Пре сто година није било богохулно да се на данашњи празник игра, па се 15. априла 1917. тим наше телеграфске школе састао с екипом британске 38. болнице Напредак I, II и III У својој књизи „Фудбал у Србији 1896-1918” (с поднасловом: „као и у избеглиштву у савезничким земљама 1916-1918”) историчар нашег спорта покојни Србислав Ч. Тодоровић је записао: „И на Солунском фронту омиљена забава наших ђака-избеглица био је фудбал, мада са честим прекидима и слабијим играчима. Овде је, почетком новембра 1916. иницијативом Велимира Веље Поповића, некада познатог соколског радника, формиран фудбалски клуб „Напредак”, са своја три одељка „Напредак бр. 1” на телеграфском курсу у Солуну, „Напредак бр. 2” у саобраћајној

Комеморација погинулим српским војницима код спомен-капеле са костурницом у Удову на југу Македоније СКОПЉЕ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“ Испред спомен-капеле са костурницом погинулим српским војницима из Првог светског рата у Удову, тик уз ауто-пут Скопље – Солун, у валандовској котлини, на крајњем југу Македоније, и ове године на Велики петак одржана је комеморација без верског помена регрутима, масакрираним уочи Васкрса, 20. марта према тада важећем Јулијанском календару 1915. године. На комеморацији, као и сваке године, без свештеника и верског опела, уз подсећање на историјски догађај, почаст погинулим српским војницима, паљењем свећа и полагањем венаца и свежег цвећа на меморијалу, у име Владе и Војске Србије одали су представници Амбасаде

Док чекамо авионе из братске Русије који би небо над Отаџбином поново учинили српским и слободним не смемо да заборавимо да сами авиони јесу важни, али да је њихова снага увек била у онима који су у кокпиту. За одбрану Отаџбине важно је оружје, јер се бољим наоружањем логично лакше брани и чува домовина. Али пресудан фактор су одувек били и увек ће бити људи, то је управо оно чиме смо увек односили пресудне победе, оно што нам је одувек доносило слободу. Пише: Ненад Благојевић Зато чекајући нове авионе, српски народ још жељније ишчекује враћање оног правог светосавског духа у срца српских војника. Тај тренутак се ближи и поред свих

Први светски рат је српском народу донео незапамћена страдања, муке, патње, али и митске битке као и велику победу. Управо та победа извојевана вером и српским срцем, као и пад Хазбуршке монархије коначно доноси и остварење вековног сна. Вековног али досањаног сна да велика већина Срба живи у својој Отаџбини. Да би разумели тежину борбе коју су Срби прошли као и да у будућности не би правили или понављали грешке морамо добро упoзнати своју историју. Будемо ли је пажљиво читали и слушали нећемо заборавити ни пропустити оно најважније. Знаћемо како су Срби одмах по избијању Великог рата масовно из Аустроугарске прелазили у Краљевину Србију и пријављивали се у добровољце. Ништа

Књига Бошка Бојовића плете причу о топличкој хероини Јелени Шаулић Бојовић. Млада учитељица постала борац Гајтанског одреда У сали Скупштине општине Пљевља промовисана је књига Бошка Бојовића “Јелена Шаулић Бојовић – јунаштво је цар зла свакојега”. О књизи су говорили др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида у Београду, новинар Милан Кнежевић и аутор проф. др Бошко Бојовић. Претходно је епископ будимљанско-никшићки и администратор епархије милешевске Јоаникије, са свештенством и монаштвом Архијерејског намесништва пљеваљског, на Варошком гробљу одржао парастос Јелени Шаулић Бојовић, која је умрла 21. марта 1921. године. Аутор књиге проф. др Бошко Бојовић, професор на Сорбони, иначе унук Јелене Шаулић Бојовић, говорио је о животу славне Дурмиторке. –

Споменик јунацима битке на планини Гучево, где је на чувеној коти 708, српска војска, хладне кишне јесени 1914, задржала надмоћног непријатеља читавих 55 дана, без смене војника и са оскудним позадинским снабдевањем. Били су укопани на 20м од аустроугарских ровова, ради избегавања њихове артиљерије и изгинули безмало до последњег. Пред крај битке ровове више нису ни копали, јер су наслаганим лешевима својих сабораца дизали бедем испред куршума и гелера. Овај надљудски подвиг, у каснијим временима добрано заборављен, био је кључ величанствених победа српске војске на Церу и Колубари. Слава им! Везане вијести: Гучево – прва битка Броза и Драже | Јадовно 1941. Гуслао у паклу борби | Јадовно 1941. Србе

После пробоја Солунског фронта, око 1.500 преживелих топличких устаника прикључило се српској и савезничкој војсци и учествовало у завршним борбама за коначно ослобођење земље Рањени Коста Косовац, с малобројним људством, све теже се кретао и измицао појачаној потери окупатора. За њим су јурили 11. ополченски пук, 18 бугарских контрачета и аустријски потерни пук. Потерним снагама командује лично генерал Нерезов, а заменик му је потпуковник Атанасов. Аустријским снагама наређује пуковник Клем. Крајем децембра 1917. године, скрива се у околини села Гргура код Блаца у топличком крају. Издајници, предводећи окупаторе, откривају његово место боравка. Усамљен, Војиновић води последњу одлучну битку на живот и смрт. Овога пута нема пробоја, јер нема са ким,

Како је време одмицало, терор окупатора је појачаван. Народна воља је полако попуштала. Устаничке четовође готово свакодневно су гинуле, јединице се растурале, а појединци скривали Ригорозне мере за ликвидацију четничког и устаничког покрета и народа у Топличком, Косаничком и Јабланичком округу довеле су народ до потпуног физичког истребљења. Та најдрастичнија мера, уз разне видове уцена, поткупљивања, награђивања полако је сламала отпор народа и бораца. Аустријанци су за сваког потказаног јатака давали награду од 200 круна, за мртвог четника 500, а за живог 1.000 круна, Глава Косте Војиновића била је уцењена на 40.000 круна. Испрва, то није наилазило на пријем код сељака, па се у аустријском извештају од 7. јула 1917.

Крајем маја 1917. године бугарска команда је била присиљена да констатује: “У бугарском подручју мир није у потпуности успостављен… устанички покрет поново је оживео у поређењу са мартовским покретом, који је био у великом стилу, разлика је у томе што се ми данас суочавамо са расутим маневарским четама”. Војно бугарско руководство је коначно свесно да се српски четници не могу уништити јединицама регуларне армије, нити полицијским јединицама. Зато командант Моравске војно-инспекцијске области пуковник Дарвингов, који је био стари бугарски комита у Македонији, 16. јула 1917. године, објављује наредбу о промени тактике у борби против српских четника. Наредба садржи и упутство пуковника Тасова о формирању и дејству “контрачета”, чију окосницу чине

Врховна команда српске војске одлучује да пошаље свог изасланика са новим директивама устаничким вођама. Нажалост, упутства нису стигла до војвода на устаничком подручју Извјештај Врховној команди у Солуну требало је да уручи делегација коју су чинили: поп Димитрије Димитријевић, Александар Пипер, Ратко Стефановић, Грк Петар Пикула, Прока Планић, Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић. Група је на пут од 400 км пошла 23. јула 1917. године из села Бабице, на Копаонику. Путовање дуго 35 дана одвијало се уз сталне непријатељске потере. Између Тетова и Гостивара дошло је до сукоба, где је погинуо Ратко Стефановић. Поп Димитријевић, Пипер и Грк Пикула, после окршаја, заробљени су на Сувој гори, (касније спроведени у Ниш

Више од хиљаду аустријских војника свакодневно је гонило војводу Косту Војиновића. Довели су специјални граничарски батаљон из Далмације. Он је вешто избегавао потере, али и прихватао борбу Око 1.500 четника сврстаних у мање чете и групе дејствовало је с планина Козјак, Кукавица, Гољак, Радан, Пролом, Арбанашке планине, Видојевице и Пасјаче. Мање борбе су водили војвода Јован Радовић у источној Србији, Коста Војиновић на подручју Копаоника и Јабланички одред у Горњој Јабланици, а одред војводе Тошка Влаховића у Пустој Реци. Да би четничка борба била убојитија и непредвидива, преостале устаничке једнице извршиле су реорганизацију. Тако је за командата Јабланичког одреда, уместо капетана прве класе Милинка Влаховића, постављен поручник Димитрије Беговић, за

Аутор: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ После окончања српско-турских ратова седамдесетих година претпрошлог века, када су се Османлије повукле на простор јужне Србије, новоослобођени крајеви били су готово пусти. Тако ретко настањени били су потпуно незаштићени, од упада шиптарских и мухаџирских банди које су отимале стоку, летину и жене при томе убијајући мушке главе и чинећи разне зулуме. Муслимане из БиХ који су добровољно напустили своја имања не желећи да буду на територији под хришћанском влашћу турци су називали старом арапском речи мухаџир што значи избеглица. Сами мухаџири нису послушали речи Алексе Шантића који је кроз песму упућену њима рекао сву истину од које су бежали.   Остајте овдје… Остајте овдје!…Сунце туђег неба, Неће