Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 232

О бескрајино туго

18. децембар 2015.

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995. Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи… Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника. У Слуњу сам 2008. подигла своју домовницу. С хрватском путовницом сам лакше могла отићи у Америку да видим тешко болесног сина. Након података гдје и када сам рођена, слиједи оно с пребивалиштем (држава,

Донацијa за отварање библиотеке свете Стане Арнаут у Пребиловцима

18. децембар 2015.

Канцеларија за дијаспору при Министарству Спољних послова Владе Републике Србије подржала је пројекат Црквене Општине Чапљина за отварање библиотеке свете Стане Арнаут у Пребиловцима. Донацијом од 400,000.00 динара покриће се трошкови опремања просторије за библиотеку која ће се налазити у духовном и културном центру свети Краљ Милутин у Пребиловцима, као и набавка неопходне опреме за рад библиотеке. Списак свих донатора који су подржали овај пројекат биће објављен накнадно, након достављања књига и отварања библиотеке који је планиран током Васкршњих празника када храм у Пребиловцима прославља своју славу. Извор: Управа СПЦО Чапљина

Пукни зоро!

17. децембар 2015.

Није хучала Бистрица док смо прелазили мост што се надвио над њом. Нисам много ни загледао мост ни велике његове лукове, нити околне зграде начичкане дуж реке у старој чаршији, док сам се уском улицом успињао према призренској богословији. Више сам ловио погледе младих Арнаута који су у групама прелазили преко моста, стискајући у руци све време своју црну шајкачу, коју сам претходних дана носио на Косову. Као што су развалине цивилизације у Цариграду данас преплављене младим Турцима, тако у очи пада да је и у Призрену, некадашњем симболу исте те цивилизације, царском граду – Душановом граду, све данас у арнаутлуку, силном и живом – има их око 180.000 спрам

Наше куће

12. децембар 2015.

Пише: Миле Радовановић Наше куће бијаху сличне као јаје јајету; уске, дугачке, бијеле, челом окренуте к путу, а уздуж, сјужне стране, имале су гањак. Некако на средини била су тешка гломазна храстова врата и ту се улазило равно у кујну. То бијаше овећа просторија, с мало намјештаја; стол, клупа с резбареним наслоном,неколико столаца и креденц. А у куту – пећ. Зидана,голема, с два рола (за крух и за месо) и с пространим банком на коме се зими слатко дријемало. Из кујне ишло се лијево у собу и десно у комору. Соба је била велика, пространа, и имала је више намјена. Када је друштво домаће служила је за спавање, а када

Никола Кобац: Бесједа пријатељима о мојој књизи

10. децембар 2015.

Добро вече Крајишници, добро вече драги пријатељи, добро вече Бања Луко! Хвала вам што дођосте и ово моје књижевно вече уљепшасте. Свима хвала, посебно хвала Теби професоре Светозаре Ливада и Теби професорице Драгице Шпановић – Ливада, прво за написани Предговор моје и наше књиге, а онда за ријечи охрабрења – “пиши када те је Бог подарио”. Нашли сте снаге да у годинама које носите и са теретом којим се борите – будете међу нама. Да са нама подијелите радост рођења још једног, и најбољег свједока и друга свих времена – књиге. Књига (Х)ИСТОРИЈА ОСУШЕНЕ ЗБИЉЕ или ТРАЈАЊЕ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА не би свјетлост мрака или таму дана угледала и међу вас

Књига “(Х)историја осушене збиље” представљена у Бањалуци

8. децембар 2015.

Књига аутора Николе Копца „(Х)историја осушене збиље“ , представљена је синоћ у Банском Двору у Бањалуци. Организатор промоције и издавач књиге је Удружење „Јадовно 1941“ из Бањалуке. Никола Кобац у књизи говори о свом завичају Трепчи, српским страдањима на Кордуну, својим настојањима да се избори за истину и правду. Књига је спој прозе, лирике и историографских записа и говори о понављању пакленог прогона и погрома у осмишљеном програму смрти намиjењеног Србима из Хрватске. У књизи jе описана нова форма трагедиjе краjишких Срба, као насљедна судбина прошлих времена. Тематско срце књиге jе ново искушење Срба из Хрватске у староj стратегиjи „ножа и крижа“. У центру „приче“ jе Копчево родно село Трепча,

Бања Лука: Промоција књиге Николе Кобца “(Х)историја осушене збиље“

7. децембар 2015.

Промоциjа ће се одржати у Банском Двору у понедјељак 07. децембра 2015. са почетком у 19 часова. Књига „(Х)историjа осушене збиље“ аутора Николе Кобца, у издању Удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, говори о понављању пакленог прогона и погрома у осмишљеном програму смрти намиjењеног Србима из Хрватске. У књизи jе описана нова форма трагедиjе краjишких Срба, као насљедна судбина прошлих времена. Тематско срце књиге jе ново искушење Срба из Хрватске у староj стратегиjи „ножа и крижа“. У центру „приче“ jе Копчево родно село Трепча, „расло, стасало и убиjено на прагу Загреба“. „Никола Кобац jе окован краjем кога више нема. Иако живи посвуда и свагдjе може савити гниjездо – гниjездо рођења не

Промоција Magnum crimen-a у Бањалуци!

29. новембар 2015.

У среду, 2. децембра у 20 часова у Концертној дворани Банског двора у Бањалуци биће одржана свечана промоција култне књиге Виктора Новака, Magnum crimen. Сазнајте све о злочиначкој спрези Римске курије и усташа у Хрватској. Проверите зашто је Римокатоличка црква уништавала књигу, а комунисти је цензурисали. Откријте изворе усташке идеологије која траје до данашњих дана. Говоре: Проф. др Мира Радојевић Проф. др Срђа Трифковић Др Горан Латиновић Мр Драгиша Вулин Бошко Обрадовић Режија ђакон Ненад Илић. Среда, 2. децембар, у 20 часова, Концертна сала Банског двора у Бањалуци. Ми штампамо књиге за слободне људе Извор: Catena mundi

Изворна и аутентична српска идеја запрљана је и замагљена

27. новембар 2015.

Пише: Немања Девић Прошле недеље, нисам ни знао за то, мој пријатељ Слобо Гавриловић предложио ме је за награду “Драгојло Дудић” коју додељује СУБНОР, организација која негује традиције партизанског покрета. Жири, сачињен од неострашћених стручњака – али недвосмислено наклоњених победницима у грађанском рату у Србији 1941-1945, донео је једногласну одлуку да моја књига буде награђена овим признањем. Био би то велики искорак за ову организацију и допринос националном помирењу – јер то би првенствено значило да су одступили од револуционарне догме. Кад оно међутим – сутрадан је председништво СУБНОР-а требало да верификује ову одлуку. И ту се појави председник организације, прописно поздрави другове са “Смрт фашизму”, они му одговоре са

Клемпави Устаник

27. новембар 2015.

Пише: Игор Ласић Усташе се опет измотавају – на тај би се закључак лако могла сажети вијест да се у Хрватској поново повела расправа о једном конкретном истицању усташког „знаковља“, а поновно на грбу спортског клуба. Ријеч је о малоногометном Устанику из Сплита којем је Иван Кларин, начелник Општине Тисно крај Шибеника, због тога забранио да наступи у тамошњој спортској дворани. Грб му је, наиме, компонованан од великог слова У – онога клемпавог илити ушатог, дакако – у којем је приказан и дио шаховнице с почетним бијелим пољем. На то су се из сједишта Устаника стали позивати на своједобни налаз ДОРХ-а и полиције да у њихову грбу ‘нема елемената кажњивог

Молитва

26. новембар 2015.

У данима кад буја екстремизам у Приштини, кад преобучени терористи суспендују све договоре са Београдом, најмање што може да нам помогне су овакве изјаве са врха Српске православне цркве. Пише:Предраг Васиљевић НИЈЕ кнез Лазар 1389. повео Милоша Обилића и српске витезове на Косово да “пролије крв” већ је изабрао царско небеско и винуо се у вечност одбраном свете земље. Никад патријарх српски Павле, који је био верски и духовни вођа народа у најкрвавијим годинама зла, није јавно позивао да пушком и ножем бранимо наше иако се и то морало. Поруку патријарха Иринеја у Високим Дечанима да ће Срби, ако треба, пролити и крв за одбрану светиња могу да користе

Дивaни личких спoмeникa

23. новембар 2015.

