Прочитах на „Фонду за стратешку културу“ прегршт срдачних речи Слађане Илић о српском писцу Владану Десници, из северне Далмације („И Десница неподобан за еуропску Хрватску“, 31. август 2017.). Најмање с намером да ма шта од ту наведеног умањим или увеличам, оспорим или похвалим, већ реченом придодао бих неколико мојих речи, с надом и уверењем да ћу бар за још педаљ допринети потпунијем погледу на лик овог знаменитог Србина и по баби Олги, потомка славног српског јунака, ускока и витеза Светог Марка Млетачке републике, Стојана Јанковића. Уз сазнање да су речи Слађане Илић настале под посебним околностима, најпре да се запитамо: Чему стално запиткивање међу нама Србима зашто Хрвати не прихватају

У Титовој Југославији врло ретко се говорило о савезничком бомбардовању наших градова крајем Другог светског рата. Највише Србије, тврде историчари. Ако су ова „пријатељска“ разарања и помињана, обично је то било у контексту „неминовних жртава у борби за коначно ослобођење од фашиста и домаћих издајника“. Али, број жртава никада није помињан. А реч је о десетинама хиљада страдалих! Једно од највећих таквих разарања било је у Лесковцу, 6. септембра 1944. године. У 12 часова зачуле су се сирене, а бомбе су почеле да лете двадесетак минута касније. У пратњи 20 ловаца, 28 бомбардера је на град бацило 69 тона бомби да би се, наводно, уништила „концентрација немачких трупа“ које су

Београд – Фејсбук група „Босански Американци“ послала је прошле недеље петицију америчким званичницима у којој званично траже рушење споменика Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини. Споменик су 2009. подигли Срби, у порти цркве Свети Сава, у Либертивилу, близу Чикага. Петиција, у којој Дражу називају „неофашистом“, „симболом мржње, етничког чишћења и геноцида“, послата је сенаторима Ричарду Дарбину и Темију Дакворту, конгресмену Бредлију Шнајдеру, гувернеру Илиноиса Брусу Раунеру, градоначелницима Чикага и Либертивила, амбасади БиХ у Вашингтону, Министарству спољних послова и председнику БиХ. У петицији наводе да је четничка организација коју је основао Михаиловић „терористичка“, и да су последице њеног деловања Милошевић, Караџић, Младић, Плавшић, Хаџић, Лукић… „У последње две деценије

О томе, како је у српским земљама било у Другом светском рату, говори и сведочанство немачка поручника, Петар Гајсера, који је као припадник Вермахта ратовао на нашим просторима. „У Србији су сви пуцали на нас, чак и старци и деца. Кад смо дошли у Хрватску видели смо злочине које људски ум не може ни да замисли. Онда су нас пребацили у Босну. У Босни живи сам ђаво.” Реч је о писму поручника Петера Гајслера из 11. чете, 721 пешадијског пука, 718. дивизије Вермахта, написаног 21. јуна 1942. године. Налази се у архиву Библиотеке савремене историје у Штутгарту у Немачкој. Извор: СРБИН ИНФО  

О злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале. Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године. Тако је, иронијом судбине, Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је

На ФСК већ је било речи о неподобности Његоша (овде), Андрића (овде) и Ћопића (овде) за хрватску и бошњачку националистичку јавност – доминантну у тамошњим друштвима која се „развијају“ под патронатима Брисела и Вашингтона. На сличан начин за њих је неподобан и Владан Десница (1905−1967). Десничин роман Прољећа Ивана Галеба (1959) каткад се сврстава у пет најбољих српских романа 20. века – заједно са Црњансковим Сеобама, Андрићевом Проклетом авлијом, Селимовићевим Дервишом и смрти и Нечистом крви Борисава Станковића (на пример овде). Проблем је, наравно, у атрибуту српски,пошто је писац овог романа, иначе врхунски интелектуалац, био Србин из Далмације који је „свој књижевни рад започео као српски писац, покретач једног од српских регионалних часописа између два рата“ (Ј. Деретић, Историја српске књижевности, овде, стр.

Мазовер је већ 1998. утврдио да су бивше комунистичке земље умјесто либералне демокрације добиле предаторски капитализам. Што су већа отимања, то је јача националистичка реторика. А у том су контексту Срби у Хрватској мрачна и тужна тема која се у хрватском друштву једва и примјећује, осим као побијеђени непријатељ Позната повјесничарка Зорица Стипетић неколико је година била одсутна из јавности, али све вријеме прати што се у Хрватској дешава. У разговору за Новости објашњава парадоксе и манипулације у вези данашњег поимања и прокламирања повијести Хрватске, које користе власти и десне странке и удруге. Kолико је повијесни ревизионизам у Хрватској узнапредовао посљедњих неколико година? Ово је за мене тјескобно питање и

Послератна судбина Југославије кројила се у Вашингтону. Луј Адамич убедио Рузвелта и Черчила да су партизани једини озбиљан партнер Када су савезници почели полако да очијукају са партизанским покретом Јосипа Броза, и да постепено захлађују односе са југословенском војском у отаџбини, односно са покретом Драже Михаиловића, још је отворено историјско питање које остаје истраживачима да га разреше у времену које је пред нама. Књига Лорен Лис “Американци југословенског порекла и национална безбедност САД у време Другог светског рата”, која би ускоро требало да се појави у преводу на српском језику, могла би да буде један од степеника у истраживању овог дела наше прошлости. Ова вишеслојна књига на добар начин показује