Sloveni vole slobodu, Germani strpljivo trpe tiraniju. Kod Slovena preovladava osećaj za zajednicu, kod Germana za državu, smatra Hendrik Volfgang van der Mej Holandski „Handelsblad” od 29. juna 1914. daje prikaz prilikana Balkanu: „Kao što je poznato, u poslednje vreme je često dolazilo do erupcija fanatizma u slovenskim područjima, koje su pre svega podstakle nedavne pobede Srba, kao i vojne mere koje je Austrija dosad dvaput preduzela protiv Srbije i Rusije. Dosad su guverneri i istaknuti činovnici pali kao žrtve tog fanatizma.” Kao što je to i ranije u istoriji bio slučaj – setimo se austro-turskih ratova – Austrija nije imala nameru da dozvoli širenje ruskog uticaja. U Holandiji

Evropa se spasila Turske invazije zahvaljujući uglavnom Srbima. Oni su bili meso koje je išlo u klanice za spas drugih. (Gabrijel Mije, 1919) – Srbe više cenim od Hrvata ali su me Srbi više puta ujeli za srce. (Adolf Hitler) Možda niste znali, ali prema zvaničnoj istoriografiji naziv „Srbija“ se prvi put pominje kod Grka sredinom 10. veka, i to najpre kao „Servlija“, „Serblija“, a zatim i „Servija“, „Serbija“, što znači „zemlja Srba“. Srbi su međutim su jednostavno za ovaj prostor govorili „srpske zemlje“. Postoje mnoge teorije o nastanku imena „Srbi“, a najverovatnije je da je ono izvedeno iz stare slovenske reči sa korenom „serb“, što znači „isto“. Druge teorije

  Poneseni primerom Srbije, balkanski narodi pod stranom vlašću počeli su da dižu glavu, računajući u svojim slobodarskim težnjama i na pomoć Rusije. Još početkom šezdesetih godina, 25. aprila 1960, holandski „Telegraf” postavio je znak pitanja uz nostalgičnu sliku Dvojne monarhije „koja se sada u blagoj svetlosti naknadnog premišljanja predstavlja kao idealno stanje, a zapravo nije bilo nimalo ružičasto”. Šteta što nismo mogli da upoznamo Bena Barnarda sa Vladimirom Pištalom, nekadašnjim stanovnikom Bosne, a sada stanovnikom sveta. Kao Barnardov savremenik i on piše o kakanijskoj nostalgiji, ali sa manje ružičaste tačke gledišta ogromnih socijalnih razlika: „U doba komunizma u Centralnoj Evropi, Dvojna monarhija, koja je komunizmu prethodila, izgubila je svoju

  Opravdan je zaključak da rizičnost državništva nije zanemarljiva, pogotovo u zemljama gde politička strast lako plane u fanatizam. Ha smeni 19. i 20. stoleća na desetine znamenitih ličnosti pale su kao žrtve atentata, od toga više od polovine u Evropi. Osim već spomenutih Karlosa I i Umberta I, ne možemo a da ne spomenemo srpski kraljevski par Obrenović, zatim grčkog kralja Đorđa, austrijsku caricu Elizabetu, francuskog predsednika Karnoa… Što bi rekao holandski novinar i istoričar Hom Vedman: „Vladarski je život ponekad riskantan.” U svom članku u „Niusblad van het Norden” od 4. jula 1989. on nabraja razna politička ubistva, od Vilema Oranskog do Alda Mora i Ulofa Palmea: „Većina