Vladimir Dimitrijević: Nemci i ustaše o Milanu Nediću

Datum objave: utorak, 13 juna, 2017
Veličina slova: A- A+
Milan Nedić
Milan Nedić

UMESTO UVODA

Tragična sudbina đenerala Milana Nedića i dalje zahteva savesno istraživanje. Jedan od mogućih pravaca istog mogao bi biti čitanje istorijskih izvora koji potiču sa okupatorske strane. Naime, nemački okupator nikad nije do kraja verovao Nediću, jer su znali njegove predratne stavove, naročito kad su zaplenili dokumentaciju francuske vojske prilikom osvajanja Pariza 1940.

Pošto je Jugoslavija tajno pregovarala s Francuzima o ratnoj saradnji na antinacističkoj osnovi, a Nedić je bio ministar vojni, senka sumnje je trajno ostala na njemu. Nemački istoričar Johan Višt, koji se bavio Hitlerovim odnosom prema Kraljevini Jugoslaviji, u svojoj knjizi „Jugoslavija i Treći rajh“, objavljenoj u Štutgartu 1969, ukazivao je da su Nemci znali da je Nedić bio prozapadno orijentisan, i da je zbog toga bio u sukobu sa slovenačkim katoličkim sveštenikom i političarom Antonom Korošcem, koji je veovao u put Trećeg rajha. Višt piše:“Internesantno je napomenuti da je između njega i ministra vojnog Nedića, kasnije ministra – predsednika za vreme okupacije, došlo do dubokog razilaženja po pitanju mera protiv Jevreja“. Naime, Nedić se izričito protivio antijevrejskim merama, na kojima je Korošec u Vladi Cvetković-Maček insistirao.

ŠTA KAŽE HERMAN NOJBAHER?

Herman Nojbaher, Hitlerov specijalni izaslanik za Balkan, u svojim memoarima o Nediću je, između ostalog, rekao:“U trenucima velike nesreće jedne nacije desi se da na horizontu nema državnika koji uživa poverenje najvećeg dela stanovništva. Tada se čuju jauci i povici: „Spašavaj nas!” Narod se tada obično obraća zaslužnim, priznatim i uglednim vojnicima. I general Ajzenahuer je takode bio pozvan – s obzirom na užasnu mogućnost atomskog rata koji bi uništio svet – da stane na čelo najjačeg naroda na kugli zemaljskoj. Nedića su nagovorili njegovi prijatelji da stane na čelo srpske vlade. To je bilo godine 1941, kada je izbio komunistički ustanak u Srbiji. Taj događaj je pretio da izazove građanski rat. Ova opasnost ga je prisilila, kao ubeđenog antikomunistu, da sarađuje sa okupatorom. On je svim svojim srcem i dušom bio srpski nacionalista.“

NEMCI UHODE NEDIĆA

Nemačko nepoverenje prema Nediću bilo je uvek prisutno. Oni su redovno cenzurisali njegove govore, a predmetu koji su vodili o njemu uvek su priključivali dokaze koji bi mogli da potvrde njihove sumnje. Tako je SS poručnik Šreter svoje pretpostavljene oktobra 1943. izvestio o jednoj radio-emisiji u Njujorku, gde je predstavnik Vlade u Londonu, Konstantin Fotić, govorio i o Nediću: „Pre nekoliko dana održao je bivši jugoslovenski poslanik kod Društva naroda i kasniji poslanik u Vašingtonu, Konstantin F o t i ć, govor preko emisione stanice Njujork, u kome se bavio ličnošću ministra pretsednika Nedića. Fotić je pritom naveo da se Nedić nikako ne sme označavati izdajnikom. Naprotiv, on radi pod najtežim okolnostima za dobro i spasenje srpskog naroda .Nedić nije Kvisling, nije čak ni Peten“.

To isto je tvrdila i Ameikanka Rut Mičel, koju je 1941. zatekla u Jugoslaviji, i koja je napisala knjigu „Srbi biraju rat“. Ona je takođe smatrala da se Nedić ne može porediti sa Kvislingom, i o tome je svedočila 1947. godine.

