Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Pravoslavna crkva u Sloveniji 1941. – 1946. g. – izvod iz Izveštaja „Srpska crkva u Drugom svetskom ratu“

Datum objave: petak, 6 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Uoči drugog svetskog rata Sveti Arhijerejski Sabor Srpske pravoslavne crkve bio je održan u maju 1939. g.; 1940. g. Sabora nije bilo.

Piše: Nikola Milovančev

Sledeći sabor održan je tek na proleće 1947. g. U pripremama na tu sednicu Sabora, članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda su pod predsedavanjem patrijarha Gavrila pripremili izveštaj o stanju u Crkvi od 1939. do 1946. g. Episkop Atanasije Jevtić pripremio je za štampu i objavio je ovaj izveštaj u zborniku „Serbia i komentari“ za 1990/ 91 (izdanje Zadužbine Miloša Crnjanskog).

Za nas je u Izveštaju posebno zanimljivo poglavlje o položaju pravoslavne crkve u Sloveniji u tom razdoblju, pa donosimo taj deo.

Gorazd Dekleva 1933. g. (fotografija preuzeta sa www.audiofotoarhiv.com)
Gorazd Dekleva 1933. g.
(fotografija preuzeta sa
www.audiofotoarhiv.com)

Iz teksta izveštaja je očito da je glavni informator za deo Izveštaja koji se odnosi na Sloveniju bio jeromonah Gorazd Dekleva1). U Izveštaju su izraženi njegovi predlozi koje je podneo preko Družine pravoslavnih Slovenaca, od kojih je najvažniji onaj o osnivanju Arhijerejskog namesništva za područje čitave Slovenije, izuzimanju Slovenije iz nadležnosti Mitropolije zagrebačke i stavljanju pod upravu direktno Patrijaršiji SPC u Beogradu.

Vrlo neobičan je i zahtev za uklanjanje sveštenika Bogdana Matkovića iz Ljubljane. Ovaj zahtev uskoro su realizovale državne vlasti, pa je ovaj čestiti i obrazovani sveštenik prešao u Hrvatsku. Iz sada dostupnih arhiva saznajemo da ni tamo nije bio poželjan, pa je na želju UDB-e i komunističkih vlasti proteran i iz Hrvatske, završivši svoju časnu svešteničku službu u Zemunu. Svakako je Gorazd Dekleva, kao partizanski major, uživao podršku novih vlasti, a objavljeni dokumenti UDB-e Slovenije pokazuju da je komunistička tajna politička policija podržavala osnivanje samostalne pravoslavne eparhije u Sloveniji2).

Može se naslutiti da je jeromonah Gorazd imao ambicije da jednog dana postane vladika. Posebno iznenađuje tačka 8) predloga Družine pravoslavnih Slovenaca u kojoj se nudi preuzimanje brige oko organizacije pravoslavnog crkvenog života u Sloveniji „obzirom na teške materijalne prilike Srpske pravoslavne crkve“. Odakle mogućnost da, teške 1945. godine, jedno Društvo bez svoje imovine daje ovakvu ponudu Crkvi koja okuplja desetak miliona vernika ? Ko finansijski tako moćan je 1945. g. mogao da stoji iza ovakve ponude? Verovatno će se jednog dana pojaviti i dokazi koji će razjasniti pozadinu ovih zbivanja.

Podatak koji je naveden na kraju izveštaja o nacionalnom sastavu pravoslavnih vernika u Sloveniji je potpuno netačan i verovatno je plasiran sa namerom da se potkrepi želja po osamostaljivanju slovenačke crkvene oblasti (70% Slovenaca, 20% Rusa, 10% Srba). Iz crkvenih arhiva je vidljiva činjenica da su Srbi uvek činili većinu pravoslavnih vernika u Sloveniji; neistinito minimiziranje broja Srba među vernicima i preuveličavanje broja pravoslavnih Slovenaca je, kao i uklanjanje prote Matkovića iz Ljubljane, imalo sasvim jasan cilj.

SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU Srpske Pravoslavne Crkve

Pravoslavna crkva u Sloveniji 1941. godine jeromonah Gorazd Dekleva obrazovao je u Beogradu Inicijativni odbor za organizaciju Slovenaca koji su već prešli u pravoslavlje i za akciju oko primanja novih. Pošto je ova akcija imala uspeha osnovana je c blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda “Družina pravoslavnih Slovenaca” koja je brojala u početku okupacije nekoliko stotina članova a pred kraj rata dostigla broj od 1400 članova samo u Beogradu.

Od strane Njegovog Preosveštenstva Mitropolita skopskog G. Josifa, kao administratora Arhiepiskopije beogradsko – karlovačke određeno je da ce bogosluženja za Slovence vrše u crkvi Ružici. Služilo ce i propovedalo na slovenačkom a pevao je Slovenački pravoslavni crkveni hor. Liturgije za Slovence držane su svake druge nedelje posle redovne liturgije. Od jeseni 1942. godine služilo se za Slovence povremeno po raznim beogradskim crkvama po nekoliko puta mesečno.

U Sabornoj crkvi su otslužena i dva slovenačka molebna pred kivotima srpskih svetitelja koji su bili prenešeni iz Srema 29. avgusta 1943. godine prešao je u pravoslavlje rimokatolički slovenački sveštenik Tomaž Ulaga, profesor Druge ženske gimnazije u Beogradu. Obred je svečano izvršen u Sabornoj crkvi posle večernja. To je bio najveći skup i pravoslavnih i katoličkih Slovenaca u Beogradu. Obred je obavio jeromonah Gorazd, a prisustvovali su: Njegovo Preosveštenstvo Episkop Vikar G. Valerijan, arhijerejski namesnik beogradski, starešina saborne crkve i oko tridesetak sveštenika.

Crkvena opština beogradska dala je za pravoslavne Slovence u svojoj zgradi besplatno kancelariju i salu za verske priredbe.

U toku čitavog vremena okupacije Družina pravoslavnih Slovenaca nije prekidala rad i kraj svih teških prilika. Šta više, njena je aktivnost iz godine u godinu povećavana tako da je njen predračun poslednje godine okupacije dostigao cifru od oko 1,000.000.- dinara.

Rušenje crkve Sv . Save u Celju, snimak učinjen verovatno maja ili juna 1941. g.
Rušenje crkve Sv . Save u Celju, snimak učinjen verovatno maja ili juna 1941. g.

Valja napomenuti da pravoslavni Slovenci ni od državnih ni od crkvenih vlasti nisu primali nikakve novčane subvencije. Pomagali su ih veliki dobrotvori Srbi i Slovenci.

Zahvaljujući zavisti katoličkih Slovenaca okupatorske vlasti su bile upozorene na taj crkveno – nacionalni rad i program. Specijalna policija je obratila na društvo osobitu pažnju i tražila da se Družina raspusti. Nemačke vlasti su i dalje pratile rad ove družine i zabranile svako objavljivanje u novinama čisto crkvenih oglasa, a 1944. godine zatvorile najpre šest odbornika, a kasnije i duhovnika o. Gorazda. Svi su ovi pravoslavni Slovenci bili prvo oterani na Banjicu. Od odbornika su dvojica streljani, a trojica poslati u logor u Dahau, gde su bili do svršetka rata. I pored toga Družina je i dalje radila.

Posle oslobođenja narodne vlasti su ustupile pravoslavnim Slovencima na upotrebu novu nemačku evangelističku crkvu kod Bajlonove pijace, zajedno sa ostalim prostorijama. Ruska ambasada je ustupila za preuređenje ove crkve celokupni inventar kapele iz Ruskog doma koji će se preneti u Sloveniju, pošto se veći deo pravoslavnih beogradskih Slovenaca vraća u svoju užu domovinu.

Družina pravoslavnih Slovenaca proširila je po oslobođenju, svoj rad na celu Sloveniju.
6. septembra 1945. godine dostavila je Svetom Arhijerejskom Sinodu plan o organizaciji i radu na širenju pravoslavlja u Sloveniji i umolila:

1) da se organizacija i versko delanje u Sloveniji prepusti inicijativi samih Slovenaca;

2) da se Slovenija administrativno podredi direktno Patrijaršiji u Beogradu;

3) da se hitno pošalju u Sloveniju slovenački pravoslavni sveštenici koji će provesti organizaciju rasturenih crkvenih jedinica;

4) da se u Ljubljani uspostavi Arhijerejsko namesništvo kao vrhovno upravno telo za  celo područje rada u Sloveniji, koje bi bilo podređeno direktno Patrijaršiji a koje bi se namesništvo kasnije pretvorilo u Slovensko – kanonsku eparhiju;

5) da to arhijerejsko namesništvo pored svoga parohiskog delokruga preuzme i vodi o. Gorazd i da ce tamo pošalje u činu arhimandrita a o. Tomaž u činu protojereja;

6) da se sadanji paroh ljubljanski protojerej Bogdan Matković premesti iz Ljubljane;

7) da se bar jednokratnom pomoći omogući odlazak sveštenicima Slovencima u Sloveniju;

8) obzirom na teške materijalne prilike Srpske pravoslavne Crkve, pravoslavni Slovenci će preuzeti svu materijalnu brigu oko organizacije pravoslavne crkve u Sloveniji;

9) da se pravoslavni Slovenci, ukoliko ostanu u Beogradu podrede nadležnim      parohijama.

