Мирослав Радић, српски официр и јунак са ратишта, 23 године између немила и недрага Чачак – Оптужен да је бранио своју заклету отаџбину, Мирослав Радић (56) недужан је утамничен у Схевенингену 1.622 дана и био ослобођен, али после тих непуних пет година још десет се потуца по српским судовима, са све мање наде да ће му неко бар рећи: извините што сте робијали. Капетан је у јесен 1991. командовао једном четом Прве гардијске моторизоване бригаде Војске ЈНА на ратишту у Вуковару и убрзо (1995) постао хашки оптуженик под наводом да је, заједно са пуковником Милетом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, починио злочине против човечности и кршио законе и обичаје ратовања. На

Поводом 4. априла, Дана свесности о опасности од мина и помоћи жртвама, из босанскохерцеговачких и међународних организација које се баве разминирањем БиХ упозоравају да је, више од 20 година након рата, Босна и Херцеговина и даље европска држава која је најзагађенија минама, које представљају директну претњу за више од пола милиона становника. Босанскохерцеговачки Центар за уклањање мина (БХМАЦ) објавио је да је у БиХ тренутно несигурно око 2,1 одсто укупне површине државе, пренела је Хина. Процена је да је на тој површини и даље између 75.000 и 80.000 скривених мина, односно експлозивних направа, које су претња становништву 129 општина, односно готово 1.400 насеља. „Контаминираност минама директно утиче на сигурност око

Предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић изјавила је данас у Добоју да Нацрт закона о заштити жртава ратне тортуре, послије 23 године, први пут у Српској регулише област заштите ових жртава и омогућава им да остваре своја права. Рајилићева је истакла да је Нацрт урађен на иницијативу овог удружења и у сарадњи са свим надлежним институцијама Владе Републике Српске, те да су га једногласно прихватили представници власти и опозиције. „Овим нацртом жене жртве тортуре први пут су препознате као категорија страдалника и изнађена је могућност како да буду обештећене“, рекла је Рајилићева новинарима прије почетка јавне расправе о овом нацрту закона. Она наводи да је предвиђено

На данашњи дан 1994. године у Вашингтону је потписан споразум између Бошњака и Хрвата о стварању бошњачко-хрватске федерације, која је касније, Дејтонским мировним споразумом, постала један од два ентитета. Овај споразум је окончао крвави бошњачко-хрватски сукоб, али је оставио многе ствари неријешене. Tај споразум потписали су Мате Гранић, представник Хрватске, Харис Силајџић, представник ратне бошњачке владе у Сарајеву и тадашњи хрватски лидер у БиХ Крешимир Зубак. Предсједник Хрватске Фрањо Tуђман и предсједник ратне бошњачке владе Алија Изетбеговић овјерили су 18. марта 1994. године Оквирни споразум о конфедералним везама између Хрватске и будуће бошњачко-хрватске федерације, који никад није заживио. Дана 30. марта 1994. године, Уставотворна скупштина Федерације БиХ /ФБиХ/ прихватила је

У част најмлађег српског војника Споменка Гостића који је дао свој живот за Републику Српску у Бијељини ће 25. марта бити одржана улична атлетска „Трка сјећања“, најављено је из градског одбора Удружења дјеце погинулих бораца „Насљеђе“.   Покровитељи трке су Влада Републике Српске, Министарство просвјете и културе, Министарство породице, омладине и спорта, као и Скупштина града Бијељина, уз подршку Атлетског савеза Републике Српске. Осим „Насљеђа“, организатори „Трке сјећања“ су Атлетски клуб „Академац“ из Бијељине и Удружење грађана „Филмски документарни центар“ из Бањалуке, а њихов циљ је да овај спортски догађај пређе у традицију и да поједине трке буду уврштене у календар међународних атлетских трка. Планирано је да у недјељу, 25.

Шта наша деца треба да уче о српској историји? И оној старијој, а посебно о овој новијој, историји у којој су учествовали и њихови очеви и мајке. Да ли је за „суочавање с прошлошћу“, на којем грађанисти толико инсистирају, довољно учити о српској кривици и геноцидности, или има места и за херојство и пожртвованост? Постоји ли Американац који није чуо за Аламо? Постоји ли Грк неупућен у подвиг његових предака на Термопилима? Има ли Руса који не знају за „Павловљеву кућу“ у Стаљинграду? Можда и има, али требало би их потражити лупом. Такође, замислите какав би одијум у нашој јавности, пре свега грађанистичкој, изазвало евентуално одбијање неке институције да дозволи

Да ли је неко добио задатак да, буђењем старих стереотипа, припреми психолошки терен за неку нову рунду балканског насиља, коју нам ове године предвиђа и амерички Савет за спољне односе? После готово двадесет година снисходљивости Београда према западном делу међународне јавности, у којим се Србија ,,суочавала са својом мрачном прошлошћу“, одрекла свих официра, војника и политичара које је Хашки трибунал тражио, подвргла све своје интересе евроинтеграцијама, посветила се ,,нормализацији односа“ са својим делом територије, а своју комплетну политику посветила ,,очувању мира и стабилности“, многи би помислили да смо макар заслужили то да улога главних негативаца у филмовима и ТВ програмима више не буде резервисана за Србе. Многи би помислили да