Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Dragomir Anđelković: Temelji moderne srpske tragedije

Datum objave: ponedeljak, 9 oktobra, 2017
Objavljeno u Srbija
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/ubistvo-kralja-aleksandra.jpg

Anglosaksonci i Nemci srušili su Jugoslaviju. Ali, London i Vašington, za razliku od Berlina, nisu načelno protiv jugoslovenstva. Štaviše, neki vid jugoslovenskog povezivanja smatraju ne samo prihvatljivim, već i poželjnim, pod uslovom da je tzv. zapadni Balkan ustrojen onako kako im odgovara. A to znači da su Srbi podređeni element. Zato je titoistički koncept, iako ne od istog trenutka u oba pomenuta centara globalne moći, uživao velike simpatije evroatlantskih krugova. Zato nam danas toliko pričaju o njegovom modifikovanom produžetku: regionalnoj saradnji u kojoj Srbi kleče i svima se izvinjavaju, te im podređuju svoje interese.

PLANIRANjE SRPSKE PROPASTI

Ono što je od svih evroatlantskih središta moći postepeno prihvaćeno kao model rešavanja „srpskog problema“, suštinski je još 1913. godine, u  svojoj knjizi „Jugoslovensko pitanje u Habzburškoj monarhiji“, definisao Siton-Votson. Taj, politički vrlo uticajni britanski istoričar – kako s pravom kaže naš ugledni istorijograf Radovan Kalabić – postavio je temelje Britanske politike prema Srbima koju su SAD nasledile, te koju su i ne tako malobrojni Srbi, nažalost, usvojili kao put ka stvaranju „harmoničnog Balkana“. Siton-Votson je smatrao da bi jačanje srpskog faktora doprinelo prodoru Rusije ka toplim morima, odnosno da bi „trijumf srpske ideje“ u kontekstu rešavanja jugoslovenskog pitanja „značio i pobedu istočne nad zapadnom kulturom i bio bi fatalan udarac progresu i modernom razvoju.” Stoga, pravoslavni Srbi treba da budu u sencni katoličkih (zapadnu odanih) Hrvata i Slovenaca, odnosno teritorijalno-državno podeljeni unutar šire zone integracije.

U skladu sa tim, kada su Englezi uvideli da je propast Austrougarske neminovna – a carska Rusija koja je mogla da se suprotstavi njihovim namerama bila izbačena iz šahovske igre na „Evroazijskoj tabli“ – uložili su velike napore da ne bude stvorena „realna Srbija“ po meri rasprostiranja srpskog naroda (za koju su naši neprijatelji naturili pogrešan pridev „velika“), već umesto nje zajednica Južnih Slovena. U tome su im, nekada iz iracionalno shvaćenog rodoljublja, a nekada i iz čistog koristoljublja, pomagali neki masonski i drugi nekritički prozapadno nastrojeni srpski krugovi. Tako je rođena prva Jugoslavija. No, ona ipak nije ispala onako kako su priželjkivali u Londonu. Tamo su kombinovali kako im odgovara, ali prvi rezultati nisu bili po njihovim „standardima“.

Kralj Aleksandar I Karađorđegić, iako je iz jugoslovenskih ubeđenja i vladarskih pretenzija – nažalost – prihvatio koncept stvaranja ujedinjene države Srba, Hrvata i Slovenaca, ipak je nju bazirao na srpskoj tradiciji i državnosti, odnosno tako postavio stvari da njom dominira srpski faktor. No, time nije okončana engleska antisrpska igra već je samo otpočela njena nova, verovatno i još opasnija, faza. „London se nije mirio s realnošću da jedna srpska porodica zauzima kraljevski presto u Jugoslaviji, i u Beogradu kao prestonici. Zato je zaklete neprijatelje i Karađorđevića, i Jugoslavije, poput Musolinija i Pavelića, tesno vezivao uz sebe, kao svoje plaćenike. Na ovo su se naslanjali i drugi Aleksandrovi protivnici iz redova bugarskih i albanskih ekstremista“. (R. Kalabić, Ravnogorski venac Subjel, str. 103-104).

Britanski stav prema Srbima nije se promenio ni pošto je kralj Aleksandar ubijen, ni kada je otpočeo Drugi svetski rat, ni pošto je on završen. Neke stvari su ako ne geopolitičke konstante onda elementi dugog trajanja. A britanski negativan odnos prema Srbima, svakako spada među njih. Interesi žive najduže, a to što su se Srbi po cenu ogromnog stradanja – verovatno ništa manje iracionalno od opredeljenja za zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima – svrstali na stranu Britanije onda kada je nacistička Nemačka gospodarila većim delom Evrope, nije promenilo, pa ni ublažilo stav Londona prema njima. Srbi su bili poželjno topovsko meso, ali time nisu kupili veće uvažavanje svojih legitimnih pretenzija od strane anglosaksonskih „saveznika“. Englezi nisu odustajali od svoje namere da posleratnu Jugoslaviju tako ustroje da Srbi u njoj padnu u senku Hrvata koji su se 1941. godine svrstali na stranu nacističkih neprijatelja Ujedinjenog kraljevstva. Naravno, nije im smetao ni naknadni boljševički etno-menadžment na koji su osudili Srbe, a ni Siton-Votson nije bio toliko opake mašte kao vođi kominterne pa da čisto srpske ogranke, kao što je onaj crnogorski, proglasi za posebne nacije.

TRAGANjE ZA SPASONOSNOM ISTINOM

O svemu navedenom ali i zakulisnom ratnom putu kojim su Britanci realizovali svoje namere, tj. podržali model antisrpske federalizacije Jugoslavije i pri tome nju iskoristili kao sredstvo plaćanja Sovjetima za njihovo nemilosrdno žrtvovanje ruskog naroda tokom Drugog svetskog rata (kako bi što manje Britanaca i Amerikanaca stradalo, po cenu prepuštanja pola Evrope boljševicima) – detaljno i upečatljivo, celovito, ali i uz pomoć osvrta na nivo konkretnih ljudskih sudbina (umnogome i pomoću sjajnih fotografija), kazuje nam autor knjige „Ravnogorski venac Subjel“. Radovan Kalabić u njoj pripoveda o inostranim opakim planovima, srpskom čojstvu i junaštvu, ali i onima koji su izdali svoju naciju i njene vitalne interese a čija duhovna deca to nastavljaju da rade i danas.

Da bitka između Srba i domaćih anti-Srba još traje svi dobro znamo, a Kalabić nas, na primeru ljudi koji potiču iz jednog malog ali junačkog mesta na zapadu Srbije (baziranom na sjajnim fotografijama koji govore o ljudima i važnim lokalitetima nekada i sada, te dokumentovano opovrgavaju boljševičke laži o „liku i delu“ Dražinih četnika), podseća koliko je važno da svi oni u kojima još ima patriotskog naboja, na način na koji to mogu tamo gde se nalaze, u njoj uzmu učešće na strani svog naroda. Kalabić nije običan pisac srpske istorije i analitičar naše društveno-političke zbilje. On je tragalac za dubinskim uzrocima naše nesreće, koji se nalaze kako u nama tako i u geopolitičkom kontekstu u kome smo se nalazili, i u kome živimo danas. I to nije sve. Kalabić piše sa namerom da podstakne Srbe da nešto nauče iz svojih grešaka te da u buduće mnogo pametnije rade u interesu svoje nacije i njenih država.

Radovan (1960) – koji već decenijama radi i živi u Beogradu – rođen je u prekodrinskim krajevima, ali u onom istočnom delu zapadnog ogranka našeg nacionalnog korpusa, gde se srpska tradicija, uprkos komunističkom ispiranju mozgova, verovatno bolje očuvala nego bilo gde drugde u Otadžbini. Diplomirao je i magistrirao književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, ali je svoje nadahntuo pero – izuzetan stil kombinovan sa dubinskim istraživačkim pristupom – primarno stavio u funkciju nacionalno-angažovanog pisanja povesti srpskog naroda. Pri tome nije otišao u krajnost, koja nepotrebno a kontraproduktivno privlači nemali deo srpske patriotske javnosti, da zanemari objektivnost radi nacionalnog rada. Nama to ne treba. Istina je na našoj strani. Dovoljno je da sa hladnom, naučničkom strogošću, njoj pristupimo, i jasno se vidi ko smo mi i šta smo činili te činimo, odnosno ko su naši neprijatelji i šta su radili i nastavljaju da rade. Njima trebaju manipulacije i laži, a nama je dovoljna istina i objektivnost. Oni Srbi koji to ne shvataju i zastupaju koješta, samo kompromituju našu stvar i zapravo rade u prilog onih koji nam ne žele dobro.

