Злодела новосадског „Договора“ из 1954. године

Новосадски „договор“ из 1954. године су наводно донели лингвисти и књижевници, коjи су се пред народом само поjавили као његови потписници. Међутим, овде су лингвисти и књижевници били само изманипулисани од стране оних коjи се у jавности нису видели, а коjи су били инвеститори и наручиоци посла, а то су били Ватикан и комунистичке власти у Југославиjи (кроjач Александар Ранковић), док jе улога запреге и извођача радова поверена Матици српскоj, а улога надзорника над извођачем радова и кочиjаша са каjасама и бичем у рукама jе била поверена Матици хрватскоj.

Званично, пред jавношћу jе саопштен циљ овог „договора“: Језик Срба, Хрвата и Црногораца jе jедан jезик, са два изговора – екавским и иjекавским, и два писма – латиницом и ћирилицом. Оба изговора и оба писма су равноправни. Међутим, jош у току писања тог „договора“ видело се да Срби и Хрвати у њему имаjу различите улоге: Хрвати да саопште своj списак жеља, а Срби да те жеље спроведу у дело.  Набраjање наречjа – екавско и иjекавско, и набраjање писама – латиница и ћирилица, jе требало да покаже „равнотежу“ између српске и хрватске стране. У првом случаjу предност jе била на страни Срба, а у другом на страни Хрвата. Па ипак, то ниjе сметало члану хрватске стране Стjепану Ившићу да приликом потписивања документа истакне напомену: „Ово потписуjем у очекивању да то неће довести до потискивања иjекавског од стране екавског изговора“. Ниjе га занимало да  ли би латиница могла потиснути ћирилицу.

„Равноправност писама и диjалеката“ jе била само маска коjа jе имала улогу да прикриjе стварни циљ тог „договора“ – пресловљавање хиљадугодишње писмености српског народа! И одмах се почело са његовим остваривањем. У међусобноj преписци између Издавачког завода Матице српске и Накладног завода Матице хрватске, Хрвати су писали, наравно, своjом латиницом, а Срби, наравно – хрватском латиницом! Према Новосадском „договору“!

У воjсци, на Пошти и на железници из Морзеове азбуке избачена jе српска ћирилица са 30 слова и замењена латинском абецедом са само 26 слова.

ТВ Београд jе првих 20 година свог постоjања (1958 – 1978.) користила искључиво хрватску латиницу, иако су остали ТВ центри слободно користили писма своjих народа. Према Новосадском „договору“! 1961. године извршена jе замена регистарских таблица на возилима. До тада су таблице означавале републичку припадност: S= Словениjа, H= Хрватска, БХ= Босна и Херцеговина, ЦГ= Црна Гора, С= Србиjа и М= Македониjа. Дакле, jедино су Словениjа и Хрватска имале латиничне ознаке, а све остале републике ћириличне. Зашто? Па зато што jе до тада био такав распоред писама у Југославиjи. Од 1961. таблице су означавале градове, и све су биле на латиници! Зашто? Па спровођен jе Новосадски „договор“! Забрањен jе увоз и производња ћириличних писаћих машина. Према Новосадском „договору“!

Компjутери су од свог поjављивања дуго имали само латинска слова. Опет Новосадски „договор“! Мобилни телефони могу да шаљу СМС поруке на латинском, грчком, руском, мађарском, румунском, шведском, немачком, македонском, jевреjском, арапском писму, jедино не могу да пишу – српским ћириличним писмом. Према Новосадском „договору“!

Господин Владимир Лепоjевић jе на jедном научном скупу у Београду приложио своj рад на ћирилици, као jедини на том скупу. Организатори су му предложили да рад пребаци на латиницу, а образложење jе било да ћирилица свету пружа „ружну слику о Србиjи“! Господин Лепоjевић ниjе желео да одустане од писма свог народа и своj рад jе – повукао! Ниjе желео да поступи по Новосадском „договору“.