DUČIĆ O JUGOSLOVENSTVU: Kako su Srbi postali stranci u svojoj kući

Datum objave: sreda, 8 aprila, 2020
Veličina slova: A- A+

Jugoslovenstvo je ideologija bez ideologa, ideal ponikao iz intrige, utopija koja je potisla ideju, zakon koji je branjen bezakonjem. Jugoslavizam je bio stranputica i bespuće, vratolomija i samoubistvo.

Jovan Dučić, srpski pesnik i diplomata (Fotodokumentacija Politike)

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA

Autor: P.O / Politika , april 2020.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.


Srbi nisu znali da sa zajedničkom državom uzimaju obaveze koje su premašaju njihove mogućnosti, a za uzvrat ne dobijaju ništa, smatrao je Jovan Dučić. – Današnji jugonostalgičari se sećaju samo komunističke Jugoslavije.

Današnji jugonostalgičari uglavnom se prisećaju komunističke Jugoslavije i to ponajviše na bivši Dan Republike, odnosno 29. i 30. novembar kad je 1943. godine u Jajcu zasedao AVNOJ.

Retki su oni koji pominju 1. decembar 1918. godine, Dan ujedinjenja, kada je nastala zajednička država Srba, Hrvata i Slovenaca. Jugokomunisti i njihovi sledbenici uvek su gledali sa prezirom na datum kada je, u stvari, nastala Jugoslavija.

Dan kada je praktično zaživela jugoslovenska ideja danas više nikome nije važan.

Čak ni potomcima kralja Ujedinitelja. Niko ne položi vence i cveće. Nema čak ni prigodnih postova i sličica na društvenim mrežama.

Jovan Dučić, pod utiskom onoga što se dešavalo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, napisao je jedan neobičan traktat o jugoslovenstvu 1942. godine.

„Jugoslovenstvo je ideologija bez svog ideologa, ideal ponikao iz intrige, utopija koja je potisla ideju, zakon koji je branjen bezakonjem. Srpski narod nije ni znao da sa novom i zajedničkom državom on uzima na sebe obaveze koje su premašale sve njegove mogućnosti, a u zamenu ništa ne dobijajući od dveju ostalih grupa u toj zajednici, pisao je veliki srpski pesnik i diplomata.

„Jugoslavizam je bio stranputica i bespuće, vratolomija i samoubistvo.

Za Hrvate je bio oličenje pravoslavlja, balkanizma i ćirilice. A za Srbe antiteza srpstva, preveravanje, i renegatstvo naspram svih velikih tradicija svetosavlja: nemanjićske ideje o zajednici države i nacije i crkve u jednom i istovetnom moralnom pojmu…

Etnička karta posle Velikog rata

Za Hrvate je jugoslavizam bio velikosrpska zamka, politička perversija, balkanska urota protiv katoličke crkve, hrvatskog državnog prava, kulture zapadnjačke, i smisla o redu i zakonitosti.

U jugoslavizmu napravljena su mnoga nasilja i bezakonja. On je dobio izgled više zvaničnog patriotizma diktatorskih režima, nego što je predstavljao stvar savesti jednog svesnog i prosvećenog građanstva. Više politička mera i dužnost, nego nacionalno gledište i uverenje.

Jugoslavizam je postao i jedan artikal za izvesne klike, i imao svoje tržište, berzu, spekulante i berzijance. Njega je vlast nemilosrdno branila i kad ga niko nije više ni napadao, niti se o njega naročito grabio! Od onog dana otkad je jugoslavizam postao doktrinom raznih režima, on je postao tegoban i sumnjiv i za Srbe, koji su ovu utopiju platili velikim nacionalnim gubicima i neizmernim sramotama.

Jugoslavizam je ideologija bez svog ideologa; ideal koji je ponikao iz intrige, utopija koja je potisla i onemogućila ideju, zakon koji je branjen bezakonjem. Jugoslavizam će u našoj istoriji biti sinonim diktatura, za koje je od prvog trenutka bio tesno vezan.

