Звонимир Вучковић, војвода таковски, рођен је 6. 7. 1916. у Бијељини. Родитељи су му били по националности Хрвати, а отац му се звао Петар Пркић. Његов отацје умро 1920. од туберкулозе, док је Звонко још био дете. После две године, мајка Анка се преудала за потпуковника Александра Вучковића, родом из Врања. Био је то добар човек који је у свему заменио оца и у знак захвалности Звонко је касније преузео његово презиме. Звонко је решио да прати стопе свога очуха и 1931. године уписао је Војну академију у Београду са 61. класом питомаца. Завршио је академију 1936. године и у чину артиљеријског потпоручника распоређен је у Артиљеријски пук „Краљевић Томислав”

У Сремској Митровици одржана је академија под називом „Да се не заборави“ поводом 75 година од страдања недужних житеља Срема у Другом свјетском рату. Тим поводом предсједник Покрајинске владе Игор Мировић подсјетио је да су усташе за мјесец и по дана 1942. године побиле више од 6.000 невиних Сремаца, саопштено је из Бироа за односе с јавношћу Покрајинске владе. „Срем је тих септембарских дана био завијен у црно. Злогласна усташка казнена експедиција коју је предводио Виктор Томић, за месец и по дана убила је више од 6.000 невиних житеља Срема“, истакао је Мировић говорећи на синоћњој академији у Сремској Митровици. Мировић је додао да је вјечно сјећање и најдубље поштовање

На Лесковац је 6. септембра 1944. пало 69 тона бомби, а пошто се у граду славио рођендан краља Петра, дошло је и пуно људи са стране, па је број жртава био огроман Тог дана на Лесковац је у савезничкој операцији “Ratwееk”, односно, “Недеља пацова”, која је почела у 12.18 часова, пало 69 тона тепих бомби из 20 америчких бомбардера и 28 пратећих ловаца. Од 28.000 становника, погинуло је између четири и седам хиљада људи и још толико је рањено. Срушено је 1.840 објеката. Радомир Гавриловић је у секунди изгубио оца, мајку и млађег брата од друге по реду бомбе која је пала на Лесковац. Преживели су он и старија сестра,

Чедомир Антић истакао је да иницијатива „Фејсбук“ групе „Босански Американци“ о рушењу споменика команданту Југословенске војске у отаџбини ђенералу Драгољубу Михаиловићу у Либертвилу, представља бесмислен покушај и да ће се само, као и обично, обрукати. – Они ће то покренути. Ако би власт САД издала наредбу за рушење споменика, морали би да пониште оба одликовања која су дали Михаиловићу, и то из 1947. и 2005. године – рекао је Антић, председник „Напредног клуба“. Бошњаци имају озбиљан проблем Он је оценио да Бошњаци имају озбиљан проблем у вези са својим идентитетом и да су за три генерације три пута променили идентитет, те да постоји агресивна потреба да тај идентитет докажу тако

Прочитах на „Фонду за стратешку културу“ прегршт срдачних речи Слађане Илић о српском писцу Владану Десници, из северне Далмације („И Десница неподобан за еуропску Хрватску“, 31. август 2017.). Најмање с намером да ма шта од ту наведеног умањим или увеличам, оспорим или похвалим, већ реченом придодао бих неколико мојих речи, с надом и уверењем да ћу бар за још педаљ допринети потпунијем погледу на лик овог знаменитог Србина и по баби Олги, потомка славног српског јунака, ускока и витеза Светог Марка Млетачке републике, Стојана Јанковића. Уз сазнање да су речи Слађане Илић настале под посебним околностима, најпре да се запитамо: Чему стално запиткивање међу нама Србима зашто Хрвати не прихватају

У Титовој Југославији врло ретко се говорило о савезничком бомбардовању наших градова крајем Другог светског рата. Највише Србије, тврде историчари. Ако су ова „пријатељска“ разарања и помињана, обично је то било у контексту „неминовних жртава у борби за коначно ослобођење од фашиста и домаћих издајника“. Али, број жртава никада није помињан. А реч је о десетинама хиљада страдалих! Једно од највећих таквих разарања било је у Лесковцу, 6. септембра 1944. године. У 12 часова зачуле су се сирене, а бомбе су почеле да лете двадесетак минута касније. У пратњи 20 ловаца, 28 бомбардера је на град бацило 69 тона бомби да би се, наводно, уништила „концентрација немачких трупа“ које су

Београд – Фејсбук група „Босански Американци“ послала је прошле недеље петицију америчким званичницима у којој званично траже рушење споменика Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини. Споменик су 2009. подигли Срби, у порти цркве Свети Сава, у Либертивилу, близу Чикага. Петиција, у којој Дражу називају „неофашистом“, „симболом мржње, етничког чишћења и геноцида“, послата је сенаторима Ричарду Дарбину и Темију Дакворту, конгресмену Бредлију Шнајдеру, гувернеру Илиноиса Брусу Раунеру, градоначелницима Чикага и Либертивила, амбасади БиХ у Вашингтону, Министарству спољних послова и председнику БиХ. У петицији наводе да је четничка организација коју је основао Михаиловић „терористичка“, и да су последице њеног деловања Милошевић, Караџић, Младић, Плавшић, Хаџић, Лукић… „У последње две деценије

О томе, како је у српским земљама било у Другом светском рату, говори и сведочанство немачка поручника, Петар Гајсера, који је као припадник Вермахта ратовао на нашим просторима. „У Србији су сви пуцали на нас, чак и старци и деца. Кад смо дошли у Хрватску видели смо злочине које људски ум не може ни да замисли. Онда су нас пребацили у Босну. У Босни живи сам ђаво.” Реч је о писму поручника Петера Гајслера из 11. чете, 721 пешадијског пука, 718. дивизије Вермахта, написаног 21. јуна 1942. године. Налази се у архиву Библиотеке савремене историје у Штутгарту у Немачкој. Извор: СРБИН ИНФО  

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је