Њемачка полиција одобрила је екстремним десничарима да сутра у Берлину одрже скуп поводом 30 година од смрти Рудолфа Хеса, десне руке Адолфа Хитлера и замјеника шефа Националсоцијалистичке партије. Хес је био замјеник шефа нацистичке партије све док није заробљен 1941. године. Берлинска полиција поручила је организаторима да могу да марширају, али да не смију да величају Хеса, који је умро у затвору Шпандау прије 30 година. Неонацистима је дозвољено да носе транспаренте, али само по један на 50 учесника, а војна музика је строго забрањена. „Све што је застрашујуће је забрањено“, рекао је Свен Рихвин, адвокат из Берлина. То значи да палице, кациге и штитови, које су носили неонацисти на

Њујорк — Фотографија старије жене са протеста против неонациста у Њујорку обишла је свет и постала симбол скорашњих дешавања у САД. Маријана Рубин (89) фотографисана је у центру Њујорка на протесту који је уследио након марша “Ујединимо десницу“ у Шарлотсвилу у Вирџинији на којем су избили нереди, а једна особа је избубила живот. “Већ сам једном побегла од нациста. Нећете ме поразити сад“, писало је на транспаренту који је носила Маријана Рубин. Фотографија је подељене стотине хиљада пута на Твитеру, а први ју је објавио новинар ЦБС Сет Лемон. Рубинова је Лемону испричала како је као 12-годишња девојчица побегла од нациста у Немачкој. “У Немачкој, наравно… Одгурнули су мог оца,

У Естонији у граду Талину удружење извиђача организује „Марш Ерна“ у част нацистичке диверзантске групе која је то име носила током Другог светског рата. На нацистичком маршу ће учествовати око 150 извиђача и „љубитеља туризма“, изјавио је организатор манифестације, преноси РИА новости. У прибалтичким државама Естонији, Летонији и Литванији су уобичајени нацистички маршеви од како су те земље изашле из СССР-а. Историчари и активисти невладиних организација упозоравају да су такве манифестације неспојиве са европском антифашистичком традицијом и да указују на опасност од оживљавања нацизма, но упркос свему балтички ревизионисти не престају са својим нацистичким перформасима. Аналитичар Александар Павић овако објашњава зашто нема реаговања Европе на маршеве неонациста: „Европи не сметају

Пре свега, треба се упознати са капларом Брандхубером. Он није био класичан пример дезертера који хвата прву прилику за бег. Напротив, као скроман и послушан фармер из аустријског села Ла ан дер Таја, на граници са данашњом Чешком, Брандхубер је био искусан солдат и у вермахту је већ прошао три ратне године у Чехословачкој, Француској и Пољској. Тачно 10 дана пре но што ће осванути као дезертер у Швајцарској, каплар Брандхубер се налази читавих 2.600 километара даље ка истоку, безнадежно заглављен у снегу на минус 40 степени у Александровки, 400 километара јужно од Москве. „Е сад ми је стварно доста!“ „Велика хладноћа, снежне мећаве. Стојимо већ други сат и чекамо

Пре три годне позвали смо групу студената из Србије да учествују у међународној експедицији на острву Хогланд у Финском заливу. Тамо смо пронашли остатке погинулих пилота једног руског авиона за које се сматрало да су нестали без трага. Потом смо на основу одређених докумената успели да откријемо њихова имена и о судбини пилота обавестили родбину. Сарадња Руског географског друштва и недавно отвореног Српско-руског географског центра предвиђа многобројна дешавања, али једно од најинтересантнијих је свакако размена студената и учешће наших географа у бројним експедицијама које се организују широм Русије. Спутњик интервју – Артјом Манукјан https://video.img.ria.ru/Out/MP3/20170808/2017_08_08_SerbiaIntervjuArtjom_ogbngfpl.atg.mp3 Једна од тих експедиција, на којима су учествовали млади српски географи била је на острву Хогланд у Финском заливу, где се још

Меморијални парк Мир налази се у центру Хирошиме и њиме доминира скелетна купола. Tу је изложен и Буда, чије је камено лице истопила експлозија америчке атомске бомбе. Приредио: Ненад ТАДИЋ Америчка атомска бомба „Дјечак“ бачена на Хоришиму 6. августа 1945. године убила је, према процјенама, 78.000 људи, а здравствене посљедице потомака страдалих становника овог јапанског града осјећају се и данас. Радиоактивне црне кишне капи, које су касније падале, однијеле су још живота. Према процјенама Јапана из 1968. године, 250.000 становника Хирошиме умрло је одмах након експлозије или у року од пет година од болести узрокованих радијацијом. Многи од преживјелих касније су умирали или још умиру од посљедица бомбардовања, као што