Sećanje na ustaški masakr u kladuškoj crkvi

Hram Svetog Georgija u kojem je 1941. je na zverski način likvidirano više od 500 Srba dobio je status nacionalnog spomenika BiH.

Specijalno za „Politiku” Milan Pilipović

Hram Svetog Georgija u Velikoj Kladuši, izgrađena 1901, a osvećena 17. novembra 1913. godine, u kojoj su ustaše 29. jula 1941. na zverski način likvidirale više od 500 Srba iz Bosanske Bojne, Gradine, Bukovlja, Glinice i drugih sela, nedavno je dobila status nacionalnog spomenika BiH.

Crkva je prvo pripadala parohiji Vrelo, a od 1941. Glinskoj parohiji. Danas je u sastavu Bihaćko-petrovačke eparhije. Tokom gradnje, administrator je bio Leonid Jergić, a 1910. rukopoložen sveštenik Stojan Vranješević. Između dva svetska rata u Crkvi Svetog Georgija u Velikoj Kladuši najduže je službovao paroh Milan Karanović, poreklom iz Bosanskog Novog, koga je 1939. nasledio jeromonah Ignatije Đurić iz Sremske Mitrovice. On je doživeo sudbinu svog naroda. Najpre je mučen s parohijanima u crkvi, a zatim ubijen na obližnjem stratištu Mehino Stanje. Likvidiran je tada i njegov maloletni sin, koji je pokušao da se sakrije u seno, na štalu susednih kuća, ali je prokazan, uhvaćen i ubijen u crkvi.

Detalji tog zločina dospeli su u javnost nakon osamdeset godina. Kad su ustaše proglasile NDH, u čiji sastav je ušla i BiH, počele su s potpunim istrebljenjem srpskog, jevrejskog, romskog življa i drugih koji se nisu slagali s njihovom vlašću. O tom događaju, čiji je svedok bio, detaljno je, nekoliko godina pred smrt (umro je 13. maja 2019) dopisniku „Politike” svedočio Sulejman Muhamedagić iz Velike Kladuše, meštanin i jedan od organizatora ustanka protiv fašizma u Bosanskoj Krajini. Uoči 29. jula 1941. godine, ispričao je Muhamedagić, ustaše su noću izvršile raciju i pohapsile sve Srbe, bebe u kolevci, decu, žene, starce, koga god su uhvatili… Sve su ih doterali u crkvu u Velikoj Kladuši. Tu su ih zatvorili i mučili do smrti.” O tom događaju Muhamedagić je dalje pričao:

„Pripremljen je brutalan zločin na koji domaće ustaše nisu pristale. Odbile su da učestvuju u zločinu u crkvi. Izuzetak su bili Jozo Šućurević i Đuro Anin Cindrić. Tada je Ventura Baljak, komandant ustaške jedinice, pozvao Ljubu Kvaternika, župana župe Krbava i Psat sa sedištem u Bihaću. Požalio se na svoje podređene. Rekao je – oni neće da izvrše zadatak.”

Tada je Ljubo Kvaternik obećao da će rešiti problem. „Ne brini, poslaću ti ljude,” kazao je. Uputio je u Veliku Kladušu 50 ustaša s fesovima, s izmišljenim muslimanskim imenima, jer je trebalo da ustanički Kordun dobije informaciju, naravno pogrešnu, da su Srbe likvidirali muslimani iz Velike Kladuše.

„Oni su došli i u crkvi počinili stravičan zločin, kakav se malo gde dogodio. Nisu upotrebljavali vatreno oružje nego je to bilo kasapljenje, udaranje kundacima, čekićima, bebe i decu, držeći za noge, udarali su o zid, glave su im pucale od tih udaraca, a krv pljuštala po crkvi. Unutra je, danima posle tog strašnog zločina, bilo krvi za visinu cipele”, prepričao je Muhamedagić posle osam decenija, ove, do sada malo poznate, prizore iz kladuške crkve. Na zapadnom zidu, blizu ulaznih vrata, nalazi se spomen-ploča s natpisom o ustaškom zločinu.

