Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати „Дару“

Пре тачно годину дана, на РТС-у је приказан филм „Дара из Јасеновца“. Неко је плакао, неко био бесан, неко је тврдио да је филм превише „умивен“и да није приказана сва страхота Јасеновца. Било је и оних који су се бавили споредним стварима, нападали ауторе, тврдили да иза свега стоји политика. Једино чега није било је… равнодушност!
Ђурђица Драгаш; ФОТО: Лична архива

Дара нас је продрмала, потресла, натерала да станемо на тренутак и запитамо се… ко смо, где идемо, има ли нам спаса! Ја се данас питам шта смо урадили за ових годину дана. Шта смо научили и да ли смо икако допринели незабораву?! Да ли смо учинили ишта да сећање на наше жртве не бледи?! Једино што могу са сигурношћу да тврдим је да сам лично нешто постигла. Kао да сам се пробудила после дугог сна!


Прилог објављен 20. фебруара 2021:

Нисам од оних који плачу гледајући филмове и читајући књиге. Наговештај сузе понекад ми измами песма или нека тешка успомена. Научила сам да не плачем, да се скаменим кад је тешко и кажем себи – не смеш!
Плакат за филм; ФОТО: Снимак екрана

Спремала сам се тако, као за тежак испит, да одгледам „Дару из Јасеновца“. Говорила сам себи – мораш, дугујеш то свом стрицу, тетки, презимену које је готово затрто усташким злочином. Мораш, говорила сам, да хладне главе одгледаш филм који коначно прича причу твог живота.

Не смеју сузе да ти замагле нити један његов део. И успела сам! Једва, али задржала сам сузу слушајући песму Дарине мајке, свих српских мајки које су песмом плакале, наслућујући зло!

И управо су ми то били и најтежи тренуци. Они у којима у људским очима још увек видите наду, наивност, веру да ће бити добро. У колони која иде у смрт, деца се још препиру, смеју, задиркују, а одрасли, иако у страху, надају да је све само грешка јер…ништа лоше нису учинили!

Некако, чини ми се да је најтеже гледати невољу издалека, док вам се прикрада, сурова и неизбежна. Кад се у њој нађете, помирите се или борите, али ишчекивања и обмане више нема.

Тако сам и ја очврсла, попут Даре која се хвата у коштац са непојмљивим злом, убиством брата и мајке пред њеним очима и претешким теретом бриге о двогодишњем брату.

Тај мали дечак постаје њена обала, животна снага која јој не да да одустане, да се преда и призна победу ништавилу.

Ако Дара може да узме чинију за храну од жене која је убијена пред њеним очима зато што зна да другачије неће јести, могу и ја да не плачем гледајући ту сурову сцену!

И издржала сам све, чак и престрављене очи деце над којима се, у диму гасне бомбе, затварају подрумска врата.

Одгледала сам без сузе и очај Дариног оца кад међу лешевима, које по наредби баца у масовну гробницу, препознаје сина и жену.

Онако инстинктивно ми је задрхтало срце кад сам чула Дарине речи упућене брату: „Нико нас неће раздвојити! Куне ти се сека!“.

Извор: Јутјуб, снимак екрана

Препознала сам у њима свој генетски код, језик мога рода, тугу моје породице. Али, нисам поклекла!

Преживела сам, као и Дара, рафал испаљен на њу док трчи за аутобусом у којем јој одводе брата. Дара, њен мали брат и отац, који је успео неким чудом да побегне из логора, нису ушли у вагон смрти.

Крај филма оставио је наду да су преживели, да је живот победио мрак Покоља и мржње. Оставио је и поруку да неко увек преживи како би сведочио о злу.

Са готово свих стратишта, згаришта, из крашких јама, на Велебиту, уздизали су се преживели. Носили су свој крст, памтили смрт, али, на свој мученички начин, славили живот.

И колико год то чудно звучало, славила сам га и ја. У бујици суза које више нисам желела да заустављам.

Плакала сам, покајнички, искрено, без задршке и питања.

Молила сам Дару и њеног брата да нам опросте што нисмо знали за њихову љубав и борбу. Молила сам душе невиних жртава да праштају наш заборав.

И осећала сам их ту, уз себе, како ми се смеше и радују! У сузама је нестајао њихов и мој бол.

Два сата јасеновачког бола и непребола, како добро рече сценаристкиња овог филма, спојила су и нас живе, потомке који у свом генетском коду носе то страдање. Као да смо могли да додирнемо једни друге, спојимо дланове и молимо се заједно.

И нека заћуте бар мало критичари, аналитичари, стручњаци за режију, глуму, сценографију, камеру. Овај филм је изнад тога!

Његов Оскар смо ми који смо га гледали, плакали, ћутали и на крају ипак славили живот.

Живот, леп и невин као Дарине очи, као сунчано јутро после мрачне јасеновачке ноћи! Јутро, које никад неће сванути за крвнике.

Хвала ти, Даро!

Извор: РТС


Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Буди хуман као Србија!

Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо

Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: