Поводом сећања на жртве шестоаприлског бомбардовања Београда 1941. године, градски менаџер Горан Весић положио је венац на спомен-обележје у Карађорђевом парку. На том месту је пред Други светски рат направљено склониште, које је директно погођено 6. априла, када је страдало 192 Београђанина – који су ту потражили заклон. Градски менаџер поручио је да је данашњи дан један од најтужнијих у историји Београда. „Данас је дан када је град претрпео једно од највећих разарања у историји, безумним терористичким нападом нацистичке Немачке, који није имао никакво оправдање”, казао је Весић. Подсетио је да је у бомбардовању 6. априла страдало незванично више од 4.000 људи, да је потпуно уништена 621 зграда, делимично оштећено

Комеморативним скуповима данас ће бити обиљежен Дан сјећања на почетак Другог свјетског рата у Краљевини Југославији који је почео бомбардовањем Београда, 6. априла 1941. године. У Алеји страдалих на београдском Новом гробљу биће положени вијенци и одата пошта страдалима у нацистичком бомбардовању Београда, чиме је без објаве рата почео напад нацистиче Њемачке на Југославију. Одлуку да Београд буде бомбардован донио је њемачки вођа Адолф Хитлер послије вијести о демонстрацијама у Београду против потписивања Tројног пакта. Главни циљ напада њемачког ваздухопловства, према наводима историчара, било је разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Извршење задатка повјерено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера, а у

Оригинална књига „Горесни плач“ Захарија Орфелина, за коју се мислило да је уништена у нацистичком бомбардовању Београда, представљена је данас у оквиру обиљежавања Дана сјећања на страдање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године. У јесен 2017. године то дјело, чији је аутор међу најзначајнијим Србима и просвјетитељима 18. вијека, откупљено је од бечког антиквара и од тада је поново у НБС. Обиљежавању Дана сјећања присуствовао је и министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић, који је истакао да су током бомбардовања 1941. године уништене књиге и књижевно благо, а сами тим и њихови тадашњи и будући читаоци. Вукосављевић је изразио задовољство што је књижевно дјело Орфелина поново у посједу

Командовао је Церским корпусом у оквиру Церско–мајевичке групе корпуса, увек у првим редовима и највећим борбама. Своје јунаштво доказао је небројено пута Мајора Воје Туфегџића готово да нема у четничким народним песмама. Песма га “није хтела“ и помиње се само у једној: ,,Краљу Перо, српски сине“ – иако се са сигурношћу може рећи да је био најбољи официр пуковника Драгослава Рачића, а његови борци елитни у сваком погледу. Ко­м­андовао је Церским корпусом у ок­виру Церско–мајевичке групе корпуса, увек у првим редовима и највећим борбама. Своје јунаштво доказао је небројено пута. Војислав Туфегџић – Војкан, ка­ко су га сви из милоште звали, ро­ђен је у селу Штитару, надомак Ша­пца, 1914. године.

Полагањем вијенаца на споменик палим борцима у Другом свјетском рату, на Палама је данас обиљежен 3. април – Дан ослобођења ове општине. Секретар СУБНОР-а општине Пале Томо Терзић рекао је новинарима да су Пале на данашњи дан постале слободне и да је то историјски датум који не треба заборавити. „Са подручја Пала у народноослободилачком рату учествовало је 575 бораца, а погинуло их је 24. Нажалост, данас нема ниједног живог. Паљански СУБНОР чине потомци учесника Првог и Другог свјетског“, каже Терзић. Он је додао да представници СУБНОР-а сваке године полажу вијенце на споменик палим борцима како би сачували сјећање на оне који нису жалили животе за слободу своје земље. Начелник општине

– Стварајући услове трајног и сигурног мира, Југославија и Италија показале су Европи пут – рекао је српском новинару „Времена“ Бенито Мусолини, пред само избијање Другог светског рата 1938. године. На насловној страни „Времена“ од пре осам деценија изашао је потпис – лично Дучеа, односно Мусолинија. Италијански председник Владе дао је изјаву југословенском листу на дан годишњице југословенско-италијанског пакта. Непосредно пре рата, оснивач фашизма у Италији је на сав глас хвалио односе двеју земаља. – Београдски споразуми били су резултати прецизне одлуке Југославије и Италије да створе између себе сталнсе услове безбедности и мира. Они су поставили основе чврстог и делотворног споразума између два народа. Искуство ове прве године показало

Предсмртни осмех Љуба Чупића, презрење смрти и беде живота у ропским ланцима, тај пркос Стевана Филиповића, који са вешала, са омчом око врата, до неба уздигнутих песница кличе слободи и показује како се за њу треба борити, одавно задивљују и изазивају свеопште поштовање посетилаца највећих музеја ратова широм света. Подједнако им се диве од Лондона, Беча и Торина, до Рима, Њу Делхија, Токија и Њујорка… Галерија у Уједињеним нацијама Фотографија Стевана Филиповића у природној величини се, рецимо, налази и на самом улазу палате Уједињених нација на Ист Риверу, тако да нико не може ући у најважнији дом светског мира, а да му се не задиви или не поклони. – Подом

Само који сат по извршењу смртне казне над Стеваном Филиповићем, односно после његовог вешања у центру Ваљева, на излогу оближње познате фотографске радње „Косара“ (власништво Милке Антић, по којој ће радња касније добити име „Фото Милка“) појавило се десетак фотографија које су упечатљиво дочарале тај чин и посебно херојско држање обешеног. Међу њима је била и та најупечатљивија слика Филиповића са омчом око врата и високо подигнутим рукама и стиснутим песницама. Та фотографија ће временом постати икона, симбол антифашизма и једно од најпотреснијих и најупечатљивијих сведочанствава из Другог светског рата, којем се и данас клања и диви цео слободи привржени и рату супротстављени свет. Упад у фото-радњу Зачас се створила

Позна јесен и зима 1941. године представљали су велико искушење и прекретницу у Народноослободилакој борби, посебно после пада Ужица и продора моћних немачких и четничких снага на простор такозване Ужичке републике. Главнина партизанских снага се пред том силом морала повући ка Санџаку. Тражена зверка Стеван Филиповић је у том тренутку био командант Првог поцерског батаљона, који је остао одсечен на Церу. На саветовању у Грабовцу, одржаном 21. децембра, закључено је да се тај батаљон не може одржати по цичи зими и одлучено да се због недостатка хране и муниције привремено расформира. При покушају да се из Грабовца пребаци на Цер и придружи саборцима, Стеван Филиповић и његов млађани курир, петнаестогодишњи

Некадашњи пролазни логор на Аутокоманди мора остати у заједничком сећању – На парцели ће се градити тржни центар, али инвеститор, компанија „Делта”, жели да достојно обележи простор Заборављени и запуштени некадашњи пролазни логор „Топовске шупе” могао би коначно да буде достојанствено обележен. Чланови Комисије „Старо сајмиште”, са председником комисије и епископом славонским Јованом Ћулибрком на челу, обишли су јуче комплекс на Аутокоманди, с циљем да постојећи објекат сачувају за покољења, а са истом идејом одржали су и састанак у Старом двору, коме су присуствовали представници амбасада Немачке, Израела и Сједињених Америчких Држава, Музеја „Ане Франк” у Амстердаму, као и представници удружења која негују сећање на холокауст. Председник Савеза јеврејских општина

Професор и књижевник Жељко Видаков Зиројевић причу и прстен „наследио“ од пријатеља Радојице Радовића, мајора Удбе Митрополит Јоаникије Липовац ухваћен је у збегу 12. маја 1945. године код Цеља. Пребачен је у Загреб, у штаб Прве армије код команданта Пеке Дапчевића, одакле је по налогу Милована Ђиласа одведен у Београд, на Топчидер. Митрополита су стрељали припадници Озне 18. маја 1945. године као народног издајника. Његове кости почивају на необележеном месту негде на простору Буковика код Аранђеловца. Професор, публициста и књижевник Жељко Видаков Зиројевић чувар је прстена митрополита Јоаникија Липовца. – Време је да митрополит буде сахрањен на начин достојан човека и по правилима Српске православне цркве, а истина о његовом

Док су га 22. маја 1942. године око десет сати пре подне жандарми водили свезаног главним ваљевским улицама на губилиште у центру града, малени, тек 160 центиметара високи младић је громко клицао: „Живели народни ослободиоци! Доле фашисти и издајници српског народа! Живео Стаљин! Живео комунизам…!“ Породица печалбара Недићеви жандарми су га бездушно ударали кондацима и покушавали да га ућуткају, али је његов глас бивао све моћнији и све више изазивао дивљење уплашених пролазника. Кад су схватили да га не могу тако ућуткати, спроводници су скренули и повели га споредним сокацима, пречицама које су водиле до места на којем су се већ њихала припремљена вешала. Стигли су знатно пре него што

О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1] Првих новембарских дана 2017. године, на Митровске задушнице, стотинак окупљених грађана је на простору београдског Лисичјег потока присуствовало парастосу „жртвама револуционарног терора“ који је у Србији, у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године, однео животе више десетина хиљада, махом цивила и то углавном без суђења и права на одбрану. Истовремено, на овом, једном од највећих стратишта на којем је својевремено