
Наслеђе Хашког трибунала, или о сведоцима, двоструким критеријумима и геополитици Западног Балкана
Да су двоструки критеријуми, како се колоквијално именује изостанак доследности и конзистентности у практиковању начелно прихваћених “правила игре”, једно од кардиналних обележја сада већ вишедеценијског деловања Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију широко је распрострањено становиште како у лаичким тако и у стручним круговима посматрача и валоризатора његове правосудне праксе. Утолико ни недавна његова одлука да, упркос чињеници да је у случајевима несрпских оптуженика све време свога постојања толерисао не само претње, застрашивање и корумпирање сведокâ Тужилаштва, већ и њихове бруталне и масовне ликвидације (случај “Харадинај”[1]), Влади Србије упути налог да због “непоштовања суда и утицања на сведоке”, односно “ометања спровођења правде” у поступку против лидера ванпарламентарне Српске радикалне странке,