Završni radovi na crkvi Sv. Cara Lazara u Mariboru 1939. g.
Završni radovi na crkvi Sv. Cara Lazara u Mariboru 1939. g.

Sveti Arhijerejski Sinod je tim povodom na sednici svojoj od 18. / 5. septembra 1945. godine pod br. 1578/zap. 438 odlučio da se ovaj predlog dostavi u prepisu Njegovom Preosveštenstvu Episkopu G. Arseniju kao administratoru eparhije zagrebačke u čijem sastavu Slovenija u smislu propisa Ustava Srpske pravoslavne Crkve ima i dalje ostati dok se ne stvori mogućnost za promenu ovih propisa u smislu prednjih predloga odbora pravoslavnih Slovenaca u Beogradu, s preporukom da u granicama zakonskih propisa izađe u susret zahtevima pravoslavnih Slovenaca…

Prema izveštaju jeromonaha Gorazda od avgusta meseca 1945. godine u Sloveniji je stanje pravoslavnih paroha sledeće:

Ljubljana. Čitavo vreme okupacije bio je paroh protojerej Bogdan Matković. Italijani nisu uopšte dirali crkvu. Čak je crkvena opština primala od Italije državnu subvenciju i delila je izbeglim pravoslavcima Slovencima i Srbima.

U Rogaškoj Slatini je kapela ostala čitava, a imovina je razgrabljena.

Crkva Sv. apostola Petra i Pavla u Rogaškoj Slatini; crkva je srušena 1961. a na njenom mestu se sada nalazi velnes-centar
Crkva Sv. apostola Petra i Pavla u Rogaškoj Slatini; crkva je srušena 1961. a na njenom mestu se sada nalazi velnes-centar

U Mariboru i Celju su crkve, prilikom dolaska Nemaca, do temelja porušene. Arhive i sav inventar crkvenih opština i parohija su potpuno uništeni. Jedino je u Celju ostalo jedno zvono koje čuva Muzej gradske opštine i neke od Predićevih ikona sa ikonostasa. U Celju na mestu gde je bila crkva postavili su Nemci bili vešala.

Rušenje crkve u Mariboru 1941. g.
Rušenje crkve u Mariboru 1941. g.

Stanje posle oslobođenja u Ljubljani je nepromenjeno. U Mariboru se obnavlja crkveni život. Vernika koji su se vratili iz logora ili iz izbeglištva kao stari ili novi pravoslavci ima po dosadašnjem popisu oko 1.000.- Popisivanje se nastavlja. Pošto je arhiva potpuno uništena, nema matičnih knjiga, te se na osnovu popisa stvaraju nove knjige…
U Celju vladaju istovetne prilike kao i u Mariboru i radi se na obnavljanju crkvenog života. Vernika ima približno kao u Mariboru.
Među pravoslavnim u Sloveniji 10 odsto su Srbi; 20 odsto Rusi a 70 odsto Slovenci.
….
(Iz Arhiva Sv. Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve Sin. br. 1060 / zap. 237 iz 1947. Iz sedn. 27. / 14. marta 1947.)

Napomene:

1) Gorazd (Franc) Dekleva, rođen 25.5. 1901. u Ilirskoj Bistrici. Bio je jugoslovenski nacionalista, član Orjune. 1935. g. je sa dozvolom Sv. Arhijerejskog Sinoda i patrijarha Varnave preveo na slovenački i objavio „Katekizem za pravoslavne Slovence. Katekizem ali nauk pravoslavne kristjanske cerkve«. Početkom 2. sv. rata je u Beogradu organizovao duhovni život pravoslavnih Slovenaca (u to vreme je zbog razočarenja u politiku Vatikana na prostorima Slovenije i Hrvatske, u Beogradu i Srbiji bilo mnogo prelazaka Slovenaca u pravoslavlje, verovatno više od 1000). Sa dozvolom mitropolita Josifa otišao je u partizansku 3. krajišku brigadu i kraj rata dočekao u činu majora. Njegov pokušaj organizovanja Slovenske pravoslavne crkve 1945. g. nije uspeo. Iza rata bio je više godina profesor latinskog u mariborskoj gimnaziji, a posle penzionisanja 1962. otišao je u Crnu Goru, u manastir Praskvicu, zatim u Podostrog. Umro je u dubokoj starosti, posle raspada Jugoslavije, u domu penzionera u rodnoj Ilirskoj Bistrici. Njegova biografija je objavljena u: Primorski slovenski biografski leksikon, 4. snopič, Gorica 1977., str. 263-264 ali ima netačnosti.

2) Iz arhivov slovenske politične policije, Ljubljana 1996, str 422.

Članak je objavljen u: „Beseda. Časopis za kulturu i društveni život“, Ljubljana, br. 16, novembar 2011, str. 55-59.

Autor: Nikola Milovančev




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top