Jezivo je i svedočenje Muhamedagića o tragediji Srbina Ranka Badrića, koji je sasvim slučajno izbegao hapšenje i likvidaciju u crkvi, ali je stradala njegova porodica.

„Dok su ustaše provodile svoj krvavi pir u crkvi, taksista Ranko Badrić zvani Miščević, odvezao je putnike u Vrnograč. To je 15 kilometara od Kladuše. Kada se vratio, neko od komšija Pajazetovića, muslimana, rekao je: ’Beži Ranko, svi kladuški Srbi su zatvoreni u crkvu.’ On je ostavio automobil i pobegao u šumu zvanu Požar. Sakrio se, pritajio. U njegovoj blizini, u istu šumu, ustaše su doterale grupu Srba, među kojima i njegovog sinčića od tri ili četiri godine. Zajedno s ostalima, bacili su ga u prethodno iskopan kanal. On je ustašama pružao ruke, verovao da se s njime igraju. Na dečakove ispružene ruke, za pomoć da izađe iz jame, ustaša ga je udario čekićem u glavu. Zamislite oca koji to gleda, a nemoćan je. Ranko je posle rata svedočio o tome.”

Sledećeg jutra, kako je ispričao Muhamedagić, ustaše su paradirale Velikom Kladušom, s prekoramenicama vezanim za opasač, sa zadevenim krvavim sabljama. Posle zločina u pravoslavnoj crkvi, masovna ubistva nastavljena su na Mehinom Stanju, na tromeđi opština Slunj, Velika Kladuša i Vojnić, gde je od 3. do 5. avgusta 1941. godine likvidirano 4.100 Srba iz sela Crni Potok, Ponikve, Poljana, Glinica, Gejkovac, Vrgin Most, Šiljkovača, Maljevac, Šmrekovac, Krstinja, Brusovača, Jagrovac, Svinjica, Široka Rijeka, Buhača…

„Bacali su ih u ranije iskopane tenkovske rovove, sada pretvorene u masovne grobnice. To su bili isključivo Srbi i oni koji se nisu slagali s ustaškom politikom. Ali, to su pojedinačni slučajevi, koji ne zavređuju naročiti pomen, da se o tome priča,” kazao nam je Muhamedagić, detaljno opisujući jedan od najvećih zločina nad Srbima u Bosanskoj Krajini, o kojem se retko pričalo.

Zločinac izmicao pravdi do 1955. godine

Nakon rata, prema pričanju Sulejmana Muhamedagića, učesnici masakra u crkvi Jozo Šućurević i Đuro Anin Cindrić uhapšeni su i osuđeni na smrt. „Đuro je uhvaćen u šumi Urga i likvidiran. Jozo je izbegavao ruku pravde do 1955. godine. Uhvaćen je na granici s Austrijom, u pokušaju bekstva i doveden u Veliku Kladušu, gde je osuđen na smrt vešanjem. Kazna je izvršena u Banjaluci.”

Malo ko svrati, hramu je neophodna obnova

Nakon Drugog svetskog rata, u Kladuši su službovali sveštenici Nemanja Vidić, Ilarion Knežević, Nikola Diklić, Slavoljub Galović, Jovo Zeljković, Dojčin Stojanović… Danas u ovu crkvu dolazi mali broj vernika jer su Srbi iz kladuškog kraja tokom poslednjeg rata masovno izbegli u Srpsku i Srbiju. Njihova sela su opustela. Ovde dolaze samo povremeno, najčešće leti, kako bi posetili svoja groblja i upalili sveće pokojnicima, kaže Mile Grmuša, koji se iz Bosanske Bojne odselio u Futog. Okupljanja Srba iz Velike Kladuše u crkvi su najčešća za hramovnu slavu, Svetog Georgija, podseća sadašnji paroh Aleksandar Bjeličić. Kaže da je crkva u lošem stanju i da je neophodna njena obnova.