Списaтeљицa из Швајцарскe oдрaдилa дуг прeмa крajу из кoг je пoтeклa: Kњигa Mилeнe Чaнкoвић пoсвeћeнa je свим Личaнимa кojих вишe нeмa, oсoбитo стрaдaлимa у рaтoвимa. ‘Дивaни личких спoмeникa’ je нajнoвиja књигa o Лици и Личaнимa кoja je oвих дaнa углeдaлa свjeтлoст дaнa. Mилeнa Чaнкoвић из Срeдњe Гoрe кoд Удбинe, нaстaњeнa у Швајцaрскoj, нaкoн вишeгoдишњих припрeмa, издaлa je oву књигу кoja ћe пo свeму судeћи oстaвити знaчajaн трaг. Kњигa je у бити пунa љубaви зa oнo ‘нeкaдa’ и пунa oсудe зa oнo штo сe дoгoдилo измeђу двa нaрoдa, мислeћи нa Србe и Хрвaтe, гoвoри нaм Mилeнa, тe истичe дa у књизи имa и jaкo пунo причa из пoсљeдњeг рaтa тe стрaдaњa

Pismo – posljednjim listovima gore naše

22. новембар 2015.

Piše: Nikola Kobac Ne ljutite se što latinicom pišem. Vjerujte, znam ja ćirilicu, čitati, pisati. To Vam sada nisam namjerio dokazivati. Želim prije svega, da ovo Pismo čitaju zemljaci, poznanici i dojučerašnji prijatelji, koji ne umiju srpskim slovima opštiti. Podsjećam sve Vas i svakog pojedinačno da je ovo “terorističko” pismo “umni proizvod” Vašeg komšije i našeg reformatora Save Mrkalja (1783 – 1833.) koji bi trebao biti uvršten među sto najumnijih, do danas rođenih Srba. Preteča je Vuka Stefanovića Karadžića. Sava se rodi uman nadomak Zagreba, a dušu ispusti duševno poremećen u Beču. U onoj nekadašnjoj Evropskoj zajednici (EU) koja se tada zvala Austrougarska carevina (AU). Carevina koja je tada donosila

У Србију стиже Крајина (5)

22. новембар 2015.

Пише: Прим. др Драгица Лукић Параћински санитет одвезао болесника за Сремску Митровицу. Тражим преко полиције да дође зрењанински, са прве наплатне рампе. Кажу, нема их, отишли су, напустили пункт. Утроњала сам се. Остајем само са два лекара, једним техничаром и два студента. Посла пуно. Помажу нам активисти Црвенога крста. Ту су и колега Милан из Риђице, студент и две ученице Медицинске школе из Сомбора. Помажу изнемоглим, преносе их на рукама. Студент висок, а у наручју као повећу лутку носи крхку, малу бакицу. Треба збринути пет, шест, осам хиљада људи. Кажем унпрофорцу да ће сад санитет, само што није стигао, а знам да неће стићи бар један сат. Радници полиције увек

У Србију стиже Крајина (4)

21. новембар 2015.

Пише: Прим. др Драгица Лукић Голобради дечаци загледају ме одушевљено. Сви би да имају такву јакну, да је носе у школу, на факултет. А тек амблем! Није ова јакна да се таква носи, децо, може се префарбати па је онда носите, кажем. Зашто се стидите амблема и јакне, питају ме. Зашто се стидите српства, рече ми неко од њих. Чувајте ту јакну, она је историја, добацује неко од одраслих. Опет ме гуши, стежу ме груди. Колико бриге, суза, труда треба мајци да одхрани војника, а онда га држава узме, узме заувек. Бар да има вајде од тога! А не овако. Овако је могло и без овога. Можда ће ови дечаци,