Министар Александар Вулин открио је нову спомен-плочу посвећену Србима који су животе изгубили у Маутхаузену Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин открио је данас нову спомен-плочу посвећену Србима који су животе изгубили у Маутхаузену, а затим је положио венце и одао почаст страдалима, поручивши да свет не сме више да допушта да се зло понавља. Вулин који је предводио државну церемонију обележавања 72 године од ослобођења тог концентрационог логора у Аустрији, рекао је да свет не сме да прећути да се фашизам поново рађа, да се враћа и то под својим правим именом – да се враћа над костима најстрашније уморене јасеновачке деце. „Буде ли ћутао

„Чим су ми саопштили шта је све рекао генерал Симовић приликом његове аудијенције код Кнеза, питао сам Цветковића, генерала Косића и Антића да ли је наређено да се генерал Симовић ухапси, па када ми је одговорено да о томе још није одлучено, рекао сам да то мора одмах да се спроведе у дело. Нажалост, тај мој савет није био прихваћен“ – Александар Цинцар Марковић Према налазима „Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године“, бивши председник владе и министар унутрашњих послова Драгиша Цветковић је имао своје обавештајне службе и податке о припремању преврата. Цветковић је изјавио, да је он са више страна чуо о незадовољству

Не стишавају се страсти око постављања бисте „космајске хероине“ Божидарке Дамњановић, у Младеновцу. Из Ковачевца стижу оштре оптужбе, биће и протеста. Удружење бораца: Споменик постављамо на Дан победе Вест да ће 9. маја, на Дан победе у Младеновцу, код робне куће у центру бити постављена биста „космајске, партизанске хероине“, Божидарке Кике Дамњановић је хит тема која се сваким даном све више распламсава. Поделила је младеновачку, али и ширу јавност, отворила старе ране, продубила поделе и страсти. И, нема оног ко се, услед животних брига, у поткосмајском крају не бави и питањем: коме је и зашто баш сада потребан тај споменик. Питање је, кажу, спонтано покренуто из великог младеновачког предграђа –

Ни мањег града, ни више бомби које су пале на њега у 20. вијеку. На Подгорицу су и агресорски и савезнички авиони истресали смртоносни терет, на њене житеље, куће, зграде, мостове, млинове, воденице, остављајући пустош. Најтеже је било оно 5. маја 1944. године када се на град сручило 600 бомби тешких преко 400 тона. Том приликом, погинуло је 600 грађана, а више од 200 теже или лакше рањено. Иако је у Другом свјетском рату имала једва 16.000 становника, Подгорица је бомбардована чак 84 пута! У тим нападима погинуо је сваки осми становник Подгорице. Да ствар буде још гора , град није имао било какав већи војно-стратешки значај. Почев од 23.

Сви будући чланови Симовићеве влади били су саветовани да ноћ између 26. и 27. марта не проведу у властитом дому, него да се склоне код сигурних пријатеља и да код њих чекају развој догађаја Недићева „Комисија за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године“ испитивала је начин на који је припреман пуч. Др Мирко Косић, професор Универзитета и бивши народни посланик, покушао је да разјасни потезе које су вукли неки од протагониста које је он познавао. Он је сматрао да се Симовић много пре пуча „носио мишљу да помоћу војног притиска присили Кнеза да прихвати концентрациону владу са њим на челу, те да се тако, с

Када прећутиш злочин!? Казна је награда, отац мој као и твој, под притиском система Јосипа Броза су ћутали за боље сутра. Нису дочекали! Зато, пишем и причам, због дјеце и њихове дјеце, и од те дјеце, њихове дјеце, и од те дјеце…. Уморни и промрзли, тешка корака враћали смо се у храснички затвор. У међувремену су нас груписали у једну просторију. Мокри, влажни, влажних чарапа, брзо би упухали и тако загријали просторију у којој смо спавали. На неугодан мирис наших тијела и наше влажне одјеће нико није обраћао пажњу. Жељни смо били сна и одмора. Друго јутро, поново у колону по два. На том дугом пјешачењу сјетих се прича наших

Због споменика жени Драже Марковића у Младеновцу поново оживеле страсти из грађанског рата. Бивши председник општине Чокић: Божидарка Дамјановић је затирала целе породице Рат између младеновачких „партизана“ и „четника“ распламсао се после претпразничне одлуке локалних одборника да подигну споменик народном хероју Божидарки Кики Дамјановић, супрузи Драже Марковића. Биста је већ готова, а очекује се да буде постављена 9. маја, за Дан победе. Огорчени, представници СПЦ најавили су за тај дан служење опела за све жртве за чију је смрт одговорна Кика, док је Равногорски покрет предложио постављање бисте Драгутина Млађе Бојовића, унука војводе Бојовића и команданта Космајског корпуса Горске краљевске гарде, који је изнад Београда, 6. априла 1941, возећи „месершмит“,

„Било ми је јасно да је рат неизбежан, јер је Симовићева влада била потпуно у рукама енглеских плаћеника“ У извештају „Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. године“ налазе се и подаци о држању Драгише Цветковића. Према изјавама Цинцар-Марковића, Душана Пантића, Данила Вуловића и других, Немци нису имали поверења у Цветковића, што је знатно отежавало уређење односа са њима. Цветковића су Немци сматрали за пријатеља Француске, противника национал-социјализма и фашизма. Њему је приписивана иницијатива за преговоре вођене са француском владом и Генералштабом о образовању балканског фронта против Осовине. Документа француског Министарства спољних послова, заплењена од Немаца на станици Шарите сир Лоар (Ла Цхаритé сур Лоире),

Бањалука – Бањалучанки Живани Радосављевић (80), која је као седмогодишња дјевојчица преживјела стријељање током Другог свјетског рата и истог дана остала без читаве породице, туга и бол за најмилијима и данас раздиру срце и душу. Сјећања на страдање родитеља и сестре деценијама су жива у срцу ове старице, а неописив бол је њен вјерни сапутник, јер ни до данас није сазнала гдје су сахрањене њена мајка и сестра. Радосављевићева, која већ годинама живи у Београду, наводи да је остварила готово све своје снове, нагласивши да јој је једина неостварена жеља да се поклони најмилијима и након 73 године коначно сазна гдје су сахрањени. – У јануару 1944. године стајала сам

Кнез је отпочео да се колеба. Губило се драгоцено време. Кнез се до последњег тренутка надао да ћемо неким чудом избећи прилажење Пакту. Али, када је видео приликом саветовања у Крунском Савету да се нема куд, почео је озбиљно да размишља о својој оставци на положај првог намесника У окупираном Београду, у новембру месецу 1941. године, пуковник Танасије Динић поднео је тадашњем председнику српске владе генералу Милану Недићу извештај „Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године“. Цео материјал објавио је Драгиша Цветковић у својим „Документима о Југославији“, свеска 10, почетком 1958. године. Строго поверљив извештај датиран је 20. новембра 1941. године и садржи исказе: