Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Zaboravljeni junaci: Major Vojislav Tufegdžić

Komandovao je Cerskim korpusom u okviru Cersko–majevičke grupe korpusa, uvek u prvim redovima i najvećim borbama. Svoje junaštvo dokazao je nebrojeno puta

Majora Voje Tufegdžića gotovo da nema u četničkim narodnim pesmama. Pesma ga “nije htela“ i pominje se samo u jednoj: ,,Kralju Pero, srpski sine“ – iako se sa sigurnošću može reći da je bio najbolji oficir pukovnika Dragoslava Račića, a njegovi borci elitni u svakom pogledu. Ko­m­andovao je Cerskim korpusom u ok­viru Cersko–majevičke grupe korpusa, uvek u prvim redovima i najvećim borbama. Svoje junaštvo dokazao je nebrojeno puta.

Vojislav Tufegdžić – Vojkan, ka­ko su ga svi iz milošte zvali, ro­đen je u selu Štitaru, nadomak Ša­pca, 1914. godine. Otac Čedomir i majka Darinka, ozbiljni lju­di, dobri domaćini, živeli su još du­go nakon rata.

Imali su još jednog sina, Božidara, koji je nastradao kad i Vojislav, kao i kćer Ži­kicu, koja je bila učiteljica i posle rata je živela i radila u Beogradu, gde se udala za jednog Nišliju, povratnika iz nemačkog zarobljeništva, veoma simpatičnog, stalno nasmejanog čoveka, takođe učitelja. Mlađi brat Boža se pridružio bratu u četnicima negde sredinom rata. Bio je golman seoskog fudbalskog kluba. Oženio se mlad, Milicom Josipović iz Mačvanskog Belotića, sa kojom je dobio sina Mihaila. Mihailo je kasnije živeo u Beogradu, završio je medicinu i bio oženjen Mir­ja­nom, državnom rekorderkom u bacanju kugle. Mica se posle mu­ževljeve pogibije, sa detetom u na­ručju, vratila roditeljima u Belotić.

Uoči izbijanja Drugog svetskog rata, Voja se ženi sa Dragoslavom Canom Mašić iz Šapca, nesvršenom studentkinjom medicine, da bi iz te velike ljubavi krajem oktobra is­te godine dobili sina kome kumuje Dragoslav Račić i daje mu ime Sr­boljub. Krštenjem je činodej­s­t­v­o­vao jeromonah Georgije Bojić Dži­dža, predratni starešina ma­­­nastira Tronoša, koji u ratu, s obzirom da je bio rezervni oficir, komanduje Prvom Jadarskom brigadom.

Cana i Voja Tufegdžić, na dan venčanja
Cana i Voja Tufegdžić, na dan venčanja

Sve vreme rata, osim jednog kratkog perioda kada se vratila roditeljima u Šabac, Tufegdžićeva žena i sin su bili sa Dražinim četnicima u planinama. Profesor Ekonomske škole u Šapcu, Timotije Reljić, inače Srboljubov predavač, koji je inače bio jedno vreme u četničkom Đačkom bataljonu (svo­ja sećanja zabeležio je u knjizi ,,Podrinski Četnički Đački bataljon“ iz 2001. godine) imao je običaj da priča da se seća Voje kako jaše konja i predvodi svoju jedinicu, a ispred sebe drži u sedlu sina Srboljuba.

U toku bosanske golgote žena i dete mu oboljevaju od tifusa. Supruga Dragoslava, koja je inače sve vreme rata radila dobrovoljno u poljskoj bolnici, imajući u vidu nestašicu lekova i nemogućnost nabavke novih, odriče se svojih spasonosnih inekcija, da bi ostale za malog Srbu. Ona umire u zimu 1944. na ’45. godinu, gubeći borbu sa opakom bolešću. Sahranili su je u porti pravoslavne crkve u Modriči. Danas više ne postoji nikakvo obeležje njenog ukopa. O njenom grobu, dugo godina, sve do svoje smrti, starao se jedan stariji meštanin musliman, koji je imao prilike da u toku tih ratnih godina upozna Canu. Mnogo ju je poštovao zbog čina žrtve koju je učinila za svoje dete.

