Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishMi ne treba da gajimo iluzije da možemo uticati na zapadno mnjenje. Ipak, filmovi poput „Жetve“ ulivaju tihu nadu da se na večnoj temi Kosova možemo nacionalno konsolidovati i izvršiti duhovnu samoobnovu
O filmu Harvest/Жetva. Početak prikazivanja: 19. mart 2026. Dužina trajanja: 120 minuta. Država i godina proizvodnje: Srbija/2026. Жanr: drama, triler. Uloge: Henning Baum, Jovana Gavrilović, Matthew McNulty, Rebecca Calder, Bejo Dohman. Režiseri: Paul Kampf i Mladen Šević
Na godišnjicu NATO agresije na Srbiju, 24. marta 2026. godine, otišao sam u bioskop da pogledam film „Жetva“. Od domaće kinematografije, odnosno produkcije, odavno sam digao ruke, jer je to prostor kojim suvereno vladaju politički Jugosloveni koji narodnim parama, uz časne izuzetke, snimaju limunade i nižerazredne bljuvotine koje relativizuju srpsku istoriju, srpska stradanja, borbe i srpske heroje. Film sam pogledao iz jedne vrste inata, jer je u ovom slučaju izostala pompezna reklama, najava, agresivna kampanja i gostovanja ekipe filma po medijima svih mogućih formata.
Film je rađen po romanu Veselina Dželetovića zasnovanom na istinitoj priči, Srpsko srce Johanovo, u kojoj bogatog nemačkog barona sa smrtnim, srčanim oboljenjem, albanska mafija kidnapuje u Rimu, a zatim mu presađuje srce, kako bi kasnije tražila otkup od njegove porodice. Međutim, nedugo posle presađivanja srca, Johan počinje da ima halucinacije i priviđenja u kojima čuje zvuk crkvenih zvona, stihove pesme Ječam žnjela Kosovka devojka, a takođe, ukazuje mu se unutrašnjost crkve, kuća, dvorište, njiva, kao i lik jedne žene i deteta. Priviđenja su tako stvarna i Johan odlučuje da istraži, gde se nalazi lokalitet koji mu se javlja u tim predstavama. Tu počinje zaplet i Johan stiže na Kosovo i Metohiju.
Neću previše detaljisati o pojedinostima i samoj radnji filma, samo ću izneti nekoliko generalnih zaključaka u vezi sa ovim, za mene, krajnje prijatnim iznenađenjem i iskorakom srpske filske produkcije.
Kao prvo, u filmu nema Srba negativaca, što je svojevrstan presedan koji prevazilazi jugoslovensku jednačinu, po kojoj, ako se Srbi prikažu kao žrtve, po istinitim dešavanjima, obavezno mora da se ubaci neki Srbin koji je ubica, pijanac, prevarant, koljač, silovatelj. Taj Srbin negativac ima zadatak relativizacije zločina nad Srbima i delimične ili potpune amnestije onih koji ubijaju Srbe. Ta užasna formula je opšteprihvaćena, ne samo u kulturnoj politici beogradskog jugozombilenda, nego i na svim drugim poljima i društvenim procesima. To je u stvari, samo nastavak politike uspostavljene za vreme vladavine Broza i njegove ideološke kopiladi, izražene u maksimi jaka Srbija, slaba Jugoslavija, slaba Srbija jaka Jugoslavija. U skladu sa tom maksimom, srpske žrtve je valjalo minimalizovati, potiskivati relativizovati, srpske mitove, bitke i podvige pervertovati i proglašavati jugoslovenskim, a srpske velikane izbacivati iz srpskog korpusa i davati im tuđe nacionalne identitete. Po toj zloglasnoj formuli, na primer, jednačeni su četnici (kao zvanična kraljeva vojska u otadžbini) i ustaše (kao satelitska formacija Hitlerove Nemačke).
S obzirom na to da sam navikao na antisrpske pamflete iz Srbije i regiona, poput Šišanja, Turneje, Sveti Georgije ubiva aždahu, U zemlji krvi i meda, Quo vadis Aida, Nafaka, Broj 55, Ničiji sin i još gomile propagandnog smeća u kojima su Srbi, na ovaj ili onaj način, predstavljeni kao masne pijanice, silovatelji i koljači, sve vreme projekcije sam očekivao da će u kadar, mimo svakog konteksta, banuti neki pijani četnik koji će upucati neku nemoćnu babu. Međutim, to se nije desilo i film je do samog kraja, zadržao jasnu liniju fronta prema srpskim neprijateljima, bez relativizacije i i maskiranja zlikovaca. Na ovom mestu, istakao bih da Srbin uvek ispada prevarant, alkoholičar, smrad od čoveka, čak i u filmovima koji nemaju ratnu tematiku, kao na primer u filmu Karaula, kroz lik koji tumači Sergej Trifunović, naš poznati beogradski Jugosloven i partizan.
