Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Opraštaju se ovih dana mnogi od Đorđa Balaševića. Slušaju se pesme, citiraju stihovi i njegove „dosetke“, snimaju specijalne emisije, organizuju masovni „ispraćaji“ (kao da korone nema i kao da Đole baš od nje nije preminuo).
Tuguje i region, čak se i ćirilica „pojavila“ u Zagrebu. Zamislite samo to čudo!!!
Nije baš da sam odrasla uz njegovu muziku. Više bi se to moglo reći za Nove fosile, ali volela sam te melanholične note i emotivne tekstove kojima je pleo divne i dirljive životne priče. Žao mi je što je otišao, prerano i besmisleno i, kao i u mnogim drugim slučajevima, ne želim da učestvujem u primitivnim raspravama nad mrtvim čovekom po društvenim mrežama.
Ipak, zbog jedne njegove pesme, ovo moram da napišem. „Ne lomite mi bagrenje“ je snimljena 1986, a prati je priča da je inspirisana teškim životnim pričama Srba sa Kosmeta. Navodno je Đorđe, slučajno, iz kabine u pozadini, bio svedok tragičnih ispovesti koje su u velikoj sali Centra Sava, tadašnjim državnim čelnicima preneli Srbi iz naše južne pokrajine.
Ne znam da li je ova priča tačna, ali tekst i emocija koju nosi mogli bi zaista da budu posledica čemera koji su u Beograd doneli kosmetski nevoljnici. Iako ništa o tome nisam znala pošto sam tada bila tek devojčica, ušuškana udobnim životom u ličkom gradiću, sećam se da je ta pesma u meni izazivala neku čudnu tugu, budila osećaj za pravdu i želju da zagrlim i nikom ne dam ono drveće koje je raslo u tatinom Divoselu i maminom Vrepcu (sela u okolini Gospića).
Nisam shvatala poreklo te želje, nisam „videla“ lica onih što se „slade tuđom šljivom“, al’ nekako sam instinktivno osećala strah, tugu gubitka i jarost osvete. Ko je tad mogao da pretpostavi da ću za samo pet godina videti ta lica.
Ni u najluđim snovima nisam mogla da naslutim da će nam komšije „gaziti njivu“, da će “ rušiti tuđe“, da će nam „lomiti bagremovu šumu“. Ali eto, desilo se baš to, a mi smo, kao junak iz pesme, poželeli da branimo svoje.
Poželeli, branili i zbog toga se našli pred sudom. Gle čuda, Đorđe, baš pred tvojim sudom! Pred sudom svih onih koji su, kao i ti, tražili da zaboravimo, oprostimo, da priznamo krivicu za zlo koje se nama desilo.
Tražili su da se smejemo tvojim „dosetkama“ o dođošima i vozovima koji su ih dovezli, o prostodušnin, namučenim ljudima koji su posle nezamislivih stradanja verovali u bolji život u tvojoj Vojvodini.
Tražili su od nas, nove generacije dođoša, da priznamo krivicu za rat, sankcije, inflaciju, kriminal, za gradove koje više „ne prepoznaju“ njihovi starosedeoci. Kao da nije bilo dosta – morali smo, Đorđe, da verujemo i u tvoju ideju o pomirenju, da aplaudiramo koncertima u Sarajevu, Zagrebu, da se divimo tvojoj širokoj duši koja traži oproštaj od svih, samo ne od nas!
Od nas si tražio da zaboravimo posečenu bagremovu šumu, preoranu njivu i zgaženu šljivu!
Zašto Đorđe?!
Zašto nisi verovao u naše pravo da je branimo i da tugujemo, baš kao junak tvoje pesme?!
Ne znam…
Verovatno je tebi bilo dozvoljeno ono što drugima nije jer… ti si bio mangup, šaljivdžija, pesnik, a mi samo obični dođoši, uzurpatori nečije sreće i mira! Možda ni ja nisam ništa dobro razumela, možda su mi nevolje zamaglile razum.
Možda… ali i dalje ne mogu da se smejem, Đorđe!!!
I baš ovih dana, kad si zauvek otišao, pročitah negde da su u mom Divoselu isekli šumu. Bahato, zločinački, bez straha od kazne. Isekli su je do korena, do zemlje natopljene krvlju, do kamena u koji su uklesane naše suze!
Ne boje se oni ni Boga, ni suda, ali se boje našeg nezaborava. Zato su je i isekli!
Ali uzalud…ne zaboravljamo, Đorđe, i verujemo u neki viši sud koji će suditi i njima, i nama, i tebi!!!
Od istog autora:
Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”
Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!
Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo
Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci
Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir
Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka
Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!
Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?
Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza
Đurđica Dragaš: Koridor mog života
“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.
Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …
Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu
Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.
6 Responses
Ne znam zaista šta ste hteli reći. U svakom slučaju smatram da ste veoma kontraverzni u smislu teme koju ste pokušali da predstavite. Pokušali ste da balansirate, ali balans nije postignut.
Hteli ste reći da je Balašević bio kao neki veliki umetnik? Na suprot Vama ja ne znam ni šta je on svirao ni šta je pevao.Niti mi je ikada privukao pažnju. Ali odlično znam da je bio Vojvođanski automaš, da je Srbe izrazito mrzio, smatrajući svoje Vojvođane kao neke superiornije, koji su kao navodno deo Auustro-Ugarske kulture, iako ih je ta kultira nazivala balkanskim svinjarama (čitajte Mihaila Pupina). Pri tome zaboravljajući da su čak i možda daleko vispreniji, i superiorniji po otmenosti, fizionomiji, po svom prirodnom intelektu Srbi iz krajeva odakle je autorka Dragaš. Jer, za Boga, pa i oni su isto kao i ti iz Vojvodine, bili dugo vekova subjekat te iste varvarske imperije što se zvala dvojna monarhija.
Nije se taj Balašević, kako to mnogi tvrde prodao samo za novac, mada i taj faktor ne treba zaobići. Balašević po njegovim izjavama meni odaje osobu veoma niske inteligencije, i primitivnog držanja, osobu kojoj nije bilo stalo ne samo do onih minimalnih ljudskih kvaliteta, već osobu bez kredibiliteta, morala i karaktera. Samo takvi su spremni na sve, pa čak i preko mrtvih da gaze, kako bi se domogli, po njima, sebi zamišljenog cilja.
Negde, neko napisa da je on navodno bio kao neki veliki umetnik, i autor, ali kao čovek ravan nuli?! Onaj ko je kao čovek ravan nuli taj je i kao autor, bar za mene, ispod nule. Postoje i negativni brojevi.
To što su ga mase ispraćale, to nam pokazuje o nivou današnjeg našeg stepena niskosti i nekulture koji su proistekli pod dugogodišnjom vladavinom jednoumnog totalitarnog sistema, koji je uslovio pad svih ljudskih vrednosti u današnjem srpskom društvu.
Negde u anglosaksnskoj literaturi pročitah, da je on bio izvođač nenkve pop (omasovljene) muzike. Ako naznači, a ipravite me ako nisam u pravu, da Balašević nije bio izvođač izvornog melosa, znači onda je on bio neka vrsta šunda, pa je verovatno zato imao i tako vioku prođu u spomenutim „metropolama“ Zagrebu i Sarajevu. Što je naravno za svaku pohvalu, i ja na to sve samo mogu da aferim.
Toliki izliv suza u stvari govori nešto sasvim drugo. I za Brozom su izlivene velike suze, ali danas svi oni koji su za šloserom suze lili, trebalo bi da im bude jasno u šta ih je on zaista uvalio, Ako to i nije, neka se okrenu oko sebe, i vide u čemu ih je ostavio pa i samoj autorki bi autorki bi trebalo da bude jasno da je tu njenu okućnicu za kojom žali, izgubila zahvaljujući Brozu.
Od Balaševića u našem društvu je bilo sedmstostruko boljih umetnika i autora. Da spomenem Stanislava Biničkog kompozitora naše prve opere, za koju je epiku napisao Branislav Nušić. Obojica su Bogu na ispovest otišli tako-reći nečujno. Otišli su nečujno, Dis, Rakić, Šantić, Vojislav Ilić, da izostavim ovde čitav niz naših vrhunskih naučnika, kao recimo Mika Alas, Jovan Karanmta, ne znam da li su mnogi za Karamatu i čuli? Da li autorka zna da je tvorac prvog računara bio spomenuti Mika Alas? Otišli su između nas besmrtni srpski Zlatousti, Nikolaj Velimirović i Justin Popović, a da ih nisu ni spomenuli, a nekamo li se od njih oprostili u masama. Čak ni ondašnji patrijarh Beogradske Patrijaršije German im se nije udostio. Otišao je na sličan način i Ivo Andrić. Njegova smrt i sahrana jedva da su bili spomenuti u sredstvima ondašnjeg komunističkog javnog dezinformisanja.
Ne zaboravimo oni najuspešniji, stvaraoci autori, naučnici, odlaze tiho i nečujno. Samo sa planete uz veliku halabuku odlaze nitkovi, nečasni, nepodobni i neudostojeni. Zašto? Zato da se njihova nedala u momentu ispraćaja, verovatno u pakao, sakriju velom tajni prekrivena nedela. Da oni koji su im za njihovog života verovali, se ne bi osetili uniženim i poniženim.
Umesto svog zaključka dozvoliću da Balaševićevo putašestvije tamo gde on zaslužuje, upravo opiše akademik, Ivo Andrić: „Tako dođu vremena, kada budala progovori, pametan zanemi, a fukara se obogati.“
Ja sam zanemeo, a drugi kao hoće.
Autor ovog komentara je inovator, konstruktor/dizajner
Saradnk Američkog Instituta za Destilaciju
Tebi majstore nije dobro…prolupao si skroz…
DJOLE , VELIKI PESNIK ALI COVEK…
Ne,od mene to nije trazio.Zato sto sam sa poetikom (patetikom) Balasevica zavrsila brzo.To je nivo za srednjoskolce.On je bio populisticki trubadur !
Bravo! Čovjek mora da bude u svakom momentu čovjek, a ne parcijalno na momente i pod određenim okolnostima, ili jesi ili nisi. Dupli aršini su poznati od pamtivijeka.
i ovaj oprostaj diljem bivse nam zajednicke zemlje nije spontan vec je nametnut od negdje od nasih neprijatelja koji jos uvijek rovare po nasim prostorima i cekaju svoju priliku za nova zlodjela a balasevic sada kada je otisao ako moze neka prodaje svoju izopacenu ljubavnu maglu tamo gdje je i skoncao