Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Поводом годишњице пуча од 27. марта Недељник ће у наредним данима објављивати ексклузивни фељтон базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

27. март 1941.

Јутро је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић од Симовића, из Београда, добија наређење да кнеза Павла врати у Загреб. Одмах, он аутомобилом жури према Брежицама како би стигао воз којим кнез путује на своје имање Брдо код Крања. Са генералом је и војни свештеник Милутин Арсић. У Запрежићу успевају да га сустигну. Генерал се извињава кнезу и каже му да мора да се врати.

„Зар не могу на Брдо?“, пита кнез Павле.

Добија одречан одговор и схвата да је ухапшен.

До Загреба кнез ћути. У команди града, док извештавају пучисте у Београду, на кнеза пази војни свештеник. Док корача као да самог себе пита:

„Јадни Срби, шта ће с њима бити?“

Око једанаест увече, пред полазак, кнез Павле и његови су се опростили од краља Петра. Сви су плакали. Краљ је загрлио стрица и дуго су се гледали кроз сузе. Кнез се ни са ким није руковао. Поздравио је војничким поздравом и изашао из Белог двора.

Убрзо је пребачен у Бански двор. Тамо га чека Влатко Мачек. Предлаже Павлу да прихвати услуге Четврте армије (у потпуности састављена од Хрвата) и започне преговоре са пучистима у Београду. Кнез одмах одбија. Не жели да изазове грађански рат. Осим тога, напомиње Мачеку, његова породица је у Београду. Пред полазак у Београд, само је обавестио британског конзула да преко амбасаде од пучиста издејствује дозволу да он и његова породица могу да напусте земљу преко Грчке. Веровао је да ће одатле моћи да оде у Енглеску.

До Београда га је допратио бан Иван Шубашић. Са земунске станице одвели су га у Министарство војске. Тамо га је преузима мајор Живан Кнежевић (он је тог јутра ухапсио Драгишу Цветковића) и води га на спрат степеницама кроз шпалир официра са исуканим сабљама. Сви вичу: „Живео краљ!“ Хоће да му покажу своју моћ.

Кнез је доведен пред генерале Симовића и Мирковића и „професора Радоја Кнежевића“, идејног творца пуча.

У случају да кнез одбије да потпише оставку, Радоје и Жика ће га стрељати. Већ су имали спремљен план.

Кнез Павле је потписао акт своје оставке. Намесници Перовић и Станковић, такође. Одвезли су га у Бели двор, где су га чекали малолетни краљ Петар, кнегиња Олга и деца.

Тог јутра краљ Петар је проглашен пунолетним, а његову прокламацију народу преко Радио Београда је прочитао поручник бојног брода Јаков Јововић, који је одлично умео да имитира глас младог краља.

Имали су четири сата да се спреме за полазак. Са Симовићем је кнез имао разговор од једног сата. Послуга је ужурбано уносила ствари у аутомобиле.

Око једанаест увече, пред полазак, кнез Павле и његови су се опростили од краља Петра. Сви су плакали. Краљ је загрлио стрица и дуго су се гледали кроз сузе.

Кнез се ни са ким није руковао. Поздравио је војничким поздравом и изашао из Белог двора.

Пре него што ће са станице у Топчидеру специјални воз кренути према грчкој граници, кнеза су желела да поздраве два Енглеза: амбасадор Роналд Кембел и Иднов емисар Теренс Шоун. Донели су поклоне за децу. Кнез је то схватио као знак посебне британске бриге за њега. Али се горко варао: у том истом тренутку у британској амбасади одвијало се славље уз много шампањца. Особље је прослављало успешан пуч.

Енглески радио је лансирао вест да је кнез побегао у Немачку.

Черчил је већ објавио народу Британије: „Југославија је нашла своју душу!“ Касније, у својој књизи „Велики савез“ записао је: „Улице Београда биле су препуне Срба који су скандирали: ‘Боље рат него пакт, боље гроб него роб’. На трговима је народ играо, свуда су се вијориле енглеске и француске заставе, а српска национална химна орила се са дивљим пркосом у беспомоћном мноштву. На дан 28. марта млади краљ, који је спуштајући се преко олука успео да побегне од регентског туторства, присуствовао је служби Божијој у Саборној цркви усред одушевљених акламација. Немачки посланик јавно је вређан, а гомила је пљувала његов аутомобил. Овај подухват војске изазвао је навалу националне виталности. Народ, парализован у акцији, са слабом владом и лошим вођством, осећајући се дуго спутаним, нагло је усмерио свој несмотрени херојски пркос против тиранина и освајача у тренутку његове највеће моћи.“

Млади краљ Петар (кога је само Черчил, у својој визији, видео како силази низ олук) је мандат за образовање нове владе поверио генералу Душану Симовићу.

