Сремски фронт ће у сећању српског народа вероватно остати као велико, сулудо, а можда и смишљено стратиште српске младости. И даље остаје питање да ли је скривена комунистичка намера, уз коначни обрачун са Немцима, била и сатирање српске породице, одане патријархалној, монархистичкој и православној традицији. „Тек сам завршио седми разред гимназије у Крагујевцу, када су нас мобилисали и спровели у Београд. У дворишту Прве гимназије су нам поделили пушке и пешице упутили на Сремски фронт. Нисмо имали ни секунд војне обуке пре него што су нас гурнули у ватрени окршај. Већина мојих сабораца погинули су већ током првих дана војевања. У Крагујевац сам се вратио са непуних 18 година, као

Две године након почетка Другог светског рата, 10. априла 1941. године проглашена је Независна држава Хрватска, тада је усташки режим посебан акценат ставио на затирању Српске православне цркве, која је, у то време остала као једина установа која је на неки начин окупљала народ, кад је то могло. Наиме, многи храмови, али и свештенство и монаштво опуштени су и оскрнављени , а у једном је покољ изведен у самој цркви. Један од главних злочиначких идеолога Миле Будак рекао је да је Хрватска „држава двију вјера: католичке и исламске”. Зверства које су чиниле усташе у НДХ, а препричавале српске избеглице, довеле су до тога да 13. септембра. 1941. године, избегли архимандрит

После писања „Новости“ о жртвама комуниста на златиборском брду. Општина Чајетина подржала истраживање масовне гробнице Веће Општине Чајетина донело је одлуку да подржи истраживање масовне гробнице у јами Церова, у овдашњем селу Мушвете. Скелете страдалника с краја Другог светског рата чије су руке пре ликвидације биле везане жицом, на дну пећине пронашао је фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић, из Пригревице код Апатина, а локална власт је реаговала само дан након објављивања ових сазнања у „Новостима“. Подсетимо, Ћелић је са колегама из београдског клуба „Асак“ сишао у неистражену пећину на брду Церова, трагом предања најстаријих мештана о постојању две масовне гробнице у овом крају. – На дубини од око 15

Тог 22. јануара 1942. године Нови Сад није био место забаве и разбибриге, нити „српска Атина“ како су га касније прозвали. У граду окованим снегом и ледом владало је само једно осећање – страх. Недељама су до окупираног Новог Сада стизале страшне гласине. Људи су причали о хиљадама несталих широм Војводине, одведених некуда без објашњења и налога. Говорило се да је све почело још 4. јануара, на Туциндан у Чуругу, а да се наставило у Жабљу, Тителу, Бечеју… А онда је и у Новом Саду 21. јануара освануло обавештење: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да

Лако се одвија повраћај одузетог од Немаца по завршетку Другог светског рата: Стигло мало захтева. Бек: Немци су одавде најкрвавије протерани. Ковачев: Није било ни етничког чишћења, ни геноцида Наследницима немачке мањине који су живели у Србији враћено је око 4.500 квадратних метара стамбеног и пословног простора и око 430 хектара ораница у поступку реституције. У овдашњим немачким удружењима тврде да није враћено ни пет одсто онога што су некад поседовали, док из Агенције за реституцију поручују да је мало захтева и стигло – свега 1.112. Према речима Страхиње Секулића, директора Агенције за реституцију, сви они који нису били припадници окупационих снага (Вермахта или СС дивизије) имају право на реституцију.

Наjмање 10.000 стрељаних талаца у Србиjи у jесен 1941. Често су били предмет манипулациjа. И Немци, али и комунистичке власти, плашили су се да стратишта не постану места ходочашћа Крстови са хумки повађени су око 1950. године Многи историчари и политиколози сматраjу да jе овакво образложење мањкаво и неправедно према наjмање 10.000 стрељаних талаца само у Србиjи током крвавог октобра 1941. године. ОСВЕТА АУСТРОУГАРСКИХ ВОЈНИКА – Ваш jе задатак да прокрстарите земљом у коjоj се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србиjу има се створити застрашуjући пример коjи мора погодити целокупно становништво – наредио jе генерал Франц Беме уочи крвавог октобра

Припадници 2. чете 2. ловачког пука позирају за фотографију за време обуке, у близини мађарског села Кунбаје. У предњем реду у светлој кошуљи стоји командир чете, нижи четни СС-вођа Алфред Бергер. Кама је друга хрватска Вафен СС дивизија. Нова дивизија је добила почасни наслов „Кама“. Регрутација у дивизију „Кама“ почела је 10. јуна 1944, а највећи број официра и подофицира били су Нијемци. Хрватски официри су такођер из Ханџар дивизије пребачени у „Каму“, укључујући и цијелу извиђачку јединицу. Ово је била друга хрватско-муслиманска дивизија. Занимљиво је то да „Кама“ никад није била у величини дивизије. У септембру 1944. дивизија је бројала 3.793 војника. Плашећи се партизанских ометања у обучавању регрута,

Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Одломак из књиге „Голгота Раковичке парохије“ ставила је на располагање порталу Православие.рс издавачка кућа „Бернар“. Ова и друге књиге ове издавачке куће могу да се купе у „Ризници Земун“, књижари задужбине манастира Хиландар, црквеним продавницама, књижарама Делфи, Лагуна,