Malog Srbu su potom nosili u naručju vojnici njegovog oca, u najgorim mogućim okolnostima, pošto su borbe bile gotovo svakodnevne. Kad je briga za dete postala nemoguća, jedan vojnik je jedan dan u nekom šipražju ostavio Srbu samo sa jednom malom porukom sa osnovnim podacima. Na milost i nemilost surovom vremenu. Srećom, posle izvesnog vremena, verovatno čuvši dečiji plač, našla ga je jedna partizanka koja se sažalila i prihvatila dete, brinući o njemu sledećih nekoliko meseci kao o svom rođenom sinu. Krajem te iste godine, partizanka dečaka dovodi Vojinim roditeljima, Čedomiru i Darinki u Štitar.

Na početku rata Tufegdžić je bio komandir Cerske čete i operativni oficir Cerskog četničkog odreda, pa naposletku i korpusa. Po postavljenju pukovnika Račića za ko­mandanta Srbije 1945. i stradanja Jugoslovenske vojske na Zele­ngori, Voja Tufegdžić je pro­i­zveden u komandanta dotadašnje Račićeve grupe korpusa, ali brojčano stanje formacija u tom periodu je bilo znatno manje, posle višemesečnih sta­lnih borbi.

Bio je veoma aktivan na komandnom položaju, s obzirom na okolnosti u kojima se našao. Na području Semberije i Majevice zadavao je velike probleme novim komunističkim vlastima. Dok je vojevao po Semberiji, glavni jatak mu je bio Mitar Babić zvani Paprika i če­sto je boravio u njegovoj kući. U to­ku rata lični pratioci su mu bili: Mile Gligorić, Aranđel Timotijević Amidža, narednik Vojislav Mak­simović Ćesin i Velimir Ze­če­vić Zeka. Sa Majevice preko jataka i poverljivih kurira, aktivno održava veze sa četničkom grupom Vlajka Antonića, preko kojih se raspituje o sudbini svog ro­đaka Janka, kome se gubi trag negde u azbukovačkom kraju, u periodu kad se četnička glavnina poče­la povlačiti preko Drine, pre­thodne godine. U selima oko Zvo­rnika zatiče ga vest o smrti komandanta Dragoslava Račića i njegovih pratioca.

Čitavu zimu 1945/1946, proleće i leto provodi u selima oko Drine, ne razmišljajući o predaji čak ni onda kad je saznao za smrt komandanta, đenerala Draže Mihailovića. Ipak, krajem leta odlučuje da se prebaci na desnu obalu Drine i vrati se na svoj teren, gde je prethodnih godina četovao. Pošto je Semberiju ostavio pod komandom Mome Popovića, prelazi u Mačvu.

Ne zna se šta ga je više vuklo rodnom kraju, nostalgija ili vojne obaveze. Upavši u zamku koju su mu pripremili u kolibi Živojina Josipovića u ataru pocerskog sela Bela Reka, poginuo je u noći između 5. i 6. novembra 1946. godine. Sa njim su poginuli i brat mu Boža, Drago Tokić, Jovan Zaharić zvani Peca i Mihajlo Zaharić zvani Karlica, Danko Ki­ćić, Radomir Arsenović (svi sa Majevice, ranije su bili u odredima vojvode Radivoja Kerovića), Aranđel Timotijević – Amidža iz Gornje Orovice i Miloš Macanović iz Papraće kod Zvornika.

Pričalo se još da su se očaj­ni­čki branili i da su pružali nevero­vatno žilav otpor. Da je Bo­židar navodno izbacio kroz pro­zor kolibe ubačenu bombu i da je dosta pripadnika Ozne tom prilikom izginulo, među njima i jedan major. A Amidža nije ni ulazio u kolibu, nego je u blizini postavio mitraljesko gnezdo. Bilo kako bilo, ubi­je­ni su svi do jednoga. Da su ko­munisti imali dosta gubita­ka, kasnije je od javnosti skrivano, ali su ipak neki seljani krišom pratili šta se događa, s obzirom da je borba trajala dobar deo noći. Taljige koje su pred jutro prevozile mrtve i sa jedne i sa druge strane, pričale su dovoljno same za sebe i istina se nije dala sakriti.

Kada su mrtve četnike sprovodili po pocerskim selima, lokalni komunisti su prisiljavali narod da gleda ova mrtva telesa dok su se njihovi lokalni aktivisti trudili koji će gore da opogani leševe iz Tufegdžićeve grupe. Tako unakažene i izmrcvarene (po pri­či očevidaca, Voji je falilo jedno oko, a Boži je bilo skroz isečeno i unakaženo lice) doterali su ih u centar Štitara, iza tadašnje Kreditne zadruge. Po oprobanom receptu, naterali su meštane da se okupe oko mrtvih četnika, a među njima i Tufegdžićeve roditelje, oca Čedomira i majku Darinku. Pred zgranutim narodom, Oznaši i Kno­jevci su celi dan pijančili, pljuvali i igrali kozaračko kolo.

Nekima iz Vojine pratnje ka­či­li su vojničke torbice sa glavama pečenih prasića, pošto su komunisti četnike nazivali kabadahijama i gibaničarima. Mučena majka Darinka, gledajući taj užas koji ove zveri sprovode nad njenim mrtvim sinovima, nije mogla ni da plače ni da pusti bilo kakav glas iz sebe. Kad se pri kraju dana ipak malo počela razilaziti gužva, skinula je crnu maramu sa svoje glave i prekrila lica svojih sinova Vojislava i Božidara, koji su ležali jedan do drugoga, i samo izgovorila: ,,Slava Vam, srpski junaci“.

Zatim im je malom britvom odsekla po jedan pramen kose. Okrenula se i otišla kući. Jednu sobu u rodnoj kući posvetila je njima. Na velikom krevetu, od ćebadi i gubera napravila je dve kamare u obliku grobnih humki, i po njima poređala slike i njihove lične stvari koje je imala. U tu sobu dugo vremena osim nje i Čedomira niko nije ulazio. Godinama je odlazila svakodnevno u obližnji zabran, ras­plitala kose i satima naricala, daleko od naroda, da je niko ne čuje i ne vidi. Taj pramen kose je, na žalost, evo već više od sedamdeset go­dina jedina veza, i sve što je ostalo Srbi Tufegdžiću i njegovoj porodici od mrtvog majora Vojislava Tufegdžića.

Braću Tufegdžić posle nekoliko dana odvoze i do Zvornika, da i ondašnjem narodu dokažu da su mrtvi. Bacili su ih prvo u dvorište neke muslimanske porodice Kurić. Opet su igrali i podvriskivali, a potom su ih još nekoliko dana držali kod nekih laguma od starog Jerininog Kula-grada, preko puta današnje benzinske pumpe na izlasku iz Zvornika prema Sarajevu. Pošto su se tela već pot­pu­no raspala, jedno veče su naredili nekim Ciganima da ih potovare na taljige i bace u Drinu.

(Srpske novine, glasilo OSČ “Ravna Gora“, Čikago, avgust 2017, broj 699)

PIŠE: Dragan TOPALOVIĆ

Izvor: POGLEDI

Vezane vijesti:

Vlado Šipčić – poslednji četnik; oružanu borbu je vodio sa …

Stroga tajna: Poznate ličnosti iz SFRJ koji su bili u …

Ispovest Slavoljuba Zakića: Još traje rat četnika i partizana

Vojni sveštenik Srednjebosanskog Četničkog korpusa: „Braćo …

Dejan Đerić: “Štuke“ i tenkovi protiv četnika | Jadovno 1941.

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: