Argumentima se ne može braniti teza da je masovni napad na Srbe, njihovu imovinu i svetinje spontani događaj Istorija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jeste istorija hrabrosti, viteštva i duhovnosti, ali i istorija patnje i seoba. U kontekstu srpsko-albanskih odnosa i demografskog balansa na tom delu naše teritorije najdramatičniji je bio 20. vek, u kojem su Srbi, nasilnom promenom etničke strukture, od naroda koji je početkom tog veka činio gotovo polovinu stanovništva, svedeni na istorijski minimum. Ako pogledamo dalje u istoriju, situacija izgleda još tragičnije. U turskom defteru iz 1485. godine, u nahijama koje čine današnje Kosovo i Metohiju, slovenska imena su trideset sedam puta brojnija od albanskih, dok

U beogradskoj Crkvi Svetog Marka služen je parastos žrtvama albanskog pogroma nad Srbima koji se dogodio na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine. Parastos, koji su služili sveštenici Crkve Svetog Marka, organizovalo je Udruženje Srba sa Kosova i Metohije. Potpredsjednik Udruženja Dragoslav Lazić rekao je da se parastosom odaje pošta stradalim i protjeranim Srbima sa Kosmeta, te podsjeća na činjenicu da strani moćnici i vlasti u Prištini i dalje nastoje da dešavanja iz 2004. godine gurnu u zaborav. “Na ovaj način želimo da podsetimo demokratski svijet da se 17. marta 2004. godine u srcu Evrope desilo etnički motivisano nasilje koje je imalo za cilj da sa Kosova i Metohije

Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Ako belosvetskim moćnicima suze naviru samo zbog suzavca u kosovskoj skupštini, naša dužnost je da se, bar na ovaj tužni dan, ogrejemo oko sveća Tomislava Baljoševića iz Orahovca i njegovog sina Sašu ubili su dva puta. Prvo su ih teroristi OVK u leto 1998. oteli i masakrirali, a pre neki dan njihove „komšije“ Albanci pucali su im u korene – do temelja su spalili njihovu porodičnu kuću. Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Onaj sedamnaesti 2004. pamtiće po zlu dok god dišu. Štipa ih dim sa razbuktanih krovova,

Imanje Branke Milosavljević (81) iz kosmetskog sela Gojbulja odoleva provokacijama obesnih komšija. Po svaku cenu hoće da otmu mineralnu vodu sa njene dedovine. Ne želim da prodam imanje i zato Albanci više ne biraju sredstva kako bi me zaplašili i primorali da odem odavde. Sinovi me zovu da idem kod njih, ali ja želim da ostanem ovde, na svom kućnom pragu. Ovim rečima dočekuje nas Branka Milosavljević (81), u dvorištu porodične kuće u kosmetskom selu Gojbulja, opština Vučitrn. Ova hrabra žena već dugo smeta Albancima, ali ne želi da napusti svoj posed, kog, po rečima predsednika mesnog odbora ovog sela Bratislava Kostića, žele da se dokopaju Albanci zbog geografskog položaja,

Zlatibora Trajkovića, supruga Radmile Trajković, 17. marta 2004. Albanci spalili u Kosovu Polju. U dvodnevnom nasilju porušeno i zapaljeno više od 800 srpskih kuća, devet škola, 35 crkava i manastira, među kojima i 18 spomenika kulture TOG prokletog 17. marta kao da je neko zlo lebdelo u vazduhu. Mi Srbi koji smo ostali u Kosovu Polju, nažalost, nismo ni slutili koliko će taj dan biti koban za sve, a pogotovu za moju porodicu. Ovim rečima Radmila Trajković (70), čijeg su supruga Zlatibora (62) Albanci spalili u Kosovu Polju, počinje priču o događaju koji, kako kaže, neće moći da zaboravi sve dok je živa. O događaju o kojem razmišlja svakog dana,