Истог, 27. марта, чим је примио вест о пучу у Београду, Хитлер је (пред Кајтелом, Јодлом, Герингом, Халдером, Браухичом, Хојзингером, Ринтеленом и Рибентропом) саопштио своју намеру да нападне Југославију. Дао је Директиву бр. 25: „Војна побуна у Југославији изменила је политичку ситуацију на Балкану. Југославија, чак и ако у почетку буде давала изјаве лојалности, мора бити сматрана непријатељем и мора бити побеђена што је брже могуће.“

Скоро у исто то време, у Београду је нови министар иностраних послова Момчило Нинчић покушавао да немачком амбасадору објасни став владе: нова влада генерала Симовића намерава да води политику кнеза Павла и то без икакве измене!

“Млади краљ Петар (кога је само Черчил, у својој визији, видео како силази низ олук) је мандат за образовање нове владе поверио генералу Душану Симовићу”

Гебелсова пропаганда против Југославије започела је одмах.

„Ми нећемо дозволити да нас вређају те групе плаћене битанским новцем“, био је коментар Министарства иностраних послова Трећег рајха.

Италијанска реакција је била нешто блажа. Фашистичка штампа је изражавала „збуњеност“ и наду да ће „кад трезвеније размисле, Југословени схватити ситуацију и неће починити самоубиство“. Мусолини је позвао потпредседника владе Слободана Јовановића у Рим на разговоре о политици нове владе према Осовини. Хитлер је бомбардовао Београд, дана кад је професор Јовановић требало да отпутује у Рим.

Совјетски Савез је у прво време заузео загонетан став према новој влади, а совјетска штампа је била врло уздржана према догађањима у Београду. И поред тога што је у ноћи пред бомбардовање Београда, 6. априла, био у Кремљу потписан Споразум о узајамној помоћи, Совјети нису одмах честитали Симовићу.

У својој заповести Вермархту, Хитлер је рекао: „Од јутрос је немачки народ у рату са сплеткарошком београдском владом. Оружје ћемо положити тек кад та разбојничка банда буде коначно уклоњена и кад последњи Британац напусти овај део европског континента.“

У Вашингтону је 27. марта у амбасаду стигла огромна количина цвећа које је одмах послато болницама. Поред стотине телеграма подршке и телефонских позива, мнгогобројне особе су долазиле да лично изразе дивљење српској храбрости. Рузвелт је са крстарења по Карибима упутио краљу Петру телеграм у којем изражава „искрене жеље за здравље и добробит Вашег величанства и за слободу и независност Југославије“.

Неколико дана касније, 3. априла, Рузвелт је у Белој кући примио југословенског амбасадора Константина Фотића и на крају срдачног разговора рекао: „Зар не мислите да би за вас Србе било много боље да опет постанете хомогена држава тако што ћете се одвојити од својих западних делова? Поново бисте били јаки и не бисте трошили снагу на оне бесконачне унутрашње проблеме и расправе.“

После бомбардовања Београда, Рузвелт је краљу Петру упутио нови телеграм:

„Сједињене Државе су дубоко потресене ничим изазваном и немилосрдном агресијом на народ Југославије. Влада и народ Сједињених Држава с дивљењем прате храбру самоодбрану народа Југославије, која представља најсветлији пример њиховог традиционалног јунаштва.“

„Самоодбрана“ југословенске војске „пунолетног“ краља Петра Другог трајала је свега дванаест дана. У јужној Србији Немцима се предало 40.000 војника и одмах су пали Скопље и Битољ, док је у свим јединицама у којима је било Хрвата дошло до издаја, дезертирања, убијања старешина српске националности.

Комунисти су се својски потрудили да допринесу деморалисању војске: растурали су летке у којима су људе позивали на „побуну против српских шовиниста који су земљу увукли у рат за одбрану британског империјализма и интернационалног капитализма“. Сви Хрвати официри пожурили су у Загреб да би ступили у службу Независне државе Хрватске која је проглашена 10. априла. Следећег, 11. априла, Загреб је радосно и свечано дочекао Немце. Терориста Анте Павелић проглашен је за усташког поглавника.

КАКО БЕЗ БОГА?

„Кад би дошао на ред да регент говори о тешким проблемима, посматрао их је увек полазивши са религијског становишта, а безбожност Трећег рајха је било оно што га је највише бринуло, пре свега у погледу будућности Немачке, а са њом и нове Европе: ‘Како се могу надати успеху без Бога?’, рекао ми је потиштено на крају једног таквог разговора.“

(Дневник госпође Елц, необјављен, лични архив кнегиње Јелисавете Карађорђевић)

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)