Nametanje sreće

Datum objave: nedelja, 11 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+
Benjamin fon Kalaj
Benjamin fon Kalaj

 

Sloveni vole slobodu, Germani strpljivo trpe tiraniju. Kod Slovena preovladava osećaj za zajednicu, kod Germana za državu, smatra Hendrik Volfgang van der Mej

Holandski „Handelsblad” od 29. juna 1914. daje prikaz prilikana Balkanu:

„Kao što je poznato, u poslednje vreme je često dolazilo do erupcija fanatizma u slovenskim područjima, koje su pre svega podstakle nedavne pobede Srba, kao i vojne mere koje je Austrija dosad dvaput preduzela protiv Srbije i Rusije. Dosad su guverneri i istaknuti činovnici pali kao žrtve tog fanatizma.”

Kao što je to i ranije u istoriji bio slučaj – setimo se austro-turskih ratova – Austrija nije imala nameru da dozvoli širenje ruskog uticaja. U Holandiji su se još u 19. veku pisali doktorati o toj temi. Tako u disertaciji holandskog pravnika i plemića Augusta fon Dane van Varika možemo pročitati da su holandski politički krugovi imali razumevanja za agresivnu austrijsku politiku spram panslavizma.

„Što se zapadne alijanse protiv Rusije tiče, njen značaj je izvrsno istakao jedan belgijski državnik. Francuskoj, kaže on, za ovaj veliki cilj potrebne su Engleska i Austrija. Austrija je prirodni bedem protiv panslavizma, od Poljske na duž južnih obala Dunava.”

Samo su pojedinci, poput prvog holandskog slaviste Hendrika Volfganga van der Meja, isticali i veličali idealizam i odlučnost slovenske omladine:

„Sloveni vole slobodu, Germani strpljivo trpe najveću tiraniju. Kod Slovena preovladava osećaj za zajednicu, kod Germana za državu. […]

Nemačka kultura sa svojim haosom ‘dužnosti’, transcendentne poezije i pesimističke filozofije ne predstavlja poslednji domet iskustva i nauke. Za visoku vrednost slobode srce Nemaca još slabo kuca, slabije nego ikada. Iz tih razloga evropska omladina, ukoliko poseduje ideale, prebacuje te ideale na istok; tamo živi omladina vatrena i snažna, i umna i srčana.”

Razumljivo da je omladina u anektiranim krajevima čeznula za odlučnim delima. Njihove su se frustracije množile, između ostalog zbog siromaštva i zapostavljenosti u dalekoj i zaostaloj provinciji, kako se u Beču gledalo na taj obod carstva. U ostalom, evo kako taj stav dolazi do izražaja u rečima kojim je tadašnji guverner Benjamin fon Kalaj najavio svoj program obrazovanja: „Jedan žandarm više vredi od pet učitelja.” („Surinamer”, 6. 8. 1931) Reč Untermensch je zbog svoje nacističke konotacije postala neupotrebljiva, ali bi se ipak moglo reći da se u Beču u to vreme tako gledalo na slovenske podanike carstva. Vladimir Pištalo u svom eseju navodi reči Ive Andrića koji se bezmerno jedio zbog uvreženog rasističkog odnosa austrougarskih prosvetara prema učenicima slovenskog porekla „koji im nisu ravni”. Da je etnički prezir bio društveno prihvatljiva stvar potvrđuje činjenica da je antisemita i pangerman, kakav je bio Karl Lueger, sve do 2012. imao aveniju u Beču. Ali je zato u Klagenfurtu ili Celovcu, toj koruškoj jabuci razdora, opstao do dana današnjeg.

Bosna i Hercegovina bile su pogodno mrestilište za ideale i ideje kojima je bio cilj .. da ojačaju nacionalnu samosvest. U članku iz „Hazet van Antverpena” od 29/30. juna 1914. možemo pročitati sledeće:

„Iako izvršioci oba atentata tvrde da su delovali na svoju ruku, opšte je uverenje da je svakako postojala zavera Bosanaca koji nisu mogli da se pomire sa aneksijom svoje zemlje.”

Dvojna monarhija jeste gradila puteve i železničku mrežu, i podizala škole, ali očigledno se nametanje sreće od strane kolonijalnog režima doživljava kao silovanje, da parafraziramo Vladimira Pištala.

U to vreme verovatno bih se i sama primila na mladobosansku poruku. Ha kraju krajeva, potičem iz jugoslovenski nastrojene porodice i ostajem pri mišljenju da su narodi ovog regiona, uprkos svemu, kulturno i ekonomski upućeni jedni na druge. Nemoj me pogrešno shvatiti, ne mislim time više na neku državotvornu celinu, već na neku vrstu interesne zajednice. I Biljana Srbljanović to tako vidi u svojoj drami „Mali mi je ovaj grob” (2013), o čemu svedoči i tekst na koricama:

„Verujem u plemenitost Principovog i mladobosanskog jugoslovenstva. Ono što je meni najlepše u Mladobosancima, pogotovu atentatorima, istovremeno znajući da su ideološki, filozofski, na pravom putu, kao protivnici šovinizma, kao ubeđeni Jugosloveni i ateiste, kao antiklerikalni, emancipatorski levičarsko-anarhistički pokret, oni imaju jednu strašnu moralnu muku od samog čina ubistva i nasilja.”

Slika Gavrila Principa na skajp profilu moga sina zapravo izražava isto saosećanje sa tim autentičnim i iskrenim emancipatorskim pokretom.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

 

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

 

Izvor: Politika, nedjelja 04. oktobar 2015., str. 21

 

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top