S druge strane, dobar primer nacionalno produktivnog rada – posvećenog Srpstvu ali utemeljenog na argumentima, kolektivnom pragmatizmu i odgovornom razmišljanju – predstavlja opus Radovana Kalabića. On je do sada objavio preko sto naučnih radova i više stotina publicističkih tekstova u časopisima i na sajtovima. Ipak, krunu njegovog stvaralaštva čine knjige, kojih je do sada izdao desetak, a mnoge od njih su doživele više izdanja. Pomenuću samo neka njegova dela: „Knjiga o Kalabiću“, „Srpska emigracija“, „Spomenica Draži 1946-1996“, „Grofovska vremena“, „Pod prekornim pogledom istorije“ … A ideje koje je u tim delima zastupao, u praksi je pokušao da ostvari kroz svoj medijski i generalno javni rad. Bio je na dužnosti glavnog i odgovornog urednika časopisa „Vidici“ i „Novinarstvo“, kao i nedeljnika „Beogradske novine“. Uz to, bio je direktor i glavni urednik radio Indeksa te predsednik Matice iseljenika Srbije.

Sada nam je Kalabić poklonio još jedno izuzetno delo. To je već pomenuti „Ravnogorski venac Subjel“. On na neki način predstavlja sintetički plod njegovog dosadašnjeg uspešnog stvaralašta. Problemi i teme kojima se bavio, naše nacionalne dileme sa kojima se suočavao, odgovori koje je nudio, prelamaju se kroz tu, inače čak i grafički izuzetnu knjigu, te vape srpskoj javnosti da iz svega toga konačno nešto nauči. Ono što nam se dešavalo juče, dešava nam se i danas, ali ako nastavimo da grešimo i dopuštamo raznim otimačima naših duša da sa nama manipulišu i guraju nas preko još jedne litice (bilo da se izdaju kao lažne patriote koje igraju na iracionalnost ili su neskriveni anti-Srbi koji nude paklene evroatlantske „darove“), pitanje je da li ćemo imati drugu šansu. Krčag ide na vodu dok se ne razbije, a naš je već ozbiljno napukao. Otuda, obratimo više pažnje na one naše sunarodnike koji nam ukazuju na staze spasa kojima treba ići, te opasnosti koje nam sa raznih strana prete. Među njima je, svakako u grupi onih koji idu na čelu kolone – bez preterane pohvale koju prijatelj prijatelju upućuje (u šta svako ko pročita neku od njegovih knjiga lako može da se uveri) – Radovan Kalabić.

PRODUKTIVNI OTPOR AGRESIJI

U knjizi „Ravnogorski venac Subjel“, Kalabić na fonu istorijske istine o Drugom svetskom ratu kod nas ali i u svetu, posredno govori i o srpskoj budućnosti, odnosno o putevima otpora duhovnoj okupaciji koja nas i dalje pritiska, te preti da rukama samih Srba, za račun naših istorijskih regionalnih i daljih neprijatelja, konačno polomi kičmu našeg već osakaćenog naroda. Piše o prvoj, slavom ovenčanoj, (ravnogorskoj) gerili u Evropi; o akterima, taocima i trojanskim konjima istorije; o Draži i Titu kao antipodima … Ali, sve to je prožeto onim što predstavlja konkretan istorijski primer samopregornog, ali realnosti prilagođenog delovanja, u cilju stvarnog nacionalnog spasa. I na tim osnovama održavanja i aktuelnog plamena nacionalnog otpora na temelju pravih vrednosti, koji će se pre ili kasnije, pretvoriti u spasonosni nacionalni požar.

To je jako važno jer srpski narod je i dalje izložen svojevrsnoj agresiji, koja je u mnogo čemu u kontinuitetu sa nesrećom koja nas je zadesila tokom Drugog svetskog rata. Niko više ne može da nas bombarduje kako bi nam oteo deo teritorije, ali to ne znači da se protiv nas i dalje ne sprovodi agresija drugim sredstvima, sračunata na to da se u prvoj fazi raznim manipulacijama većina Srba pasivizira i otupi, a manjina već tada identitetski preparira (Vojvođani po uzoru na lažnu crnogorsku naciju i tzv. evro-Srbi, kojima je nacionalni identitet nebitan). Tako bi postepeno bili stvoreni uslovi za jačanje autonomije Vojvodine i kreiranje drugih kvazidržava unutar Srbije (npr. tzv. Sandžak), nametanje tzv. evroatlantskih „vrednosti“ kao što je veličanje homoseksualizma, itd. U sledećoj fazi bi možda započelo i apokaliptični scenario svođenje Srbije na obim Predkumanovske Srbije, odnosno identitetskog prepariranja većine Srba na način da se srpska nacija trajno podeli na nekolik novih (Srbijanci, Vojvođani, Crnogorci, utapanje Srba u RS u nekakvu bosansku naciju).

Svemu tome moramo da se suprotstavimo, a to pre svega sada možemo i moramo da radimo na planu kulturno-identitetske politike. Lako je pričati prazne priče o velikim delima koja u ovom trenutku nisu moguća. Od toga neće biti nikakve koristi, a realna je šteta jer gubimo vreme i energiju na besmislice. To je pribežište lenjih i inertnih ljudi, koji svoju savest umiruju iracionalnim bajkama i optužbama na račun drugih da „neće u šumu“ a sve drugo je, navodno, besmisleno (dok sami udobno sede i ništa ne rade za naciju). Opet, bude li već sada kritična masa Srba ostvarivim delima podstaknuta da bude nacionalno svesna i otporna na razne manipulacije, sile koje nam ne misle dobro ništa neće moći da nam učine. Agresor vodi bitku za duše Srba i tome moramo da se odupremo umesto da čekamo njegov uspeh utonuli u nerealne nacionalne snove. Stoga, svi mi koji znamo ko smo i šta je naša nacija, te šta joj se sprema, dužni smo da uporno govorimo, pišemo, ubeđujemo, protestujemo i povlačimo druge poteze koji mogu da imaju neki efekat. To sve posvećeno radi Radovan Kalabić, ali nam ukazuje i na ljude za koje mnogi od nas nisu ranije znali, a koji to čine maestralno materijalizujući duh najboljeg ravnogorskog nasleđa.

SUBJEL NA BRANIKU OTADžBINE

Ne treba da idealizujemo čak i ono što je u osnovi bilo pozitivno u našoj prošlosti. Biti zatočenik prošlosti loše je koliko i nje se neselektivno odricati radi, navodno, svetle budućnosti. Prošlost treba da nas inspiriše da delujemo u skladu sa sadašnjošću u koju ćemo ugrađivati upotrebljive elemente naše tradicije. Umnogome, to je bila i ideja vodilja Ravnogorskog pokreta i Dragoljuba Draže Mihailovića. Ravnogorci nisu – što se kao plod boljševičke propagande neretko pogrešno misli – težili jednostranoj restauraciji starog, već nacionalno konstruktivnom spoju onoga što je u međuratnoj Jugoslaviji vredelo i novih rešenja u interesu srpskog naroda. Daleko je od toga da u Kraljevini Jugoslaviji mnogo toga nije bilo krivo postavljeno. Draža i njegovi saradnici su toga bili svesni i želeli su da novu, poratnu državu, izgrade na principima koji bi mnogo više vodili računa o pravdi, odnosno nacionalnim i socijalnim interesima našeg naroda.

Pripadnici Ravnogorskog pokreta – od strane titoističke posleratne propagande nabeđeni za sve mračne osobine koje su u stvarnosti karakterisale ne njih već partizanski vrh sastavljen uglavnom od probisveta i društvenog otpada  – borili su se ne samo za nacionalno oslobođenje već i svekoliki preporod našeg društva. Zato Ravnogorski pokret ne simboliše sam običan ustanak protiv okupatora već uistinu oličava borbu za iskorenjivanje korupcije, političke neodgovornosti, sistemskog lopovluka, kulturnog deficita i svih drugih zala koje sputavaju da se razmahnu krila inače nadarenog srpskog naroda (što se širom sveta, u boljem sistemskom ambijentu, jasno vidi). Zato je veliki poduhvat koji je predvodio Draža Mihailović, Radovan Kalabić s pravom naziva „Treći sprski ustanak“, koji se nadovezuje na velika dela Karađorđa i Miloša. Da je uspešno okončan, a ne izdat i prodat od strane lažnih zapadnih saveznika i pregažen boljševičkim tenkovima praćenim hordama domaćeg crvenog bašibozuka (pri tome ne mislim na obične, časne partizanske borce, već njihove titoističke predvodnike) – sudbina srpskog naroda ne bi bila čemerna kakva je danas. No, glave gore. Nismo još dotučeni. Duhovna deca onih koji su bili na braniku otadžbine 1941-45. (a nije bitno na kojoj su strani bili njihovi biološki preci) i dalje su tu, te nose baklju otpora.

Vreme je da u vezi sa rečenim, pređemo sa opšteg na pojedinačno. U fokusu Kalabićeve knjige nalazi se slavno mesto Subjel (opština Kosjerić, Zlatiborski okrug) – koje je u prvoj polovini devetnaestog veka bilo duhovno i kulturno središte Crnogorskog sreza – a u kome je tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović najduže boravio. U pitanju je deo zapade Srbije koji ima „izuzetno važan strateški položaj“ i koji odlikuje „slobodarska tradicija stanovništva“. To sve je opredelilo „đenerala Mihailovića da neko vreme baš tu semesti svoj Vrhovni štab, Centar veze, svoju decu, bolnicu, štampariju, regrutni centar … O uzajamnom poverenju koje je vladalo između Draže i naroda u tom delu Srbije govori i podatak da je u Drugom svetskom ratu 237 boraca iz Crnogorskog sreza poginulo pod četničkim znamenjem. Među njima su 22 bili meštani Subjela i Mušića“ (str. 4).

U delu „Ravnogorski venac Subjel“ ispričana je tragedija celog srpskog naroda, uporedo sa osvrtom na samopregornu borbu naroda Crnogorskog sreza za interese naše države i nacije. Tu imamo jasan kontrast između zabluda mnogih Srba i nacionalnog mazohizma (iz raznih pobuda, od idealističkih do lukrativnih) nemalog dela naših sunarodnika, i nacionalno odgovorne, do krajnosti požrtvovane, delatnosti meštana jednog moralno i nacionalno neiskvarenog dela Srbije. Tu je kao retko gde goreo i gori plamen naše tradicije, izvornih vrednosti i patriotizma – što je došlo do izražaja tokom Drugog svetskog rata a na temelju sećanja na ravnogorsku epopeju ponovo dolazi u prvi plan. Dekadencija moderne epohe, sa svim pogubnim posledicama po nacionalni identitet, srećom još nije stigla da kontaminira te brdovite krajeve Srbije nastanjene gorštacima čistog i jakog duha, većinom poreklom iz Hercegovine i Crne Gore.

SPOMEN PARK NACIONALNOG PREPORODA

Meštani Subjela i ljudi poreklom iz tog mesta koji sada ne žive tamo gde se nalaze njihovi koreni, ali su i dalje pokretani nasleđem predaka, podigli su spomen park čiča Draži i Ravnogorskom pokretu. U pitanju je dobro osmišljen unikalni memorijalni kompleks, a ne samo spomenik Draži Mihailoviću, kakvih, hvala Bogu, sve više ima širom Srbije. Duhom veliko mesto Subjel tako nije odalo samo poštu Ravnogorskom pokretu, njegovom junačkom predvodniku, te svojim precima koji su se rame uz rame sa njim borili – već je i zasejalo još jedno važno seme budućeg otpora i pojačalo već postojeći. Sa podizanjem ravnogorskog spomen parka, po broju stanovnika malo ali u pogledu nacionalnih dela veliko mesto u zapadnoj Srbiji, postaće središte okupljanja srpskih patriota i vaspitavanja, na produktivan način nacionalno svesnih generacija. Drugim rečima, postaće svojevrsni bacač plamena srpskog otpora i  simbol neugasivo tinjajuće slobodarske misli, što ni decenije komunističkog totalitarizma i evroatlantksog ispiranja mozgova nisu uspeli da unište. A pred nama je još duga borba koja zahteva mudrost i strpljenje!

U njoj moramo da postupamo kao đeneral Draža: da budemo odlučni u otporu, samopregorni u delima ali i nacionalno pragmatični, kako bi izbegavali nepotrebne žrtve našeg već jako napaćenog naroda. Kao što prave patriote nisu oni koji su olako spremni da žrtvuju (po pravilu tuđe) srpske živote i to neretko čak i za račun nekih drugih sila, to nisu ni od strane anglosaksonskih službi podržavani lažni „NATO četnici“, koji danas pričaju besmislene priče o našem „savezništvu i prijateljstvu“ sa Engleskom i SAD, te nas pozivaju da ga sebi na štetu, cementirajući ono što su nam Anglosaksonci i titoisti nametnuli, čak i u vojno-političkom pogledu obnovimo. Moramo naći pravi balans koji vodi racionalnom otporu sračunatom na postepeno poboljšanje položaja našeg naroda, te na tim osnovama etapnu pobedu. Svakako i tu će biti mnogo hoda po trnju, ali na kraju duh Ravne gore mora da trijumfuje. Da je to i u nacionalnim razmerama moguće, svedoči nam i primer Subjela, samo je potrebno da imamo veru i istrajnost tamošnjeg naroda.

Ravnogorci su se borili za socijalno pravednu i na tradicionalnom moralu podignutu srpsku državu unutar jugoslovenske zajednice (što je bio okvir koji formalno nisu mogli da odbace), koja bi obuhvatila sve srpske zemlje. Titoisti i njihovi engleski saveznici borili su se za teritorijalno i etničko rasparčavanje srpskog naroda i podređivanje njegovih interesa onima koji su u našem regionu tokom rata bili saveznici Adolfa Hitlera. I uspeli su da raskomadaju Srpstvo, te i dalje rade u prilog komadanja njegovih ostataka. A titoističko nasleđe sputava snage velikog dela našeg naroda te mesto da se zlu složno suprotstavimo mi se nepotrebno delimo i svađamo; umesto da usredsredimo snagu protiv onih koji nam rade o glavi, ne baš malobrojni Srbi, nekada čak i u nakaradnom uverenju da postupaju patriotski, njima idu na ruku.

ČAST I SLAVA

Nemalo onih koji u tome učestvuju nisu prodali svoje duše đavolu, već su izmanipulisani propagandom naših neprijatelja. A morali bi konačno da shvate da nam petokraka ništa dobro nije donela, i da ubuduće samo loše može da nam donese. Srpski i ruski narod su najveće žrtve komunizma, a zahvaljujući inerciji mnogih, karijerizmu plitkoumnih vođa i propagandnoj delatnosti onih koji su nam sa zapada poslali crveno seme samouništenja, i dalje su u velikom broju indoktrinirani direktnim ili prikrivenim boljševizmom. Umesto da se vrate svojim izvornim vrednostima oni zalivaju tuđinsko, pakleno seme. Borbi protiv toga kancera koje kod nas ima posebno opasan titoistički i neotitoistički vid, svoje životno delo, čiji je važan element knjiga kroz  čiju prizmu ga sada posmatram, posvetio je Radovan Kalabić. To su učinili i svi oni ljudi koji su podigli spomen park Subjel. Kalabić i oni, zbog toga zaslužuju poštovanje i priznanje.

 

O Katonu Mlađem (I vek pre Hrista) – čoveku koji je, u vremenima kada je egoizam političara već uveliko uzeo maha u suton republikanskog Rima, bio sprema da sebe podredi interesima države i očuvanju rimskih tradicionalnih vrednosti – istoričar Gaj Salustije Krisp napisao je sledeće: „Što je manje tražio počasti i slave za sebe, to ih je više zasluživao“. Ni Kalabić, ni ljudi zaslužni za podizanje spomen parka Subjel i očuvanje izvornog ravnogorskog nasleđa iz koga je taj memorijal proizašao, ne traže ni slavu, ni počast. Ali zaslužili su  i jedno i drugo doslednom borbom za ideale nacionalnog otpora i preporoda, u vremenima kada se mnogo više isplati ili prodati se atlantistima i neotitoistima, ili pričati prazne priče i tapšati sebe po „patriotskom“ ramenu a ništa konstruktivno ne činiti (ili u gorem slučaju gurati naciju u čeljusti nemani).

Ugledajmo se na borce za Srpstvo kojima smo se bavili, i promišljeno, posvećeno i na dugi rok radimo u cilju osobođenja i preporoda našeg naroda. Ako svako od nas na neki način bar jednog zabludelog sunarodnika izvede na pravi put, nismo sa stanovišta nacionalnih interesa uludo živeli a srpski narod će biti jedan korak bliži oslobođenju i preporodu. Kada bi već danas učinili brojne takve (naizgled male) korake, srpski narod i njegove podeljene zemlje, postali bi dovoljno jaki da se već sada izbore sa naturanjem dalje nacionalno-identitetske erozije, te bi bili u stanju da stvore „mostobrane“ za svestrano rešenje „srpskog pitanja“, kada se dovoljno promene za nas još nepovoljne geopolitičke okolnosti.

Izvor: VIDOVDAN


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top