Đurđica Dragaš: Od nas si tražio Đorđe, da zaboravimo posečenu bagremovu šumu, preoranu njivu i zgaženu šljivu

Opraštaju se ovih dana mnogi od Đorđa Balaševića. Slušaju se pesme, citiraju stihovi i njegove „dosetke“, snimaju specijalne emisije, organizuju masovni „ispraćaji“ (kao da korone nema i kao da Đole baš od nje nije preminuo).

Tuguje i region, čak se i ćirilica „pojavila“ u Zagrebu. Zamislite samo to čudo!!!

Nije baš da sam odrasla uz njegovu muziku. Više bi se to moglo reći za Nove fosile, ali volela sam te melanholične note i emotivne tekstove kojima je pleo divne i dirljive životne priče. Žao mi je što je otišao, prerano i besmisleno i, kao i u mnogim drugim slučajevima, ne želim da učestvujem u primitivnim raspravama nad mrtvim čovekom po društvenim mrežama.

Ipak, zbog jedne njegove pesme, ovo moram da napišem. „Ne lomite mi bagrenje“ je snimljena 1986, a prati je priča da je inspirisana teškim životnim pričama Srba sa Kosmeta. Navodno je Đorđe, slučajno, iz kabine u pozadini, bio svedok tragičnih ispovesti koje su u velikoj sali Centra Sava, tadašnjim državnim čelnicima preneli Srbi iz naše južne pokrajine.

Ne znam da li je ova priča tačna, ali tekst i emocija koju nosi mogli bi zaista da budu posledica čemera koji su u Beograd doneli kosmetski nevoljnici. Iako ništa o tome nisam znala pošto sam tada bila tek devojčica, ušuškana udobnim životom u ličkom gradiću, sećam se da je ta pesma u meni izazivala neku čudnu tugu, budila osećaj za pravdu i želju da zagrlim i nikom ne dam ono drveće koje je raslo u tatinom Divoselu i maminom Vrepcu (sela u okolini Gospića).

Nisam shvatala poreklo te želje, nisam „videla“ lica onih što se „slade tuđom šljivom“, al’ nekako sam instinktivno osećala strah, tugu gubitka i jarost osvete. Ko je tad mogao da pretpostavi da ću za samo pet godina videti ta lica.

Ni u najluđim snovima nisam mogla da naslutim da će nam komšije „gaziti njivu“, da će “ rušiti tuđe“, da će nam „lomiti bagremovu šumu“. Ali eto, desilo se baš to, a mi smo, kao junak iz pesme, poželeli da branimo svoje.

Poželeli, branili i zbog toga se našli pred sudom. Gle čuda, Đorđe, baš pred tvojim sudom! Pred sudom svih onih koji su, kao i ti, tražili da zaboravimo, oprostimo, da priznamo krivicu za zlo koje se nama desilo.

Tražili su da se smejemo tvojim „dosetkama“ o dođošima i vozovima koji su ih dovezli, o prostodušnin, namučenim ljudima koji su posle nezamislivih stradanja verovali u bolji život u tvojoj Vojvodini.

Tražili su od nas, nove generacije dođoša, da priznamo krivicu za rat, sankcije, inflaciju, kriminal, za gradove koje više „ne prepoznaju“ njihovi starosedeoci. Kao da nije bilo dosta – morali smo, Đorđe, da verujemo i u tvoju ideju o pomirenju, da aplaudiramo koncertima u Sarajevu, Zagrebu, da se divimo tvojoj širokoj duši koja traži oproštaj od svih, samo ne od nas!

Od nas si tražio da zaboravimo posečenu bagremovu šumu, preoranu njivu i zgaženu šljivu!

Zašto Đorđe?!

Zašto nisi verovao u naše pravo da je branimo i da tugujemo, baš kao junak tvoje pesme?!

Ne znam…

Verovatno je tebi bilo dozvoljeno ono što drugima nije jer… ti si bio mangup, šaljivdžija, pesnik, a mi samo obični dođoši, uzurpatori nečije sreće i mira! Možda ni ja nisam ništa dobro razumela, možda su mi nevolje zamaglile razum.

Možda… ali i dalje ne mogu da se smejem, Đorđe!!!

I baš ovih dana, kad si zauvek otišao, pročitah negde da su u mom Divoselu isekli šumu. Bahato, zločinački, bez straha od kazne. Isekli su je do korena, do zemlje natopljene krvlju, do kamena u koji su uklesane naše suze!

Ne boje se oni ni Boga, ni suda, ali se boje našeg nezaborava. Zato su je i isekli!

Ali uzalud…ne zaboravljamo, Đorđe, i verujemo u neki viši sud koji će suditi i njima, i nama, i tebi!!!

---

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”

Đurđica Dragaš: Budi human kao Srbija!

Đurđica Dragaš: Vreme u kojem živimo

Đurđica Dragaš: Jesu li svi Crnogorci direktori, a Dalmatinci snalažljivi trgovci

Đurđica Dragaš: Zbog istine, zbog nezaborava i onih nevinih duša koje traže mir

Đurđica Dragaš: Nikola Tesla genije iz mog komšiluka

Đurđica Dragaš: Daro, Deso, Jovane…krivi smo! Praštajte!!!

Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

Đurđica Dragaš: Divoselo – selo kojeg nema