Zatim, zanimljiva je činjenica, koja mnogo govori o kulturnoj močvari koja se zapatila u Srbiji, izjava producenta da je veliki broj beogradskih glumaca odbio ulogu u filmu. Očekivano, naravno. Neki su to uradili jer, prosto, narodski rečeno nemaju mu*a, a neki zato što ne žele da snimaju filmove u kojima su Srbi žrtve, što zbog svoje jugoslovenske ideologije, što zbog činjenice da im bi im uloga u takvom filmu znatno smanjila broj tezgi u regionu, Bjelogrlićevim urbanim bajkama i još urbanijim istorijskim falsifikatima.
Istražujući činjenice o filmu, došao sam do podatka da je cela ekipa filma, na čelu sa piscem romana Veselinom Dželetovićem i producentom Draganom Ivanovićem, bila izložena strašnim pritiscima, sa svih strana, od albanskih lobista i političara povezanih sa njima, do nekih mračnih, neimenovanih, beogradskih krugova. Pritiscima su bili izloženi i sami glumci, tako da je glavna glumica iz Austrije, napustila snimanje, baš za vreme snimanja scena u Beogradu. Takođe, i dva glavna glumca, Meknolti i Mekfajden, našli su se na meti raznih lobista – ali su oni odoleli i pokazali karakter.
Prema rečima producenta Ivanovića, albanska dijaspora skuplja ogromna sredstva kako bi sprečila distribuciju filma na Zapadu. Takođe, zanimljivo je i kazivanje Dželetovića, koji je izjavio da se pojavio čovek spreman da finansira ceo projekat, od reči do reči, kako stoji u scenariju, samo da se iz scenarija izbaci Kosovo. Dželetović je, naravno, odbio tu ponudu. Mnogo ih boli naše, sveto raspeto Kosovo. Znaju oni da su samo uljezi na toj svetoj zemlji i da ničija nije do zore.
Ako je osnovni zadatak filma, generalno, kreiranje, generisanje i usmeravanje emocije kod gledaoca, ovaj film je to zaista uspeo. S obzirom na izuzetno osetljivu i emocionalnu temu koju obrađuje, nije patetičan i zaista odudara od pamfleta koje snimaju naši neprijatelji iz okruženja i jugoslovenski neprijatelji iz centra Beograda.
Iskorak filma je i u tome, što je to prvi film, barem da ja znam, koji trenutni zapadni, mafijaški protektorat takozvanu Republiku Kosovo, prikazuje na realan način, bez romantizacije terorista i njihovih komandanata. Jedan od komandanata UČK predstavljen je kao gospodar života i smrti na Kosovu, kao organizator trgovine narkoticima, oružjem, ljudima i ljudskim organima, ali sve te prljave poslove radi uz odobrenje i dogovor sa vrhom albanske politike. Srbi žive u getu i konstantnom strahu, okruženi ogradama i bodljikavom žicom. Šiptari ih napadaju, pale useve, kuće i ambare. Mislim da je još samo film Enklava, na veran način predstavio srpsko stradanje na Kosovu i Metohiji.
Umesto zaključka, napomenuo bih da je film izuzetno moćno sredstvo uticaja na javno mnjenje. Dobar film pogađa emocionalne centre gledaoca, što je mnogo efikasnije oružje nego navođenje suvoparnih argumenata i premisa. Uostalom, Postmoderna je pokazala da živimo postčinjenično vreme i da se ljudi gomile, ne bave činjenicama, već samo emocijama. Onaj ko kontroliše emocije gomile, taj određuje doktrine mišljenja i akcija gomile. O toj temi je na jasan i precizan način pisao Le Bon u knjizi Psihologija gomile.
Mi, Srbi, ne treba da gajimo iluzije da možemo uticati na zapadno javno mnjenje, jer smo i sami atomizirani i razbijeni u fragmente, tabore, klanove, partije, pokrete. Ipak, filmovi poput Жetve ulivaju tihu nadu da se na večnoj temi Kosova, možemo nacionalno konsolidovati i izvršiti duhovnu samoobnovu, koja je neophodan element opstanka i daljih akcija. Duhovna samoobnova nije dnevnopolitički, već strateški, dugoročni zadatak i zato treba delovati mudro, iz drugog plana, bez padanja u strasti ili defetizam zbog trenutnih poraza. Dakle, kako bi to slikovito rekao Evola, treba zajahati tigra i čekati njegovo iscrpljenje. Жetva, zasigurno, daje makar mali doprinos tom, srpskom jahanju zveri, dok čekamo priliku da joj zadamo smrtonosni udarac.
Ako ne mi, onda naša deca, ako ne naša deca, onda njihova, i tako sve do one generacije koja će svedočiti momentu Kad se vojska na Kosovo vrati!
Izvor: STANJE STVARI
