрона, љигаваца и бескичмењака“ који су се намножили око врха комунистичке партије, а који, умјесто да буду савјест народа, „шпекулантски и вјерноподанички удешавају своје држање, стилизују своје мисли и мишљења и не д‌јелују по линији својих личних увјерења него по линији удворичкој и ‘режимској'“.

У критици оних који су умјели да од једне његове сатиричне буве направе носорога не поштеђује ни Скендера Куленовића, свог кума и саборца из ратних дана, који га је први напао поводом „Јеретичке приче“, са два развучена текста „Истина и слобода“ и „Отворени финале једне анонимне дискусије“, а коме ће да спочитне: „Није баш било потребно ни нарочито срећно да Скендер на мени вјежба своју оштроумност. То ће му донијети веома жалосну славу иако је био, колико видим, добронамјеран и принципијелан.“ Од тада, када га је на зуб узео и сам друг Стари, па до краја живота, повлачили су се ти „давни рабоши“ поводом „Јеретичке приче“ и умножавали његови све бројнији кожно-мантијашки прогониоци, за шта ће Гојко Ђого да каже: „Јадно ли је друштво које суди пјесника.“ Било је то оно исто друштво које га је не без подлости спремно проглашавало за најплоднијег партизанског писца, а овамо на њега, свог из народа и за народ, потезало сабљу. „Као да пред собом непријатеља имате,“ вајкао се увијек донкихотовски настројени Ћопић другу Влаховићу.

проф. др Мирјана Стојисављевић, предсједница Фондације „Бранко Ћопић“

Извор: NEZAVISNE NOVINE