USTAŠE O NEDIĆU

SS major Vilhelm Bajsner, sa sedištem u Zagrebu, obavestio je u jesen 1941. godine Upravu bezbednosti Rajha u Berlinu da su ustaški vrhovnici ogorčeni postavljanjem Nedića ne čelo srbijanske Vlade pod okupacijom. U izveštaju, između ostalog, piše: “Kada se u Zagrebu saznalo za naimenovanje generala N e d i ć a za šefa srpske vlade, izazvalo je to u nadležnim hrvatskim krugovima opšte zaprepašćenje i veliko čuđenje. Kao što je poznato, Nedić je za vreme svoje delatnosti kao ministar vojske u ranijem srpskom režimu, bio po zlu čuven kao izraziti neprijatelj osovine i politike koju ona zastupa. U Zagrebu je ovladalo mišljenje, da je time, što je Nediću povereno obrazovanje vlade, srpska — u toku rata zbrisana — zaverenička klika dobila sada novu legalizaciju svoga delovanja čak i od strane nemačkih okupacionih trupa. Kako je već izvešteno, u Zagrebu je primljeno više izveštaja, prema kojima se na srpskoj strani sve ulaže, da bi se dobilo od nadležnih nemačkih vlasti odobrenje za izgradnju oružanih trupa. Ove oružane trupe trebalo bi zatim da pretstavljaju osnovni kadar za akciju koja bi se u zgodnoj prilici povela protiv Rajha. Istovremeno se u hrvatskim krugovima ukazuje, da ustanici koji se nalaze na hrvatskom području primaju — kako to proizlazi iz jasnog dokaznog materijala — svoja uputstva direktno iz Beograda.“

I JOŠ NEKA SRBSKA SVEDOČENjA

Prde svoju smrt 2016, dr Žarko Vidović, veliki srbski filosof (a pre rata pripadnik SKOJa, ustaški uhapšenik i nemački logoraš) je, u procesu rehabilitacije đenerala Nedića, pred sudom svedočio da je Nedić spasavao Srbe i da su Sajmište, gde je i sam proveo jedno vreme, kao i drugi logori u Srbiji bili pod upravom Nemaca. On je rekao i da je porodica njegove žene spašena iz NDH zahvaljujući Nediću:“Kada sam se posle rata vratio u Sarajevo na studije, svi studenti Srbi koji su preživeli rat govorili su mi da su spašeni zahvaljujući Nedićevoj Srbiji, a ne Titu. Govorili su mi da ih je organizovano sačekivala Nedićeva policija, i da su imali besplatan smeštaj i hranu u Srbiji“.

Kada je ministar Aleksandar Vulin optužio đenerala Nedića da je kriv za ustaški logor Staro Sajmište, istoričar Nikola Milovančev se oglasio jasno i tačno:“Teško naime mogu da verujem da ministar ne zna da logor Sajmište nije bio u sastavu okupirane Srbije, već u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Teško mogu da verujem da ne zna za sadržaj Saopštenja br. 87 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača “Sajmište – mučilište naroda Jugoslavije” od 11. januara 1946. Nema tu Milana Nedića, niti ikoga iz srpske vlade 1941-44. /…/Ima nas još živih Zemunaca kojima su članovi porodica koji su preživeli krvave godine NDH u Zemunu pričali o zaprežnim kolima, sa kojih je kapala krv, kojima su noću ustaše dovozile sa Sajmišta ubijene ljude i zakopavali ih na zemunskom groblju (procena Komisije: oko 6.500 nesrećnika je tamo sahranjeno). Ima nas još živih koji smo od predaka saznali da su ustaški zlikovci likvidacije vršili čak i u centru grada, na zemunskom groblju, noću, maljevima.I zato: ostavite na miru Milana Nedića kad govorite o Sajmištu.“

Posle svega, ostaje nam samo da se pažljivo odnosimo prema istorijskoj istini, i da joj pristupamo „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“. Milan Nedić jeste bio saradnik okupatora, ali nije bio čovek kome je Hitler verovao, i svako njegovo poređenje sa zločincima poput Ante Pavelića (tako drago titoistima i drugosrbijancima) sramno je i nedostojno ozbiljnog razgovora.

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: “Geopolitika”

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Nedić ili vatikansko-kominternovski rozarijum mejnstrim …

Rehabilitacija Nedića: Ko je spašavao narod? | Jadovno 1941.

„Rehabilitacija Nedića bi bila sramotna i nedopustiva …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top