Који су прави разлози сукоба комуниста и њихових противника у Другом светском рату. Партизани у трезору банке у Ужицу нашли 45 милиона рубаља, а четницима дали тек петину Прецизнији одговор на питање зашто су пропали сви покушаји Јосипа Броза Тита и Драже Михаиловића да се нађе заједнички језик у уједињењу њихових присталица у отпору окупатору, по свему судећи, нећемо скоро добити. Историјску дилему како је и зашто дошло до оружаних сукоба формација партизана и четника, и да ли је уопште био могућ било какав договор ове две стране, не могу разрешити само постојећи документи и меморски записи непосредних учесника. Како сада стоје ствари, неопходна је свеобухватна стручна анализа, не само

Полагањем венаца на Споменик страдалих Јевреја код некадашњег гета и комеморацијом у Великој већници Градске куће у петак је обележено 73 године од депортације Јевреја из Суботице. Тог 16. јуна 1944. око четири хиљаде суботичких Јевреја одведено је у нацистичке, концентрационе логоре широм Европе. Највећи део њих, око три хиљаде, из тих логора се није вратио. Некада веома бројна, јеврејска заједница у нашег граду данас броји 250 душа. – Наш задатак је да сачувамо успомену на све страдале у концентрационим логорима. Успомена на њих није била чувана као градска баштина и баштина свих нас, то је почела да буде почетком деведесетих година прошлог века на иницијативу писца Бошка Крстића и тадашњег градоначелника

У суботу, 17.06.2017.године, у Лијевчу пољу на триторији општина Србац и Градишка одржан је помен и освећен споменик погинулим припадницима Југословенске Краљеве војске у Отаџбини из Гацка и Црне Горе. На простору Лијевче поља у прољеће 1945.године од почетка априла до краја јуна страдали су четници нападнути од здружених снага; усташа, домобрана, њемачких снага и партизана. У једном кратком времену опкољени са свих страна гинули су за заклетву Краљу и Отаџбини. У цркви у мјесту Разбој Лијевче у 10,00 часова, општина Србац, одржан је помен на св. Јоаникија Липовца који је овдје последњи пут благословио старјешине, војнике и вјерујући српски народ прије поласка на пут без повратка. У 13,00 часова у присуству

Издајом и сломом версајске Југославије завршава се обавеза било којег чиниоца према овој несретној творевини, али њоме проузрокована трагедија српског народа тек почиње, а обавезе према опстанку Српства постају наглашене као никад до тад. У овом, другом дијелу “Српских издаја“ бавићу се групама који од издајника заједничке им пропале државе постају спољни непријатељи једног њеног дијела, Српства. А кад наводим имена тих група, мислим на појединце, политичке структуре и борбене формације које су иступале у име тих група, а не само биле родом из њих. Примјера ради, Јосип Броз током рата није иступао у име Хрвата, без обзира на корист коју ће његово дјело донијети Хрватима, него су то чиниле

Пише: Мило ЛОМПАР, „Становиште“ Понекад се учини да формула о промени свести – као трећи немачки услов за приступање Србије Европској унији и као магијска реч у говорима српског председника – представља стереотипну и реторичку поштапалицу која је лишена како намере тако и практичног дејства. Овај утисак се појачава ако запазимо да су западни (амерички) чиниоци склони да многи аспект свакодневног живота, растући ауторитаризам, смањивање демократских садржаја у јавном простору, незаконито понашање власти, занемаре у корист систематских поступака наше државне политике којима се Косово и Метохија – у складу са Бриселским споразумом – издвајају из Србије и оних поступака који нашу земљу систематски приближавају NATO-у. Но, велика је заблуда веровати да промена у државно-правном питању не

УМЕСТО УВОДА Трагична судбина ђенерала Милана Недића и даље захтева савесно истраживање. Један од могућих праваца истог могао би бити читање историјских извора који потичу са окупаторске стране. Наиме, немачки окупатор никад није до краја веровао Недићу, јер су знали његове предратне ставове, нарочито кад су запленили документацију француске војске приликом освајања Париза 1940. Пошто је Југославија тајно преговарала с Французима о ратној сарадњи на антинацистичкој основи, а Недић је био министар војни, сенка сумње је трајно остала на њему. Немачки историчар Јохан Вишт, који се бавио Хитлеровим односом према Краљевини Југославији, у својој књизи „Југославија и Трећи рајх“, објављеној у Штутгарту 1969, указивао је да су Немци знали да

  Мере самоодбране, које су предузимали Срби у тренуцима тоталног безнађа, прерастале су у суров облик освете по прастарој девизи: „Око за око, зуб за зуб.” Чувени енглески филозоф Бекон рекао је: „Освета је нека врста дивље правде.” То подразумева да она увек води другој неправди, али са осветом се мора рачунати у тренуцима безумља. Римски песник Вергилије, у Енејиди, ставио је у уста свом јунаку речи много пута навођене: „О нек се роди осветник неки из пепела мога.” Према записима очевидаца злочина, сличне поруке остављале су жртве усташког терора пре бацања у поноре и зверског убијања. Речи умирућих увек се претварају у аманет, а у рату постале су обавеза

На поставци у Народном музеју у Ужицу види се и фотографија како партизани и четници заједно спроводе колону немачких заробљеника Ужице – Нова стална поставка „Ужичка република 1941” у Народном музеју у Ужицу, која је изложеним експонатима спојила кокарду и петокраку из тог времена, привлачи многе посетиоце из земље и иностранства. До сада ју је од октобра прошле године, када је отворена, видело преко 4.000 људи из Србије, БиХ, Хрватске, Израела, Кине и других држава, каже за наш лист аутор поставке музејски саветник Радивоје Папић, додајући да је „Ужичка република“, уз спомен-поставку на Кадињачи, постала најпосећенија изложба овог музеја. – Долазе да је виде и старији, удружења пензионера и бораца, а

Аутор: Биљана Бошњак Поред уметничке и верске, највећа заоставштина епископа Иринеја јесте 2.800 српске деце спасене из мађарског логора Епископ бачки Иринеј Ћирић, родољуб, песник, сликар и преводилац, током Другог светског рата спасио је око 2.800 деце и 180 мајки са бебама из мађарског логора Шарвара и удомио их у породице по Бачкој. Основао је Епархијску дечију болницу за лечење малишана оболелих у логору од туберкулозе, а нова власт сачекала га је камењем и батинама, од којих се није опоравио. Када се 19. августа, на Преображење Господње, 1946. године епископ бачки Иринеј Ћирић упутио у Оџаке, уз веран народ, сачекала га је и група скојеваца и чланица АФЖ. Чим је

Немци су, зна се, велики народ. Вебер је, дабоме, велики филозоф. Фрау Меркел, нема сумње, велики политичар. И од њих, не једном, говорио нам је наш нови председник, треба учити. Шта? Све, рекао је Вучић. И једнострано прогласио крај српске историје и почетак „практичног доба“ у односима са Немачком. Доба у коме ми „мали народ“, како вели Вучић, морамо учити од великих. И ја сам, зато, као аналитичар, почео да пратим шта ради та фрау Меркел, желећи да нешто научим и публици препоручим. Прво што сам схватио јесте да се фрау Меркел не одриче историје свог народа, чак ни њених најсрамнијих периода. А било их је. Из онога што чини

„Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа. Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору Уједињених нација“, написао је Генерал Армстронг Приче о југословенском отпору углавном су се односиле на генерала Михаиловића и његове четнике, а онда се појавио „чувени“ извештај који је променио угао гледања и дао замах покрету који је одбацио Михаиловића. Полемика о укидању пресуде из 1946. године још увек не јењава, када је по одлуци суда стрељан Драгољуб Дража Михаиловић, четнички генерал. О томе шта му је претходило, о ставовима свих страна у овом процесу, доста се писало протеклих деценија, но постоји једна преписка о којој

Шта је све претходило хапшењу Драже Михаиловића, у јануару 1946. Остаје дилема да ли је командант Горске гарде намакао омчу на врат Дражи или је убијен. Тврди се да је лажни Калабић 15 центиметара нижи од правог Србија је велика тајна. Колико год ова констатација старог циника, на први поглед, изгледала натегнуто и била производ нашег кафанског смисла за хумор и досетку, све што се последњих десетак дана дешавало, од доношења пресуде о рехабилитацији Николе Калабића, ипак говори о њеној тачности. Готово да нема сегмента јавног живота да се, с времена на време, не саплетемо о неку бусију тајне. Није ли ово тренутак да се, по ко зна који пут,