Младић цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају, да стигну одговори. Међутим одговора ни од куда. Ни од кога! Ниједну повратну информацију није добио 5. август 1995. Ратко Младић је са Оштреља цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Звао је неке три јединице да хитно дођу и да се прикључе борцима који бране Крајину… Мислио је ту и на поврат изгубљене територије и на Книн, али и на мјеста у западном дијелу Босанске крајине, која су већ била окупирана… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају

Негдје око 20 часова из просторије у којој су вођени разговори, љут као мало када прије, излази Младић. Касније сам сазнао да је са Караџићем имао свађу и то на нож. Наводно му је Младић рекао, и то пред свима, како је он продао Крајину том и том човјеку на том и том мјесту те за толико и толико пара 1. август 1995. У Ресановцима, шеснаест километара далеко од Босанског Грахова према Дрвару, биле су јединице Источнобосанског корпуса под командом Винка Пандуревића. На њиховом лијевом крилу налазили су се борци Девете граховске бригаде… На Каменици, понад Дрвара, налазио се штаб Треће петровачке бригаде, а даље према Мартин Броду и Бихаћу

Пред зграду Скупштине општине Дрвар долазе Радован Караџић, Милан Мартић, Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Манојло Миловановић, Милан Бабић, Миле Мркшић… Ратка Младића међу њима није било 31. јул 1995. Генерал Ратко Младић стигао на Оштрељ. Кажу ми да остаје мало дуже. Покушавам да договорим интервју… Помоћник команданта Другог крајишког корпуса за морал Марко Галић ми каже да је шеф љут и да му за живу главу не прилазим. Не дај боже да сам га питао зашто је љут, а камоли због чега неће да ме прими… Кад мало потом, ето ти курира… Зове ме баш генерал Младић… Неко му је рекао како треба да разговарам са њим. Облачим се и

Одбрана генерала Војске Републике Српске Новака Ђукића неће одустати од доказивања истине и захтјева за обнову поступка у случају “Тузланска капија”, рекао је Срни шеф тима одбране Милорад Ивошевић. “Захтјеви одбране не умањују трагедију која се догодила у Тузли, већ имају основни циљ да родитељима, породицама и пријатељима унесрећених покажу шта је прави узрок смрти њихове дјеце”, рекао је Ивошевић. Он је упитао зашто Суд БиХ бјежи од истине и не прихвати приједлог одбране за обнову поступка, те утврди да ли су тачни или не нови материјални докази и чињенице до којих је дошла одбрана у овом случају. Ивошевић је рекао да очекује да ће Уставни суд БиХ прихватити раније

Причају ми да их је полиција у Новом Саду и околним мјестима покупила на силу и привела, односно мобилисала, те овдје, на Оштрељ, довела као дезертере да “бране своју земљу” 8. јули 1995. Таман да уђем у “пуха” како бих са командантом корпуса кренуо према купрешком ратишту, на паркиралишту поред мотела на Оштрељу стоји паркирано неколико аутобуса. Регистарске таблице говоре да су из Србије… Не знам откуд они и зашто баш сада на паркиралишту мотела на Оштрељу. Из аутобуса излазе непознати младићи… Људи у бермудама и са кломпама на ногама… Неки су и у тренеркама… Углавном љетна облачила… Шта је сада ово? Није ваљда да су пошли на некакав излет?

Изнад мене прелетјеше два хеликоптера, а над њима у бришућем лету и два борбена авиона… Сазнајем да су то били Американци који су у један од хеликоптера смјестили Скота О’Грејдија, пилота моћног америчког авиона “Ф-16” којег су на овом подручју оборили српски борци 8. јун 1995. Нисам имао некаквих великих разлога да на Оштрељ, односно у команду Другог крајишког корпуса и наш Прес-центар који се већ годинама ту налази, дођем тако рано… Али, стопирао сам, наишло је ауто, сјео сам и ево ме на Оштрељу… Таман идем према викендици у којој се налази Прес-центар, кад изнад мене прелетјеше два хеликоптера, оба обојена у бијело и са ознакама Уједињених нација. Над

Поздрављају се прилично пријатељски. Генерале, гађали су ме ваши када смо летјели понад Травника, вели Смит Младићу. Е мој генерале, да су вас гађали моји, ви се никад не бисте спустили овдје гдје сте управо слетјели, одговори му Младић 17. мај 1995. Руперт Смит је опет инсистирао да разговара са генералом Ратком Младићем. Састанак је договорен на Балкани код Мркоњић Града. И одједном, ето ти га…. Слијеће хеликоптер са ознакама Уједињених нација… Из њега излази Смит… Прилази му Ратко… Поздрављају се прилично пријатељски. – Генерале, гађали су ме ваши када смо летјели понад Травника – вели Смит Младићу. – Е мој генерале, да су вас гађали моји, ви се никад

У Грахову сам. Пред Спомен-домом који носи име Гаврила Принципа нанизано двадесет мртвачких сандука са посмртним остацима погинулих српских бораца. Одједном у пола богослужења, детонације 15. март 1995. У Фркашићу сам подно планине Пљешевице. Само десетак километара далеко од Коренице. У некаквој сам бараци коју зову затвором. У једној од њених мемљивих просторија, пет-шест муслимана које су припадници Српске војске Крајине заробили на сјеверозападном дијелу бихаћког ратишта. Упознајем се са једним од њих. Презива се Пајазетовић и био је из Велике Кладуше. Каже ми да је био у војсци Фикрета Абдића, дакле у Народној одбрани Западне Босне,  те како су га Алијини заробили. Срећан је што су га сада Срби

6. јануар 1995. Станица Јавне безбједности Српски Бихаћ доставила је данас Војном тужилаштву у Бањалуци кривичне пријаве против Н.Н. извршилаца који су у јесен деведесет и четврте на свиреп начин уморили више од двадесет цивила. Њихова измасакрирана тијела пронађена су у српским селима Рачић и Дољани, десетак километара од Бихаћа… Један од њих је био са извађеним срцем на грудима… Другоме је његова одсјечена глава пронађена у каци пуној кома… Трећем су биле извађене очи… Једна жена, која је имала више од осамдесет година, висила је на грани објешена од своју мараму… Све оно што сам раније чуо о овом злочину била је истина… Подаци о свему томе постоје. И

30. новембар 1994. Негдје сам око Воларица. На бихаћком ратишту. Закаснио сам у акцију због које сам дошао чак са Јасенице, на другој страни ратишта… На небу ниједног облака, али је врло хладно. Прва дрварска бригада, вратила се са задатка. Сједим уз ватру, са Славком Кукрићем, Славком Рујевићем, Мирком Јовичићем… Поред нас и Мићо Влаисављевић, начелник штаба Другог крајишког корпуса. Рече нам да је ту и Ратко Младић. Отишао је, вели пуковник, у акцију са студентима… Само пола сата касније стиже вијест да је Младић рањен… Одмах смо помислили на оно најгоре… Али тамо, издалека, видим како Младић иде… Пада ми камен са срца…. Прилази нам и смије се. –

Акција на Бихаћу и званично је стала у тренуцима кад смо били најјачи и најближи нашој великој побједи… Наши се више и не укопавају у ровове. Мало гдје их више и има… 16. новембар 1994. Други дан сам на дијелу бихаћког ратишта око Заваља и Ведрог поља. Јединице српске војске дошле на свега око осам стотина метара до првих градских кућа. За мало па се ушло у Бихаћ… Тамо из правца Ведрог поља долазе наши… Већ се кују планови како ће се, уласком у Бихаћ, славити наша велика побједа… На кривини пута који води доље према првим борбени линијама срећем Манојла Миловановића… Није могао сакрити радост због операције која иде

Данас се навршава 12 година од акције ЕУФОР-а у селу Бјелогорци код Рогатице, гдје је на кућном прагу убијена Рада Абазовић /47/, а тешко рањени њен малољетни син Драгољуб и супруг Драгомир. Италијански карабињери у раним јутарањим часовима 5. јануара 2006. године упали су у кућу породице Абазовић и почели да пуцају. У тој пуцњави смртно је рањена Рада Абазовић, која је од задобијених повреда преминула у фочанској болници, док су њеном сину Драгољубу /11/ и супругу Драгомиру нанесене теже повреде. Припадници италијанског контингента СФОР-а нису дозволили два сата да рањеној жени буде пружена љекарска помоћ. Санитет из Рогатице пришао је рањеној жени тек када су карабињери видјели да је

Јавили су ми да су јединице Седмог корпуса Армије РБиХ и Хрватског вијећа одбране, те дијелови Четврте гардијске 114. омишке бригаде Хрватске војске ушли у Купрес… Нисам баш тако пуно убијеђен да ћемо га икада више успјети вратити 1. новембар 1994. Српски борци данас кренули у велики контранапад на бихаћком ратишту. У колони сам пут Рипча заједно са борцима из Треће петровачке бригаде… Тамо од Хргара, иде Петнаеста… Ту је и Девета граховска… И Прва дрварска… Јединице запосједају положаје свака на свом правцу дејства… До сада нисмо имали губитака. Чини се да све иде по плану… Одмах испод Горјевца наилазимо на два погинула муслиманска војника. Кажу да су били високопозиционирани

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци саопштило је данас да је подигло оптужницу против тројице држављана Србије, старости 51, 53 и 69 година, зато што у октобру 1991. на подручју Личког Осика, Широке Куле и околине, као заповедници Територијалне обране и полиције, нису спријечили убиства 22 хрватска цивила. Они се терете да су као заповједници “били задужени за примјену ратних и хуманитарних прописа међународног права о безбједнодти грађанских особа током оружаних сукоба”, преноси Хина. Како се наводи, иако су знали да припадници њихових јединица убијају преостало цивилно становништво хрватске националности, нису предузели ништа да то спријече, као и да се починиоци убистава открију и казне. (Тањуг) Извор: Радио Телевизија Републике Српске

У Приједору ће у сриједу, 10. јануара, поводом Дана Републике, премијерно бити приказан документарни филм “Споменко на вјечној стражи” аутора Милета Савића. Ријеч је о документарном сјећању на најмлађег борца Војске Републике Српске Споменка Гостића, који је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске. Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота већ је раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. То мјесто, као и Споменково село Јовићи, данас се