Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati „Daru“

Pre tačno godinu dana, na RTS-u je prikazan film „Dara iz Jasenovca“. Neko je plakao, neko bio besan, neko je tvrdio da je film previše „umiven“i da nije prikazana sva strahota Jasenovca. Bilo je i onih koji su se bavili sporednim stvarima, napadali autore, tvrdili da iza svega stoji politika. Jedino čega nije bilo je… ravnodušnost!

Dara nas je prodrmala, potresla, naterala da stanemo na trenutak i zapitamo se… ko smo, gde idemo, ima li nam spasa! Ja se danas pitam šta smo uradili za ovih godinu dana. Šta smo naučili i da li smo ikako doprineli nezaboravu?! Da li smo učinili išta da sećanje na naše žrtve ne bledi?! Jedino što mogu sa sigurnošću da tvrdim je da sam lično nešto postigla. Kao da sam se probudila posle dugog sna!

Prilog objavljen 20. februara 2021:

Nisam od onih koji plaču gledajući filmove i čitajući knjige. Nagoveštaj suze ponekad mi izmami pesma ili neka teška uspomena. Naučila sam da ne plačem, da se skamenim kad je teško i kažem sebi – ne smeš!

Spremala sam se tako, kao za težak ispit, da odgledam „Daru iz Jasenovca“. Govorila sam sebi – moraš, duguješ to svom stricu, tetki, prezimenu koje je gotovo zatrto ustaškim zločinom. Moraš, govorila sam, da hladne glave odgledaš film koji konačno priča priču tvog života.

Ne smeju suze da ti zamagle niti jedan njegov deo. I uspela sam! Jedva, ali zadržala sam suzu slušajući pesmu Darine majke, svih srpskih majki koje su pesmom plakale, naslućujući zlo!

I upravo su mi to bili i najteži trenuci. Oni u kojima u ljudskim očima još uvek vidite nadu, naivnost, veru da će biti dobro. U koloni koja ide u smrt, deca se još prepiru, smeju, zadirkuju, a odrasli, iako u strahu, nadaju da je sve samo greška jer…ništa loše nisu učinili!

Nekako, čini mi se da je najteže gledati nevolju izdaleka, dok vam se prikrada, surova i neizbežna. Kad se u njoj nađete, pomirite se ili borite, ali iščekivanja i obmane više nema.

Tako sam i ja očvrsla, poput Dare koja se hvata u koštac sa nepojmljivim zlom, ubistvom brata i majke pred njenim očima i preteškim teretom brige o dvogodišnjem bratu.

Taj mali dečak postaje njena obala, životna snaga koja joj ne da da odustane, da se preda i prizna pobedu ništavilu.

Ako Dara može da uzme činiju za hranu od žene koja je ubijena pred njenim očima zato što zna da drugačije neće jesti, mogu i ja da ne plačem gledajući tu surovu scenu!

I izdržala sam sve, čak i prestravljene oči dece nad kojima se, u dimu gasne bombe, zatvaraju podrumska vrata.

Odgledala sam bez suze i očaj Darinog oca kad među leševima, koje po naredbi baca u masovnu grobnicu, prepoznaje sina i ženu.

Onako instinktivno mi je zadrhtalo srce kad sam čula Darine reči upućene bratu: „Niko nas neće razdvojiti! Kune ti se seka!“.

Prepoznala sam u njima svoj genetski kod, jezik moga roda, tugu moje porodice. Ali, nisam poklekla!

Preživela sam, kao i Dara, rafal ispaljen na nju dok trči za autobusom u kojem joj odvode brata. Dara, njen mali brat i otac, koji je uspeo nekim čudom da pobegne iz logora, nisu ušli u vagon smrti.

Kraj filma ostavio je nadu da su preživeli, da je život pobedio mrak Pokolja i mržnje. Ostavio je i poruku da neko uvek preživi kako bi svedočio o zlu.

Sa gotovo svih stratišta, zgarišta, iz kraških jama, na Velebitu, uzdizali su se preživeli. Nosili su svoj krst, pamtili smrt, ali, na svoj mučenički način, slavili život.

I koliko god to čudno zvučalo, slavila sam ga i ja. U bujici suza koje više nisam želela da zaustavljam.

Plakala sam, pokajnički, iskreno, bez zadrške i pitanja.

Molila sam Daru i njenog brata da nam oproste što nismo znali za njihovu ljubav i borbu. Molila sam duše nevinih žrtava da praštaju naš zaborav.

I osećala sam ih tu, uz sebe, kako mi se smeše i raduju! U suzama je nestajao njihov i moj bol.

Dva sata jasenovačkog bola i neprebola, kako dobro reče scenaristkinja ovog filma, spojila su i nas žive, potomke koji u svom genetskom kodu nose to stradanje. Kao da smo mogli da dodirnemo jedni druge, spojimo dlanove i molimo se zajedno.

I neka zaćute bar malo kritičari, analitičari, stručnjaci za režiju, glumu, scenografiju, kameru. Ovaj film je iznad toga!

Njegov Oskar smo mi koji smo ga gledali, plakali, ćutali i na kraju ipak slavili život.

Život, lep i nevin kao Darine oči, kao sunčano jutro posle mračne jasenovačke noći! Jutro, koje nikad neće svanuti za krvnike.

Hvala ti, Daro!

Izvor: RTS

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa