Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца.

Председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића.

Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш).

Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство. Kроз њега говоре давно угашене очи, милују руке испреплетене с корењем дрвећа, радују му се душе што лутају бескрајем нашег страдања.

Незаборав!!! То је једино што траже од нас! И то је једино што им можемо дати!

Дуг незабораву тог преподнева одужио је и мој земљак Ђорђе Пражић. Послао ми је текст „Спасите наше душе“ о усташком покољу у селу Kосињ, у Лици.

Kроз потресно „сведочанство“ свирепо убијене девојчице Милице, њене дечје мисли, бриге, недосањане снове сазнајемо размере злочина који се одиграо тог крвавог личког августа 1941. године, а о којем се годинама ћутало.

Свака жртва, свака избеглица, свака дечја суза оставља нам траг на души.

Мутиле су ми се очи, грчио стомак, стезале песнице, док сам читала Ђорђев текст.

Тешко сам дошла до краја, али знала сам да морам. Морам, јер то је једино што могу да учиним за Милицу, њеног брата, родитеље, за све наше жртве. Морао је и Ђорђе да ово напише, морао је да крене у тешку и неизвесну борбу да се попишу косињске жртве, ископају њихове кости и достојанствено сахране, да њихове душе пронађу мир.

Борба још траје, али Ђорђе не одустаје. Ваљда је тако негде записано!

Баш као што је Бог, нека виша сила или шта већ управља нашим судбинама, одлучио да подари живот нашим прецима, како би сведочили о Покољу, тако је прстом показао на Ђорђа и Душана, на све знане и незнане борце за истину. Они су изабрани да трагају, да скину прашину заборава, да душама убијених пруже вечни мир.

Тешко је, али и часно носити тај крст. Схватила сам то кад сам и сама почела да пишем о страдању крајишких Срба током деведесетих, али и о покољу који се на истом простору десио педесетак година раније. Тешко је отварати колективне, а посебно личне ране и изнова проживљавати страшне тренутке наше историје.

Свака жртва, свака избеглица, свака дечја суза оставља вам траг на души. Док истражујете и пишете, оне вас прате, живе кроз вас и траже да не одустајете. Траже да наставите иако стварност, садашњост у којој живимо, тражи другачије. То су они људи око вас који вам говоре да престанете да живите у прошлости, да се „манете ћорава посла“, да се окренете будућности, мислите о својој деци уместо што „прекопавате“ кости предака.

Радујте се душе што лутате бескрајем нашег страдања.

И често то нису људи који не деле ваше порекло и судбину већ управо они чије су породице доживеле слична искушења и страдања.

Заболи то понекад, запитате се да ли заиста претерујете и има ли смисла истрајавати, али онда добијете поруку попут оне која је Душану стигла из Данске, захтев за пријатељство на Фејсбуку уз једно велико хвала од младића који је као дете преживео Олују, стигне вам позитиван одговор на захтев да се истражи неко место српског страдања.. и ви наставите!

Kажете себи још једном да то чините због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир. И одговорите онима који вас гледају у чуду – да мислите о својој деци, да су вам она све на свету, али да без поштовања прошлости ни за њих нема будућности.

Прихватите да сте изабрани за то што радите и настављате, најбоље што умете јер… много је још неиспричаних прича, много дечјих очију које нису дочекале јутро и спасење, много душа које траже само незаборав!!!

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа