Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Jovan Mirić: Bez komentara (četiri slike iz NDH)

Ne znaju kud će i šta će sa sobom, bez ikoga i bez ičega, pa mole Italijane da ih prime: u ropstvo, ili da ih streljaju. Jedno od to dvoje biće za njih rešenje.
Zločini ustaša (Foto: Vikipedija)

1.

Jasenovac, logor III – Ciglana. Kraj novembra ili početak decembra 1941. godine. Unutar žice logoraši, odrpani, mršavi, gladni, bolesni, vašljivi, sa neprestanom dizenterijom, jedva se vuku po zemlji. Neki nose i lance na nogama. Već ih je mnogo pomrlo i pobijeno.

Pogleduju ka severu, gde na nekoliko stotina metara prolazi pruga Novska-Okučani. Nailazi voz, u koji upiru poglede čežnje.

Logor Jasenovac III – Ciglana u zimu 1942. (Foto: JUSP Jasenovac)

A na prozoru jednog kupea stoji neka osoba i maše im rukom.

2.

Smilja Tišma dospela je u logor u Sisku negde krajem leta 1942. godine, zajedno sa majkom, dvema sestrama i bratom. Imala je sedam godina. Majku su ustaše odvojile od dece jednom žicom, ali su svi, i majke i deca, bili su drugoj žici. Evo kako o tome priča Smilja:

Smilja Tišma danas (Foto: Snimak ekrana)

„Majka je ostala iza žice na jednoj strani, a mi smo deca bili na drugoj strani i na neki način smo bili slobodni jer se sećam da smo sestra i ja znale da se provučemo kroz žicu. Tu je nedaleko bila Kupa. Bila je već jesen i mi uberemo neobranu papriku i poneki crveni paradajz i nosimo to u onim našim haljinama ili šta smo već imale na sebi, ne sećam se. Dođemo do te žice kroz koju smo se provukle, ali sa one druge strane ima puno dece i ona nam sve otmu, tako da ništa ne stigne do brata i mlađe sestre. Jednog dana smo došle čak do pijace u Sisku. Ali, pošto smo tako jadno izgledale, jedna žena priđe i kaže: ’Deco, jeste li vi iz logora?ʻ Mi kažemo da jesmo. ’Joj, deco, bežite, sklanjajte se da vas ne ubiju ili da vas ponovo ne odvedu.ʻ A mi izašle iz logora.“

3.

Jakov Kabiljo se početkom avgusta meseca 1942. godine nalazio u logoru Stara Gradiška, kada se pročulo da će jedna grupa logoraša koji nemaju zanat biti odatle prebačena u logor III, u Jasenovac. Logoraši su se odmah unervozili. Znali su šta je takva najava puno puta značila za one koji će biti odabrani: da će negde usput svi biti pobijeni. Dešavalo se to u proteklih skoro godinu dana više puta, da neki budu odabrani (često stariji i slabiji) i odvedeni, na obećano bolje mesto, a da se ustaše vrate sutradan same, krvave i pijane. Desiće se to više puta i kasnije. Ali desilo se, eto, da u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj logor Jasenovac zvuči kao mesto nade i spasa.

Odabrana je grupa od 700 logoraša. Neki ustaški časnik je pred polazak održao govor i kolona je popodne peške krenula ka Okučanima. Napred je išla desetina naoružanih sprovodnika, zatim oko 200 Jevreja, pa nova desetina ustaša, pa oko 500 Srba…

Neizvesnost i zebnja su se putem od nekoliko sati nadmetali sa vrelim avgustovskim suncem. Popustili su zajedno tak kad su, kasno popodne, stigli na železničku stanicu i ukrcali se u vagone: to je značilo da će stići u jasenovački logor, da neće negde usput biti pobijeni.

Na stanicu u Jasenovcu kompozicija je stigla oko 8 sati ujutro sledećeg dana, ali je na stanici čekala još dugo, dok popodne vagoni sa zatvorenicima nisu dovezeni prugom do pred samu kapiju logora. Bila je nedelja, upravnika u logoru nije bilo. Dežurni oficir se iznenadio dolaskom grupe iz Stare Gradiške, ne samo zato što nije obavešten o dolasku nego i zato što, kako je rekao, mesta nije bilo. Uskoro je došao i upravnik, takođe iznenađen. Ipak, ubrzo su novopridošli logoraši podeljeni na grupe i raspoređeni po logoru. I Jakov Kabiljo je našao neko svoje mesto.

Samo jedna grupa najstarijih i najslabijih nije imala mesta. Tu grupu, skoro polovinu novoprispelih, ustaše su još iste noći odveli i pobili.

4.

Kad je počeo pokolj srpskog naroda u NDH, mnogi su našli spas kod Italijana. Tako je bilo i u Kosinju, u Lici, gde je naročito intenzivno klanje, ubijanje, bacanje u jame, spaljivanje u kući… bilo početkom avgusta 1941. godine. Oni koji su uspeli da pobegnu – iz gomile leševa, iz kolone vezanih, iz zapaljene kuće – sklanjali su se u šume i zabačene predele.

Jedna grupa od pet žena i dva muškarca iz Mlakve, lutajući šumom, našli su se pred pitanjem: kuda i šta dalje. Kuće su im izgorele ili opljačkane, bez vrata i prozora, bez posuđa, stoka razgrabljena od komšija Hrvata, žito odneto, krompir još neizvađen iz zemlje… Srpska sela prazna, narod pobijen, samo se manje grupice kriju: ovde majka sa četvoro dece, tamo nekoliko komšija, onamo još neki ljudi, ponegde samo po jedno, dvoje… Kad slučajno naiđu na druge izbegle, udruže se, dospevši opet pred isto pitanje: kuda i šta dalje.

Sedmoro iz Mlakve reši se, najzad, da ide Italijanima u Perušić, gde je od skoro postavljena njihova komanda. Italijanska vojska je donela mere: zabranila ubijanje Srba, naterala Hrvate čak i da vrate oteranu stoku preživelima.

Ustaški zlikovac Miško Ratković iz Trilja, Dalmacija sa još jednim ustašom, isprljani ljudskom krvlju, posle zločina 1941. (Muzej Jugoslavije)

Grupa dolazi u Perušić i staje pred stražarom. Još ne znaju za mere koje je obznanila italijanska vojska. Mane Grujičić obraća se vojniku u ime grupe, objašnjava šta se desilo i u kakvu su bezizlaznu situaciju dospeli. Ne znaju kud će i šta će sa sobom, bez ikoga i bez ičega, pa Mane moli Italijane da ih prime: u ropstvo, ili da ih streljaju.

Jedno od to dvoje biće za njih rešenje.

Izvor: STANjE STVARI

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: