Владимир Јагар, први оперативац КОС у вировитичком делу операциjе „Штит“ : Прва кућа минирана у Хрватскоj 1991. – била jе Јагарова. Проблеми у Београду     КОЛИКО jе поверење у „свог човека“ из КОС, Владимира Јагара имао Шпегељ и сви његови наjближи сарадници Ђуро Дечак, Антун Хабиjанец, Фрањо Ковач, наjбоље сведочи податак да jе одмах по приказивању филма на телевизиjи, генерал Шпегељ послао свог човека од поверења Фрању Парадиновића у рано jутро 26. jануара 1991. у Старо Градско да Јагаровоj ташти jави да се оваj склања и да су проваљени. Иако jе све што jе емитовано на ТВ снимано у његовом присуству и у кући капетана КОС, генералу ниjе пало

Владимир Јагар, први оперативац КОС у вировитчком делу операциjе „Штит“: У седам дана октобра 1990. два пута насамарио Шпегеља. Шала са Васиљевићем добро завршила   КАПЕТАН Владимир Јагар био jе „први“ оперативац КОС у операциjи „Штит“. Млади капетан, jош половином септембра 1990. приjавио jе да jе генерал Шпегељ с њим контактирао на Билогори у репрезентативном обjекту „Кинково“ код Вировитице где му jе изнео тезу да постоjе „наши“ и „туђи“ официри ЈНА. Капетан jе обавестио „свог“ пуковника Бошка Келечевића у Загребу и после провере информациjа jе дошла до генерала Васиљевића. Када jе операциjа „Штит“ почела почетком октобра Јагар jе био код Шпегеља нотиран као поверљив човек. Данас jе пензионер. На прво

Већ дуже времена сам се спремао да посетим свога приjатеља генерала Ратка Младића у истражном затвору у Шевенингену (Хагу), где чека своjе суђење (коjе сада краjем маjа 2014. почиње) после хапшења и изручења у Хаг (2011) ондашњом владом Србиjе. Наравно, ако ми то Међународни Кривични Трибунал за Бившу Југославиjу МКТБЈ (ICTY – International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) у Хагу дозволи. Генерал ме jе позвао преко свога сина Дарка, са коjим се виђам, када долазим у Београд. Последњи пут сам са Дарком говорио када сам био у Београду на међународноj конференциjи Глобалан мир против глобалног интервенционализма и империjализма (22. и 23.март 2014), где сам дискутовао о разним видовима криминалне агресиjе НАТО

БИЈЕЉИНА, 15. МАЈА /СРНА/ – Министар рада и борачко–инвалидске заштите Републике Српске Петар Ђокић изjавио jе Срни да jе страдање припадника ЈНА у „Тузланскоj колони“ на данашњи дан 1992. године jедан од наjтежих ратних злочина у БиХ за коjи jош нико ниjе одговарао. „Било jе одређених процеса, ниjедан од њих ниjе завршен пресудом за оне коjи су таj злочин планирали, организовали и извршили“, рекао jе Ђокић. Он jе изразио жаљење што данас због лоших временских услова ниjе могло бити обиљежено страдање припадника ЈНА у Тузли, напоменувши да jе то прилика да се jош jедном захтиjева правда. „Правда jе да за злочине над припадницима ЈНА, за тако мучки злочин, мораjу одговарати

БЕОГРАД, 14. МАЈА /СРНА/ – Директор Документационо информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац изjавио jе Срни да оваj центар ниjе имао намjеру да стављањем Хрватице Мариjе Ераковић на списак имена 19 Срба коjи су идентификовани манипулише истином, већ да су околности њеног живота условиле да се нађе међу српским жртвама. Штрбац jе нагласио да за разлику од „Веритаса“, надлежно хрватско министарство на свом званичном саjту ни уз jедно од 19 идентификованих лица ниjе назначио националност, а непобитна чињеница jе да су сви, осим Мариjе Ераковић, рођени као Срби, а она jе удаjом за Србина Душана, провела и окончала живот у православноj српскоj породици. Реагуjући на писану примjедбу Дамира Фотића, блиског рођака

БИЈЕЉИНА, 14. МАЈА /СРНА/ – Истина jе jедна, али правде jош нема за жртве стравичног муслиманског злочина у Тузли гдjе су 15. маjа 1992. године убиjени и спаљени српски младићи у тадашњоj ЈНА, коjа се по договору мирно повлачила из града, рекао jе данас преживjели учесник тузланске колоне Радоjица Илић. „Породице убиjених, обогаљени, али преживjели из `Тузланске колоне` неће стати док се злочинци не пронађу и не казне“, поручио jе Илић на конференциjи за новинаре градске Борачке организациjе у Биjељини. Илић jе у договореном повлачењу ЈНА из Тузле рањен са пет метака, живи у Биjељини као инвалид и живjеће, каже, док злочинце не стигне правда. Свjедочио jе, каже Илић, о

У Загребу jе идентификовано 19 Срба, чиjи су посмртни остаци ексхумирани на подручjу Двора, Задра, Шибеника и Машићке Шаговине, саопштила jе Комисиjа за нестала лица Владе Србиjе. Идентификациjа методом анализе ДНК обављена jе у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу. Посмртни остаци биће сахрањени на мjестима коjа су раниjе договорена са њиховим наjближима. Међу тиjелима коjи су у задњих 13 година есхумирани из масовних, заjедничких и поjединачних гробница идентификовани су Мариjа Ераковић (1931) из Кричака код Дрниша, Предраг Циндрић (1968) из Машићке Шаговине у Новскоj, супружници Љубица (1925) и Петар (1927) Шашо из Љесковца у Двору, као и Даринка Поповић (1935) из Чисте Мале код Книна,

Злочин над воjницима ЈНА у Тузли, коjи су приjе 22 године извршили припадници тадашњих муслиманских паравоjних снага, jош чека своj судски епилог, а породице и даље траже посмртне остатке наjмилиjих како би их сахраниле?!  Наjмање 54 воjника и официра некадашње ЈНА убиjено jе на Брчанскоj малти, а 44. су рањена, када су тадашње тузланске власти прекршиле договор о мирном повлачењу воjника из овог града. Злочин у Тузли распламсао jе спиралу сукоба у тадашњоj БиХ, а преживjели учесници колоне и породице убиjених кажу да jе до сада утврђен идентитет неколико десетина младића, иако их jе било неколико пута више. Захваљуjући Одбору за обиљежавање значаjних историjских догађаjа, коjи jе формирала Влада Републике

Можда постоји неко ко сме и може, неко у коме је још остала трунка части, морала и достојанства, као и разумевања за овај напаћени народ и његове потребе.  Сада већ давне 1998 године а у време мирне реинтаграције подунавља у уставно-правни поредак Републике Хрватске и исто тако мирног, тихог и прећутног егзодуса комплетних српских породица са овог подручја, схвативши важност очувања националног идентитета Срба, тадашња директорица дечјег вртића креће у тада немогућу мисију регистрације ове устанаве за рад на српском језику и писму. Двојезични односно двописмени статут ове установе, као и двојезична табла, требали су бити смерница и пример на који начин Срби могу конзумирати своја права, гарантована Уставним законом