Словени воле слободу, Германи стрпљиво трпе тираниjу. Код Словена преовладава осећаj за заjедницу, код Германа за државу, сматра Хендрик Волфганг ван дер Меj Холандски „Ханделсблад” од 29. jуна 1914. даjе приказ приликана Балкану: „Kao што je познато, у последње време je често долазило до ерупциjа фанатизма у словенским подручjима, коjе су пре свега подстакле недавне победе Срба, као и воjне мере коjе je Аустриjа досад двапут предузела против Србиjе и Русиjе. Досад су гувернери и истакнути чиновници пали као жртве тог фанатизма.” Kao што je то и раниjе у историjи био случаj – сетимо се аустро-турских ратова – Аустриjа ниjе имала намеру да дозволи ширење руског утицаjа. У Холандиjи

Европа се спасила Турске инвазиjе захваљуjући углавном Србима. Они су били месо коjе jе ишло у кланице за спас других. (Габриjел Миjе, 1919) – Србе више ценим од Хрвата али су ме Срби више пута уjели за срце. (Адолф Хитлер) Можда нисте знали, али према званичноj историографиjи назив „Србиjа“ се први пут помиње код Грка средином 10. века, и то наjпре као „Сервлиjа“, „Серблиjа“, а затим и „Сервиjа“, „Сербиjа“, што значи „земља Срба“. Срби су међутим су jедноставно за оваj простор говорили „српске земље“. Постоjе многе теориjе о настанку имена „Срби“, а наjвероватниjе jе да jе оно изведено из старе словенске речи са кореном „серб“, што значи „исто“. Друге теориjе

  Понесени примером Србиjе, балкански народи под страном влашћу почели су да дижу главу, рачунаjући у своjим слободарским тежњама и на помоћ Русиjе. Још почетком шездесетих година, 25. априла 1960, холандски „Телеграф” поставио jе знак питања уз носталгичну слику Двоjне монархиjе „коjа се сада у благоj светлости накнадног премишљања представља као идеално стање, а заправо ниjе било нимало ружичасто”. Штета што нисмо могли да упознамо Бена Барнарда са Владимиром Пишталом, некадашњим становником Босне, а сада становником света. Као Барнардов савременик и он пише о каканиjскоj носталгиjи, али са мање ружичасте тачке гледишта огромних социjалних разлика: „У доба комунизма у Централноj Европи, Двоjна монархиjа, коjа jе комунизму претходила, изгубила jе своjу

  Оправдан jе закључак да ризичност државништва ниjе занемарљива, поготово у земљама где политичка страст лако плане у фанатизам. Ha смени 19. и 20. столећа на десетине знаменитих личности пале су као жртве атентата, од тога више од половине у Европи. Осим већ споменутих Карлоса I и Умберта I, не можемо a да не споменемо српски краљевски пар Обреновић, затим грчког краља Ђорђа, аустриjску царицу Елизабету, француског председника Карноа… Што би рекао холандски новинар и историчар Хом Ведман: „Владарски je живот понекад рискантан.” У свом чланку у „Ниусблад ван хет Норден” од 4. jула 1989. он набраjа разна политичка убиства, од Вилема Оранског до Алда Мора и Улофа Палмеа: „Већина