Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko

Datum objave: petak, 11 juna, 2021
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+
Opet suze sa prađedovskih izvora ličkih, pomešane žalosnice i radosnice. To su one duboke kad ponornice naše izbiju, onom bistrinom jasnoćom.. pa te bole večne stare rane, žedan pored svih izvora, srećan jer te dotaknu ljudi.. naučila sam od detinjstva da živim sa mojom bakom virtuelno, danju u ravnici – noću u Lici.
Izvor: Fejsbuk stranica – Olivera Šekularac

Meni je to normalno, noću me svojom pričom našoj kući vodi, tu je kuću kupio moj deda kada se sa njom oženio, bila započeta, on je završio.. nisam srela ženu mudriju, niti takvu koja je tako poštivala svoga muža i živog i mrtvog.. nema dede a ima ga uvek, nema kuće a imali smo je, nema dedovine, očevine a bila je, nema crkve u koju je moj deda redovno išao, a bila je.. ona mi priča pretužna i željna svog života ličkog, pa mi rečima hoće ulepšati i onaj izvor sa kog je vodu u vučiji donosila, Vrebac ti je u ravnici majko, Velebit je silan, iza njega more odatle je Nikola bakalar donosio.. sve u priči lepo, kad upitam što ne idemo kući, ona kaže ..muči, samo muči.. bolje da ne znaš majko.. sad znam da se škola urušava i dom obnovlja, da se korov krči..

Pozovem noćas i jutros, prijatelje po korenu, po duši, po ljubavi, kažem, zamolim, da našoj vrebačkoj čitaonici ih privolim.. A znam da svako svoju nit i sećanja ima, svako naučio da bol prećuti..tuga im pritiska pleća,al radost im srce sluti.. Moji zemljaci, uvek hrabri, za nas je Gospod izabrao podvige, uvek na proveri hoćemo li ljudi ostati..

Pozovem kumove, od kud da počnem, Rada i Nikola dočekali oberučke, kad na majku im pomislim, uvek Lika iznova zaboli, tamo se u bolesti vrati, tamo uz svoju ćerku odbolova zadnje dane. Hvala joj, što takvu decu odgoji..

Pozovem Sanju ličku curu pravu, da šta ću, računaj name, nek se nešto u kraju gradi.. ona mi komšinica iz Jošana, ni tamo dedovinu s dedom ne doživeh..

Pozovem Petra, Dimići su iz Ostrvice, znam iz priča.. učini mi se da bi me mogao komšijski razumeti, u negovanju zavičaja, knjige ,podržati.. tu sam, samo javi a voleo bih i Liku obići..

Lika; FOTO: Nikola Zajc – Jadovno 1941.

Maja Korica, odgovori mi ..naravno.. mogoričanka, komšinica, smejalica na bombon i ršćii, međed im malo kuću zagrebo, ona uvidi, rekoše to je ođe normalno.. baba njena na đeda nije dala, svatiti druge zbog njega je znala, Korice su bistre i za šalu znaju, ali tu su i kad zatrebaju..

Dušan naš, Bastašić što nam ove naše duše dubine čuva, glas od predaka prenosi, trebalo je sve jame obići, Jadovno druga nam je kuća, molimo se za njega i naše, da se te sveće nikad ne ugase .

Odgovor stiže i od Miće Jelić Grnovića, hoće i knjige da dariva, ta velika pesnička duša.

Zovnem brata, Zorana Mandića lička duša, tako i govori, tako se i šali, mater iscepa deset metara drva do podne, sve u kući blista, pored svih škola i funkcija, ostao lički dičak pravi pa i sinu ličku kapu na glavu stavi..

Pozovem moju Mirjanu njoj ništa objašnjavati ne moram, mi se po dedovima prepoznajemo, od Kneževića samo kneginja biva, za rod svoj nikad se ne snebiva.

Striče Savo da ti zahvalim za putokaze i smernice, sve si obišao, poznaješ kamen svaki od dečačkih dana.. mi koji smo ostali bez svega, večiti smo tragači, jer nam svaka reč i dodir sa dedovinom znači.. bio si vizionar i marljivo radio, tvoje knjige su pravi koreni vekovnog trajanja, bez njih mnogo toga ne bi znali.. evo da ti javim, da niču mladice, da se nešto gradi.

Hvala vam dragi zemljaci, htela sam da javim svetu, da se još knjige ljudskošću i delima pišu da nas samo dobro spaja, ja bilježim da sačuvam od zaborava.. čitaonica nije topla prostorija u kojoj je neko dobio mesto preko veze da izdaje knjige, od kad je sveta i veka nešto drugo je bila biblioteka..

Videla sam mnoga imanja, gde dedovine propadaju, grobovi zapušteni. Nama naslednicima nečeg drugačijeg i vrednijeg, dužnost je reč sačuvati, nas koje spaja zavičaj, knjiga, što rekao jedan od najvećih srpskih naučnika Ivan Đaja dobar čovek se ne postaje od znanja, već od vaspitanja.

Izvor: Fejsbuk stranica – Olivera Šekularac


Od istog autora:

MOM DEDI NIKOLI | Jadovno 1941.

Otišao je naš Dimitrije | Jadovno 1941.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 odgovora na „Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko“

Dragan Sadilovac kaže:

Svaka cast za tekst, setih se moga Petrova sela Lickog, polja Petroseljskog i Garavica u blizini, gde danas ima najvise
mojih Petroseljana ali pod zemljom. Moje crkve u Sadilovcu na Korani gde leze kosti mojih 468 pobijenih 31.07.1942.
I opet ih se rado secam, i uvek su samnom i u meni.
Tekst je odlican, inspirativan
Dragan Gvozdenovic Sadilovac/Novi Sad

Dušan Bastašić kaže:

Brate moj..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top