Istina o Sremskom frontu

Datum objave: sreda, 11 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Sremski front će u sećanju srpskog naroda verovatno ostati kao veliko, suludo, a možda i smišljeno stratište srpske mladosti. I dalje ostaje pitanje da li je skrivena komunistička namera, uz konačni obračun sa Nemcima, bila i satiranje srpske porodice, odane patrijarhalnoj, monarhističkoj i pravoslavnoj tradiciji.

„Tek sam završio sedmi razred gimnazije u Kragujevcu, kada su nas mobilisali i sproveli u Beograd. U dvorištu Prve gimnazije su nam podelili puške i pešice uputili na Sremski front. Nismo imali ni sekund vojne obuke pre nego što su nas gurnuli u vatreni okršaj. Većina mojih saboraca poginuli su već tokom prvih dana vojevanja. U Kragujevac sam se vratio sa nepunih 18 godina, kao težak ratni invalid. Na kraju krvavog pokolja, kao vrhunac ironije, stiglo je i odlikovanje – Zasluge za narod“.

Ova izjava Ljubinka Počekovića, ratnog vojnog invalida, možda i najbolje ilustruje šta se zaista dešavalo u kaljuzi Srema pri kraju rata na jednom od najvećih stratišta u Drugom svetskom ratu. Za nepunih šest meseci, od kraja oktobra do sredine aprila, stradalo je više od 30.000 boraca Narodno-oslobodilačke vojske, među kojima je, slučajno ili ne, najviše bilo Srba i najviše mladih, pretežno maloletnih ljudi.

Za jedan deo istoričara, Sremski front je bio jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih partizanskih bojišta u borbi protiv okupatora. Međutim, za većinu srpskih domaćina, čija su deca rasula kosti u raskvašenom blatu sremske ravnice, ovaj front je bio čin nečije osvete, obična klanica koja se mogla i morala izbeći. Ne ulazeći u priču da li je istina, po običaju, negde na sredini, beležimo samo istorijske fakte, ali i navode onih koji su front preživeli ili su na njemu nekog bliskog izgubili.

Sremski front je formiran neposredno po oslobođenju Beograda, krajem oktobra 1944. godine i trajao je sve do njegovog proboja 12. aprila 1945. godine. Borbu na njima strateški povoljnom položaju nametnuli su Nemci sa željom da obezbede izvlačenje svojih jedinica (grupe armije E) iz Grčke, Makedonije i Albanije. Nasuprot njima, pored jedinica Narodno-oslobodilačke vojske, učešće u borbama uzele su i snage Crvene armije i bugarska Prva armija, koja je učestvovala sa dve divizije. Pored njih, na strani saveznika borio se i jedan bataljon Slovenaca (formiran u oslobođenom Beogradu) i bataljon Italijana.

Borbe su bile dugotrajne, veoma teške i naporne. Potpomognuti ustašama, Nemci su se žilavo branili. U nekoliko navrata front se pomerao zapadno od Sremske Mitrovice, da bi se ustalio u blizini Šida. Iako su uglavnom primenjivali odbrambenu taktiku, Nemci su uspeli da izvrše i dva snažna kontraudara. Najpre, 3. januara 1945. godine, kada su uspeli da potisnu 21. srpsku diviziju na levu obalu Bosuta, da bi dve nedelje kasnije, još snažnijim napadom, uspeli da osvoje čak i Šid. Ipak, samo dva dana kasnije, Prva armija NOVJ, kojom je komandovao general Peko Dapčević, uspela je da povrati ovaj grad. Posle toga, front se stabilizovao i bez većih pomeranja održao se sve do konačnog proboja 12. aprila.

Sve jedinice, angažovane u borbama na Sremskom frontu, popunjavane su mladim ljudima iz cele Srbije. Prema tvrdnjama posleratnih istoričara, tokom borbi u Šumadiji i za oslobođenje Beograda, sprovođene su dobrovoljne mobilizacije u Gornjem Milanovcu, Valjevu, Mačvi, Šumadiji, Beogradu i drugim krajevima Srbije. Sa mladim borcima, opet po rečima istoričara, održavana je vojna obuka i kursevi, da bi tek posle toga bili upućeni na ratište.

Preporuka da ne prežive

Međutim, očevici i učesnici ovih krvavih stradanja imaju sasvim drugačije mišljenje. Po njihovom mišljenju, mobilizacija je često bila nasilna, a pripreme za rat sporadične, površne i krajnje nedovoljne. Mnogi su u borbu i smrt poslati praktično iz školskih klupa, bez ijednog dana vojne obuke. O tome, uostalom, i danas možete čuti svedočenja širom Srbije. Dušan Kovačević, dramski pisac, rekao je jednom prilikom da je i njegov otac sa nepunih 18 godina izveden iz šabačke srednje škole i poslat na front, gde je ubrzo teško ranjen. Ispostavilo se srećom, jer većina njegovih vršnjaka i drugova nikada se nisu vratili iz tog rata.

Zanimljivo je i svedočenje Dušana Čavdarevića, koji je u ratni okršaj gurnut sa nepunih 17 godina. U prvo vreme, pričao je Dušan, jurišao sam bez oružja, kao i većina mojih saboraca. Praktično, služili smo kao meso za odstrel. Osim sreće, Čavdarevića je možda spasao i puki slučaj. Naime, na putu do fronta prelazio je iz vagona u vagon, da bi se na kraju zatekao sa mladićima iz sasvim drugih mesta. Većina njegovih drugara iz Niša i Niške banje, koji su mobilisani za Sremski front, nikada se nisu vratili kućama.

I dok se masovna stradanja donekle mogu pravdati ratnim prilikama i važnošću ratišta, mnogo toga neobičnog i bizarnog verovatno nikada neće dobiti razumno objašnjenje. Kako, na primer, objasniti ustaljenu praksu da su se momci iz Srbije slali i na demontiranje mina, iako o tome nisu imali ni najmanjeg iskustva. Ili, recimo, da su pojedini članovi srpskih bogatih porodica, takođe „dobrovoljno“ sa sobom nosili i zapečaćena propratna pisma uz preporuku da ih treba vratiti sa metkom u leđima?!!

Treba, međutim, istaći da je Sremski front za saveznike imao veliki, a za partizanske jedinice možda i presudan značaj. Probojom fronta prekinuta je široka linija fronta nemačke odbrane, posle čega je jugoslovenska armija za veoma kratko vreme, za nepunih mesec dana, oslobodila teritoriju čitave zemlje, Istru i slovenačko primorje, dok su pojedine jedinice doprle čak i do Trsta i Karavanki. Pred udarima jugoslovenske armije kapitulirala je grupa armije E, pri čemu je zarobljen i njen komandant, general Aleksandar fon Ler, čovek koji je četiri godine ranije naredio razaranje Beograda. Sem toga, učešćem na strani saveznika i sadejstvom sa jedinicama Crvene armije, partizani Josipa Broza Tita definitivno su rešili i pitanje pobednika građanskog rata u Jugoslaviji, što je za njih, svakako, bilo najvažnije pitanje.

Broj žrtava nije utvrđen

Tokom šestomesečnih borbi na Sremskom frontu je stradalo (utvrđeno imenom i prezimenom) oko 13.000 boraca Narodno-oslobodilačke vojske, 1.100 boraca Crvene armije, 623 bugarskih vojnika i 163 borca italijanske brigade. Procenjuje se da je ukupan broj žrtava na nemačkoj strani iznosio oko 30.000 vojnika. Reč je o proceni posleratnih istoričara, ali je puno i onih koji smatraju da su žrtve na strani Jugoslovenske armije, pre svega Srba, bile višestruko veće. S obzirom na važnost ovog ratišta, mnoge će začuditi i da je spomen-obeležje poginulima, Memorijalni kompleks u blizini reke Bosut i autoputa Beograd – Zagreb, podignut skoro pola veka kasnije, tek 8. maja 1988. godine.

Ironično saučešće

Značaj Sremskog fronta posleratni istoričari poredili su sa probojom Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu, nakon čega je srpska vojska za veoma kratko vreme oslobodila Makedoniju, Srbiju, Crnu Goru i sve zemlje koje su kasnije ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sličnost se, verovatno, ogledala i u tome da su Srbi, u oba slučaja, pretrpeli najveće žrtve za račun saveznika, za razliku, recimo, od većine „malih“ naroda koji bi čekali ishod rata, da bi se tek pri kraju priklonili pobedničkoj strani. Posleratna istorija je pokazala da je nagrada za učešće na savezničkoj strani, praktično, za sve bila ista, ali, nažalost, ne i za žrtve. Upravo se zbog toga možemo zapitati da li je Srbima, u trenutku kada je sudbina rata već bila rešena, Sremski front doista bio potreban.

Zanimljiv je i primer Prokopija Markovića iz sela Vujnovača kraj Valjeva, koji je prvih prolećnih dana krenuo da traži sinove. Našao ih je ispred ukopanog nemačkog bunkera, na koji su borci, gonjeni psovkama i pretnjama golobradog partizanskog poručnika, naletali ko muve, bez ikakvog izgleda na uspeh. Čuo je da je tokom proteklih šest dana više od 50 ljudi ubijeno osvajajući ovaj besmisleni, i ničim opravdani cilj. Kao iskusan borac sa solunskog ratišta, pokušao je da urazumi razjarenog komandanta, da mu objasni da se tako ne radi, da ne šalje mladiće zalud u smrt. Oteran je sa ratišta uz psovke i pretnje, uz uobičajeni repertoar o srpskoj reakciji i domaćoj buržoaziji. Umesto da kući donese vesti o srećnom viđanju sa decom, u selu ga je dočekalo strašno saznanje o pogibiji oba sina. Do smrti je prekorevao sebe, verujući da su ih u smrt namerno gurnuli posle njegovog pokušaja da ih na neki način zaštiti.

Činjenica je da je najveći deo vojnika i starešinskog kadra Narodno-oslobodilačke vojske u ovu operaciju ušlo čvrsto verujući da se bore za pravu stvar. Da li je, pri tom, postojala i nečija skrivena želja da jednim udarcem reši više problema, teško je reći. Za stradale i članove njihovih porodica, pogibija u sam osvit slobode, u situaciji kada je sudbina rata praktično već bila rešena, Sremski front će ostati samo jedna velika, suluda klanica, koja se mogla i morala izbeći.

(Kruna digitalne novine)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Sremski front: Ratna pobeda ili nepotrebna klanica kada je …

Navršile se 72 godine od proboja Sremskog fronta | Jadovno …

Godišnjica proboja Sremskog fronta | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top