Ako je srpski narod rado prihvatio novu eru 1918. novu državu, i nove državljane, o kojima je znao većim delom samo po čuvenju, to je zato što je verovao ondašnjim svojim državnicima, koji su vodili tri pobedilačka rata; ali ne sluteći koliko su i oni bili izigrani u Parizu i Londonu, mahinacijama Trumbićevog i Hinkovićevog Jugoslovenskog Odbora, u kojem je bilo nekoliko srpskih članova, malog kalibra; i koji je unosio nered i pometnju u sve srpske nacionalne i rasne osnove; sa upornošću i bezobzirnošću koje su dobijali od hrvatskih članova tog kruga, mnogo jačih ne samo u intrigi, nego i u uverenju i pravcu kakav su želeli: uvek birajući antitezu protiv teze, reakciju protiv akcije, spletku protiv ideala.

Ali srpski narod nije znao da će u novoj državi postati strancem u svojoj sopstvenoj kući. U svom slovenskom i patrijahalnom shvatanju krvne i rasne veze, on nije verovao da će se u toj kući naći među zaverenicima protiv svih njegovih zavetnih svetinja, među dojučerašnjim tuđim vojnicima, koje je on pobeđivao, da ga oni zatim oklevetaju i obeščaste među evropskim narodima u čijoj je sredini on dotle bio i velik i slavan.

Doček srpske vojske u Hrvatskoj 1918. (Foto Vikipedija)

Ali ni to nije sve. Srpski narod nije ni znao da sa novom i zajedničkom državom on uzima na sebe obaveze koje su premašale sve njegove mogućnosti, a u zamenu ništa ne dobijajući od dveju ostalih grupa u toj zajednici. Jugoslavizam je bio stranputica i bespuće, vratolomija i samoubistvo.

Srpski narod, ne samo Srbija, nego i celo ujedinjeno srpstvo, umesto da se 1918. formiralo u jednu ogromnu i etnički homogenu grupu, u jednu veliku državu, primilo je na sebe dužnost da pristane na granice Jugoslavije koje su samo na moru imale dužinu od ništa manje nego 1.000 kilometara od Sušaka do Ulcinja; a na suhu, dvostruko toliko, od Đevđelije do Kranjske!

Za odbranu onolike obale, trebala bi jedna preskupa ratna mornarica kakve od velikih sila, a kakvu mi nikad nismo mogli ni zamisliti sa našim malim budžetom

Ovo je bila jedna kobna obmana. Jugoslavija sa takvim granicama, i sa onakvim budžetom, bila je, dakle, od prvog momenta jedan politički apsurdum. Francuska je, na primer, sa dve strane ograničena velikim planinskim lancima, Alpima prema Italiji, i Pirinejima prema Španiji; a s juga morem, gde je mogla u izvanrednim lukama držati flotu prema njenom onda najbogatijem budžetu na kontinentu.

Dinari Kraljevine Jugoslavije

Pitamo se da li se ondašnja naša vlada pitala: šta Srbi u zamenu sami dobijaju za takvu tešku obavezu protiv velikih sila? Kako takvoj obavezi odgovara hrvatski i slovenački unos u taj opšti kapital, u to zajedničko državno ostvarenje? Skoro ništa, ko imalo poznaje istinski slučaj sa ovim pitanjem.

U vojničkom pogledu, (našto je Srbija najviše polagala), niko nije smeo misliti da će sa osećanjima koja su Hrvati uvek imali prema Srbima, a naročito onim sa kakvim su ušli bili u državnu zajednicu, i sa mešanjem katoličanstva i austrijanštine, bitnih duhovnih orijentacija hrvatskih, ikad Hrvati ginuti uz Srbe, ma na kojem frontu, i prema kojem bilo neprijatelju.

Već prvih dana ujedinjenja, Hrvati su vrlo iskreno u Zagrebu isticali da se nikad ne bi borili za srpske granice u Južnoj Srbiji ili na Timoku.

Uopšte, ni o kakvim zajedničkim herojstvima nisu Hrvati dali da se govori širom cele njihove zemlje. Oni su okretali čak na smešno srpsku ratničku istoriju, slavu srpske vojske, koja je bila slavljena kao herojska i od svih neprijatelja, a ne samo od prijatelja. Ne priznavajući da je išta Srbija doprinela oslobođenju njihove zemlje, jedan hrvatski ministar, dr Krajač, povikao je jednom cinično u Skupštini, i to kratko nakon ujedinjenja: „Recite nam koliko košta ta krv koju ste prolili za Hrvatsku, da vam je platimo…“

Nikakve ni ekonomske koristi nije imala Srbija, ni srpski narod oko nje, udružujući u zajedničku državu bogate srpske zemlje sa pasivnom Dalmacijom, pasivnom Slovenačkom, i za 1/3 pasivnom Hrvatskom…

Nikakav njihov proizvod, ni prirodni ni industrijski, nije bio Srbiji neophodan, pošto je srpska zemlja imala sve iste prirodne proizvode i sama u izobilju, a industrijske je mogla jevtinije nabaviti iz Mađarske i Italije. Međutim, Hrvatska svoju industriju nije mogla prodati ni u Italiji, ni u Mađarskoj, pošto su obe industrijski bogatije; a mogla ih je prodati samo srpskim agrarne.

Tako treba razumeti cvetanje industrije hrvatske, i dizanje Zagreba do velegrada, pošto što ona zemlja nije rađala više pod upravom Beograda nego pod upravom Pešte i Beča…

Već prvih dana je Zagreb pozivao narod da ne ide u vojsku. Za agrarnu reformu, koju je Beograd drznuo da rešava, (iako to nikad nisu hteli ni Mađari, ni Austrijanci, ni Turci, i koja je uvek nepopularna stvar), Hrvati su objavili svoje proteste sa najvećim klevetama protiv Srba. I onda kada je tu reformu sprovodio Pavle Radić!

Na sve evropske konferencije koje su se gde držale u ono vreme – u Parizu, Versalju, Trianonu i Rapalu, – iz Zagreba su išli memorandumi tražeći hrvatsku republiku.

Hrvati su bojkotovali državni zajam, a posledica toga je bio pad naše valute, i milijardama gubitka. Hrvati su bojkotovali i pravodobno izgrađivanje železnica, što je nanelo takođe ogromne štete, i još veći pad valute. Ali ne samo ogromne štete Srbima, na koje se gađalo u njihovim bogatim krajevima, nego i protiv Hrvata, u njihovim ubogim zemljama, nerazvijenim i pasivnim…

Ulaz u hrvatski koncentracioni logor (Foto Vikipedija)

U takvom raspoloženju Zagreba prema državi Jugoslaviji, došlo je dakle i proleće 1941, kad je trebalo najveće duhovne zajednice među članovima jedne države, pa poći zajedno na granicu protiv neprijatelja. I to ne neprijatelja Bušmana i Hotentota, ili Laponca i Samojeda, nego Germana, koji je u Zagrebu svagda imao prijatelje; i protiv Italijana, koje su Hrvati uvek mrzeli, samo zato što su ih ovi prezirali.

Hrvatski oficiri su bili već spočetka spremani za prelazak neprijatelju na frontu čim se ovaj bude pojavio. Samo su vrlo slabi mozgovi među Srbima mogli verovati da hrvatski oficiri stoje srcem bliže Beogradu nego Zagrebu, i srpskoj vojsci bliže nego svojim onamošnjim porodicama

Da je neko zapitao tvorce Jugoslavije u Parizu, (izuzimajući Trumbićev Jugoslovenski Odbor), da li bi pristali na državu koja bi onako doživela izdaju na velikom delu svog fronta, i u prvom okušaju jugoslavenskog patriotizma; a zatim još i pokolj pola miliona srpske nejači, ne verujem da bi se onda iko bio rešio na takvu svirepu avanturu, kao što je bio 1. decembar 1918, napisao je Jovan Dučić u Čikagu 1942. godine.

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA ; P.O / Politika

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top