Актуелни хрватски министар одбране Дамир Крстичевић био је командант бригаде Хрватске војске која је учествовала у агресији на БиХ и која је одговорна за прогон 120.000 Срба и убиство 1.644 српска војника и цивила, изјавио је предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта. Линта је оцијенио да је скандалозно то што је Крстичевић рекао да је предсједник Србије Александар Вучић добродошао у Хрватску, али да очекује извињење због “великосрпске агресије”, посебно ако се зна да је бригада под његовом командом учествовала у бруталним убиствима Срба на подручју Мркоњић Града, али и у другим општинама. Он је указао да Тужилаштво БиХ још није подигло оптужницу против Крстичевића и других генерала Хрватске

Шта су наши лекари утврдили приликом прегледа српског генерала у Хашком трибуналу. Болести које су скриване: оштећења мозга, шум на срцу, деменција… Преживљени инфаркт, скоро свакодневни бол у грудима, шум на срцу, више оштећења мозга, прва фаза деменције, поремећај пажње, само су неке дијагнозе које су српски лекари утврдили приликом прегледа генерала Ратка Младића у децембру у притвору у Схевенингену, а које се не налазе на списку болести које су установили холандски лекари, који га лече. Закључак кардиохирурга Велибора Ристића и неуролога Горице Ђокић је да Младић због озбиљно нарушеног здравственог стања није био способан за суђење. Младићев адвокат Драган Дан Иветић каже нам да је ово само мањи део

Надзорни одбор Удружења жена жртава рата Републике Српске поздравио је доношење Нацрта закона о заштити жртава ратне тортуре, који ће 6. фебруара бити разматран у Народној скупштини Републике Српске. Предсједник Удружења Божица Живковић Рајилић рекла је Срни, након сједнице Надзорног одбора ове организације у Бањалуци, да ће овим законским рјешењем, осим чланица Удружења из Републике Српске, и чланицама из Брчко дистрикта које нису оствариле права бити омогућено да поднесу захтјев. Она је навела да је Надзорни одбор Удружења закључио да је уредан прилив средстава из ресорног министарства од марта прошле године. “Удружење може да функционише, иако протеклих година није добијало никаква средства, а постојећи грант Удружења је далеко мањи од

У књизи “Последњи лет из Дејтона” Небојша Вујовић описује како су текли преговори којима је заустављен рат у БиХ и успостављена Република Српска Био сам сведок свега што се дешавало током потписивања мировног споразума у Дејтону. Могу да кажем, не поновило се. Ни нама, а ни колегама из Босне и Херцеговине и Хрватске, није било једноставно. Делегације три мале државе, три мала народа са Балкана, нашле су се у највећој херметички затвореној америчкој ваздухопловној бази. Суочени са великом невољом, настојећи да сачувамо достојанство, гледали смо ту силу. Преговори су били тешки, али су зауставили рат и крвопролиће. Извукли смо наше народе и државе из опасног понора. Решење је можда могло

Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Није ваљда да ћу крити да сам био у рату. Да сам и патио и саосјећао са српским борцима јунацима рата, онима који су и најзаслужнији за ово мало, а заправо велико, што данас имамо 14. децембар 1995. Догодио се Париз. Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписали мировни документ који је, тек парафиран, и први пут овјерен у америчкој бази “Рајт Петерсон” код Дејтона. Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Зашто је толико момака изгинуло? Зашто је толико кућа порушено? Ко ће бринути о стотинама хиљада људи протјераних са родних огњишта? Са своје дједовине.

Ослободили смо два француска пилота. Свијет затечен гестом добре воље српске стране 4. новембар 1995. На гробљу у родном му селу Машићи код Градишке данас је у присуству високих војних старјешина, сабораца, родбине и пријатеља откривен споменик пуковнику Рајку Балаћу, хероју борбе српског народа за слободу. За част и достојанство. Споменик српском јунаку који је, на данашњи дан прошле године,  погинуо на Радићу, на бихаћком ратишту, открио је генерал-потпуковник Манојло Миловановић, начелник Главног штаба Војске Републике Српске. 27. новембар 1995. Ако је Бихаћ био кључ рјешења кризе и нашег усуда у западном дијелу Републике Српске, а по многима сигурно јесте, због чега се онда то питање није ријешило поткрај прошле

Клинтон је упозорио да се рат у бившој Југославији мора зауставити. Да је ово рекао тамо негдје око Божића деведесет и треће ни по муке. Али ово је изговорио у јесен деведесет и пете када је у Босни замало па све већ било завршено 20. октобар 1995. Раковачке баре код Бањалуке… Стоји жена… Избјеглица… Сама је са својим чемером… Прилазим јој… Хоћу да мало попричамо… Да нешто запишем… Невољно, али ипак прихвата мој приједлог… – Тринаести пут бјежим. Из Ливна сам… Прво сам била у Чапразлијама, селу између Грахова и Ливна… А онда бјежанија… Долазим у Сајковиће, а потом у Црни Луг, Грахово Ресановце… Долази потом у избјеглички камп на

9. октобар 1995. Ово је ваљда десети пут у посљедњих годину како срећем Радована Караџића. У штабу смо Петнаесте бихаћке бригаде у Кевљанима… Предсједник понавља исту причу. А ја? Ја га убјеђујем да је десетак километара наше линије напуштено те да на том потезу нема ниједног нашег војника. Убјеђујем га да ће муслимани предвођени Атифом Дудаковићем управо туда, односно из правца Дабра ући у Сански Мост. Јер, ту је најтање. Ту је празан простор између положаја Прве дрварске и Петнаесте бихаћке бригаде. Караџић ми не вјерује иако сам јутрос управо туда пролазио и успут видио само један леш муслиманског војника. Караџићу су, вјероватно, нешто друго рекли. Али његова се пика…

Караџић нас убјеђује да “мапа о подјели Босне нема” и да ће се дијелити по оној “што освојиш твоје је”… Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Чим је завршио разговор и спустио слушалицу, одмах пита пратиоце куда се може до Бањалуке, али да се не иде преко Мркоњић Града. Јер Мркоњић Град само што није пао… 12. септембар 1995. Улазим у педесету годину, надам се, каквог таквог, али ипак живота… На Балкани сам код Мркоњић Града… Караџић нас убјеђује да “мапа о подјели Босне нема” и да ће се дијелити по оној “што освојиш твоје је”… Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Караџић у телефонском разговору за Радио

Навече на телевизији њихова само куртоазна констатација уз тврдњу да “колона не би била бомбардована да у њој није било и војних возила и носача ракета посебно” 7. август 1995. Код Капљуха, само мало даље од биртије “На петровачкој цести”, авион Хрватског ратног зракопловства бомбардовао је колону избјеглица… Нисам ту био, али сам сазнао од колеге Милорада Зорића који је то први снимио камером, да је погинуло десетак несрећника, искључиво цивила из Доњег Лапца… Странци и међународне кадије нису се због тога баш тако пуно узнемирили… Навече на телевизији њихова само куртоазна констатација уз тврдњу да “колона не би била бомбардована да у њој није било и војних возила и

Браћо и сестре, молим вас станите… Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну… Ја ћу пред вама… Никада до сада Ратко вас није издао… Неће ни ноћас… Нећу… Кунем вам се гробом своје кћерке, рече генерал Младић и пусти сузу. 5. август 1995. Ратко Младић вечерас сједе у “пуха” и оде према Петровцу… Двадесетак километара даље према Кључу, у мјесту Капљух, сустиже чело избјегличке колоне… Стаје… Пуне му очи суза. – Браћо и сестре, молим вас станите… Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну… Ја ћу пред вама… Никада до сада Ратко вас није издао… Неће ни ноћас… Нећу… Кунем вам се гробом своје