Sami sebi neprijatelji: Leskovac sravnjen po želji Koče Popovića

Datum objave: utorak, 5 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/sami-sebi.jpg

U Titovoj Jugoslaviji vrlo retko se govorilo o savezničkom bombardovanju naših gradova krajem Drugog svetskog rata. Najviše Srbije, tvrde istoričari.

Ako su ova „prijateljska“ razaranja i pominjana, obično je to bilo u kontekstu „neminovnih žrtava u borbi za konačno oslobođenje od fašista i domaćih izdajnika“. Ali, broj žrtava nikada nije pominjan. A reč je o desetinama hiljada stradalih!

Jedno od najvećih takvih razaranja bilo je u Leskovcu, 6. septembra 1944. godine. U 12 časova začule su se sirene, a bombe su počele da lete dvadesetak minuta kasnije. U pratnji 20 lovaca, 28 bombardera je na grad bacilo 69 tona bombi da bi se, navodno, uništila „koncentracija nemačkih trupa“ koje su se povlačile iz Grčke.

Koliko je ljudi stradalo nikada nije precizirano. Po partizanskim izveštajima, poginulo je više od 1.000 građana, dok četnički izvori navode oko 2.000 mrtvih. Istoričari koji su se bavili ovom problematikom pominju od 3.500 do 7.000 stradalih!

– Bilo je jezivo – priseća se Jovan Miljković (84) iz Leskovca, nastavnik u penziji. – Pošto je savezničko bombardovanje bilo i 31. avgusta, moja porodica je od tog dana svakog jutra oko osam sati bežala iz grada u obližnje selo Rudare. Tog septembarskog jutra krenuli smo kasnije, pa nas je nalet aviona zatekao na pola puta. Nismo, dakle, bili u samom gradu, ali kada smo se po podne vratili, Leskovca kao da više nije bilo. Pustoš je reč koja bi najbolje opisala ono što smo zatekli. I hiljade poginulih i ranjenih. Posle završetka rata, međutim, najviše me bunilo što više niko nije smeo da priča o tome.

Zašto je ovo stravično razaranje grada obavijeno misterijom i zidom ćutanja, pitaju se Leskovčani i 70 godina kasnije. Da li zbog toga što su grad na Veternici, kao i Vlasotince, početkom septembra, zapravo, oslobodili četnici koji su tog dana u gradu slavili rođendan kralja Petra Drugog? Ili zato što je, po nekim dojavama, u gradu, navodno, bilo 15.000 bugarskih i oko 5.000 nemačkih vojnika? Da bi se osujetilo povlačenje Nemaca iz Grčke? Ili, možda, zato što je bombardovanje od saveznika tražio lično general Koča Popović, komandant Glavnog štaba NOV za Srbiju?

– Ne može se dati racionalan i jednostavan odgovor, niti se mogu žrtve pravdati vojnim i drugim razlozima – kaže za „Novosti“ profesor dr Momčilo Pavlović, iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti“. – U svakom slučaju, kada je avgusta 1944, prilikom Titove posete Kazerti, uspostavljena koordinacija sa savezničkim komandantima na Sredozemlju, balkanske vazduhoplovne snage pružaju direktnu vazdušnu podršku partizanima na zemlji, koji im i dostavljaju ciljeve i tačke koje bi trebalo bombardovati. To je okvir za razumevanje zahteva Koče Popovića za bombardovanje ciljeva po Srbiji, pa i samog Leskovca.

Ovaj grad, nastavlja profesor, jeste na putu izvlačenja neprijatelja iz Grčke i sa ostrva, ali taj cilj je pokretni – Nemci u kolonama dolaze i prolaze.

– Bilo je, dakle, u gradu neprijateljskih vojnika, teško je utvrditi koliko, i Leskovac po tome nije izuzetak. Ali, ono po čemu je taj nesrećni grad bio izuzetak jeste ciljano, odnosno namerno bombardovanje užeg gradskog jezgra. Shodno tome, civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca – tvrdi profesor Pavlović.

On smatra i da je problem što je Leskovac bio „na putu“ Koči Popoviću, koji je tih dana sa jedinicama bio nabačen na planiske vence i stisnut akcijama i sa kosovske i sa moravske strane. Štaviše, Koča Popović u svojim sećanjima piše da je tih dana bio zabavljen i svojim – ljubavnim jadima.

– Osim toga, u seriji radiograma Glavnog štaba Srbije upućenih Vrhovnom štabu, Koča Popović tokom jula neprestano traži bombardovanje mesta na jugu Srbije da bi relaksirao položaj svojih jedinica. Tada traži bombardovanje Kuršumlije, Prokuplja, „hitno dejstvo avijacije na Leskovac, Vranje i Prištinu“, nabraja mesta i objekte u Srbiji koje treba bombardovati, i tada, 31. jula 1944, traži da se bombarduje gumara „Rekord“, zapadna ivica varoši i fabrika u Vučju. Ali, u radiogramima od 29. avgusta, kada je Leskovac bombardovan kao direktna vazdušna podrška partizanskim jedinicama koje su krenule na grad, Koča Popović nezadovoljan jačinom bombardovanja traži „najhitnije ozbiljno bombardovanje Leskovca“. To bombardovanje usledilo je 6. septembra – naglašava profesor.

Ne sme da se zanemari, podseća Pavlović, da se uz Glavni štab Srbije kreću i predstavnici britanske misije, koji koordiniraju aktivnosti između Glavnog štaba Srbije, Vrhovnog štaba na čelu sa Titom i savezničke komande. Osmatranjem i dojavama prikupljani su podaci o neprijatelju, dostavljani predstavniku britanske misije Džonu Henikeru Mejdžoru, koji je sve prosleđivao svom šefu Ficroju Meklejnu, a ovaj u BAF. Dakle, partizanski obaveštajci dostavljali su informacije Popoviću, a on predstavniku britanske misije.

– Stravično bombardovanje Leskovca Koča Popović je sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac. O tome piše Meklejn u knjizi „Rat na Balkanu“, navodeći da su već izjutra znali da će Leskovac biti bombardovan teškim bombarderima i da su to sa obližnjeg brežuljka u iščekivanju posmatrali. A, onda, „kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom ogranku prašine, dima i ruševina… Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom… Čak su i partizani bili potreseni“ – navodi profesor Momčilo Pavlović.

KAO DA MALjEM UDARITE ORAH

Posmatrano lokalno, niti je bombardovanje Leskovca zaustavilo izvlačenje nemačkih trupa sa juga Balkana, niti je Leskovac bio tako važan grad da bi razaranje odlučujuće doprinelo pobedi saveznika u ratu. Ali, Leskovac se našao na listi ciljeva u posebno planiranoj operaciji „Nedelja pacova“, koja je sistematski bombardovala komunikacije i nemačke trupe u povlačenju na liniji Vardar – Morava – Sava.

U okviru te operacije u prvoj nedelji septembra stradao je i Leskovac, inače od saveznika prvi put bombardovan 5. aprila 1944, potom nekoliko puta krajem jula i razorno 6. septembra. Nijedan grad nije tako surovo bombardovan kao Leskovac, „kao da maljem udarite orah“, niti je u jednom trenu poginulo toliko civila – naglašava profesor Pavlović.

PODRŠKA PARTIZANIMA

Koliko je stravičnom bombardovanju Leskovca doprinela informacija da je u gradu oko 15.000 Bugara i 5.000 Nemaca, pojašnjava profesor Pavlović:

– Po partizanskim izveštajima, u samom Leskovcu i okolini 5. i 6. septembra nalazilo se oko 800 Nemaca sa dva velika i sedam manjih tenkova, oko 400 vojnika Srpske dobrovoljačke straže, po 120 Arnauta i vojnika Gradske straže, oko 1.200 četnika, bataljon belogardejaca i još 600 ljotićevaca na položajima iznad Leskovca kod Rudarske čuke. Što se tiče bugarskih vojnika, javljeno je da ih je čak 15.000 u gradu koji je imao oko 24.000 stanovnika sa izbeglicama. Ova brojka je em preterana, em su bugarske trupe kada je bombardovan Leksovac bile nadomak Pirota. Kako bilo, osim uništenja neprijateljskih trupa, cilj bombardovanja bio je i direktna podrška partizanskim snagama, koje su bezuspešno napadale Leskovac poslednjih dana avgusta 1944.

“PRIJATELjSKO“ RAZARANjE SRBIJE

Od 20. oktobra 1943. godine, kada su bombardovali Niš, do 18. septembra 1944, kada su poslednji put bombama zasuli Beograd, saveznici su se više puta obrušavali na gradove, naselja, važne saobraćajnice i telekomunikacione „čvorove“ u Jugoslaviji. Ubedljivo najviše u Srbiji. Samo tokom 1944. godine anglo-američke bombe su čak 15 puta padale na Niš, na Beograd 11 i na Kraljevo šest puta.

„Prijateljsko“ razaranje Zemuna i Alibunara dogodilo se četiri, Novog Sada tri, a Smedereva, Ćuprije i Popovca kod Paraćina dva puta. Savezničke bombe padale su i na Sremsku Mitrovicu, Rumu, Zrenjanin, Kruševac, Peć, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Veliku Planu, Prijepolje, Kuršumliju, Prokuplje, Vučje, Lebane, Grdelicu, Podujevo, Rašku, Stalać, Prištinu…

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojske

Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944!




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top