Повести средњошколце из Србије, организовано од стране државе у Јасеновац а не посјетити и Доњу Градину, не само да није лако објаснити, него се може назвати озбиљним гријехом према жртвама.
Пише: Душан Ј. Басташић
Посљедњих дана, медији су били преплављени најавама а сада и вијестима како је Музеј жртава геноцида 26. октобра ове године, реализовао први студијски боравак групе од стотину ученика и наставника Осме београдске гимназије и Земунске гимназије у Јасеновцу и Пакрацу почев од 1995. године, односно од окончања оружаних сукоба на како кажу, подручју савремене Републике Хрватске.
Наводи се како су ученици посјетили најмонструозније и најбруталније губилиште припадника свог народа у Другом свјетском рату.
Не коментаришући уобичајено аутоглорификовиње пројеката Музеја жртава геноцида (историјска важност, прворазредно значење, бескрајно занимљиви разговор, капитална издања, огромно интересовање, огромна количина грађе, изузетно важно, јединствено, бројни.. , несебично.., врхунски стручњаци и сл.) може се закључити да се злочини који су почињени у Јасеновцу по својој бруталности и монструозности не могу ставити у исту раван са злочинима почињеним на Јадовну, Пагу, Ливањском пољу, Херцеговини, Дракулићу, Шарговцу, Шушњару, Старом Броду, Садиловцу, Глини и да не набрајамо даље.
Тиме се додатно гради, уздиже и у свијести потомака и сународника жртава утврђује јасеновачка парадигма док се остала, многобројна стратишта Покоља, злочина Геноцида почињеног над српским народом од стране Независне Државе Хрватске, потискују у други план.
Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, подигао је одлазак у Јасеновац стотину одабраних ученика, натпросјечно заинтересованих за изучавање историје, на пиједестал прворазредног историјског догађаја. У изјави београдским Новостима, оцијенио је да су ученици доласком у Јасеновац, обогатили и објективизовали своје знање и постали дио историје.
Узгред, мада је у изјавама организатора управо бомбастично наглашавано како се ради о првом посјету ученика том стратишту након пуних 28 година од протеклог рата, истина је да су ученици Војне гимназије из Београда посјетили Јасеновац али и Доњу Градину још 5. децембра 2015. године. Након њих, то су урадили цетињски и нишки богослови.
Јелена Милић: Постали сте дио историје
Домаћин ученицима и ђацима током студијског боравка била је, у име Републике Србије, Њена екселенција амбасадорка Републике Србије у Републици Хрватској гђа Јелена Милић која је дочекавши путнике из Београда, поентирала: „Ви сте својим историјским доласком већ постали дио историје!“
Њена екселенција је поред осталог, на свом Фесјбук профилу записала:
„Reči iskrene zahvalnosti što ste baš vi, đaci i nastavnici, ovde u Jasenovcu u ovako velikom broju posle toliko vremena, su uistinu prvo što sam istakalželela da iskažem.
I Muzej i vladika Jovan neguju human, dostojanstven i istorijografski odgovoran pristup kulturi sećanja. Mada zvuči podrazumevajuće, takav pristup nije, nažalost, uvek i od svih…..
Poštovani vladika Jovan je, nedavno, u seriji svojih važnih medijskih nastupa, ukazao na zabrinjavajuću okolnost – mali broja naučnih radova na temu Jasenovca, što gore opisani pristup otežava.
Nadam se da će možda i među vama koji ste danas ovde, ili u vašoj generaciji izniknuti stručnjaci koji će se Jasenovcem i drugim srodnim temama baviti na taj način.
Sve veća građa MŽG, nedavno otvorena Istraživačka biblioteka u Jasenovcu, sadržaji u episkopskoj knjižnici u Pakracu, sve je to deo važne infrastrukture negovanja kulture sećanja na strahote Jasenovca koja se prepoznaje i ceni i van srpskih nacionalnih i državnih okvira.
Kao ambasador RS u RH, sad već duže od godinu dana, mogu vam iz prve ruke svedočiti kako ovakav pristup otvara vrata ka prostorima prihvatanja i suočavanja tamo gde to pre, iz različitih razloga, nije bio slučaj.
On omogućava i čvrste temelje za preko potrebno odmrzavanje odnosa RS i RH, na čiju potrebu je, bez obzira na vrlo teške okolnosti, ukazao predsednik Vučić. „
Подсјећамо да је Њена екселенција недавно исказала и лични пијетет према жртвама Јасеновца:
У име Српске православне цркве, домаћин им је био епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.
У изјави РТРС-у, Ристић се похвалио како је интерес ученика за ово путовање био четвероструко већи, не појаснивши зашто ова историјска прилика да се „упишу у историју“ није пружена и осталим заинтересованим ученицима из других средњих школа у Р. Србији.
Недостатак новца свакако не може бити разлог пошто је непосредно пред одлазак, Фондација Музеја жртава, која је финансирала путовање у Јасеновац, обезбједила 10.000 Евра за потребе окончања фрескописања цркве Светог пророка Илије у Млаки.
Поред Спомен – подручја ,,Јасеновац“, ученици су посјетили српски православни манастир Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као и Владичански двор, Епископску књижницу и српску православну Саборну цркву Свете Тројице у Пакрацу.
Хрватска историчарка Наташа Матаушић као узор
Чију су и какву музејску поставку о Јасеновцу ученици били у прилици видјети у тамошњој галерији?
Постојећа музејска поставка Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац отворена је 27. новембра 2006. Аутор идејне концепције и сценарија је Наташа Матаушић.
Непосредно по отварању, поставка је изазвала бројне контроверзе и углавном негативне коментаре, до оних да би поставка посебно задовољила и обрадовала усташе.
На дан отварања изложбе,Јулија Кош, еминентни члан јеврејске заједнице у Хрватској јавно је изјавила да би такву поставку начинили и сами усташе, да су коjим несретним случаjем побиjедили у рату и до дана отворења остали на власти. Додала је и да би угађаjући Европи, начинили управо такав музеj: нека га буде, ако се то већ тражи, али тако да не открива истину…
Без обзира на безбројне критике у протеклих седамнаест година, спорна изложбена поставка до данас није промијењена.
Радове Наташе Матаушић отворено подржавају и промовишу Музеј жртава геноцида и Одбор за Јасеновац САС СПЦ.
Препоручена нам Наташа Матаушић је члан „заједничког“ тима за израду заједничке, како сама каже „здружене“ изложбе свих Република бивше СФРЈ у Државном музеју Аушвиц – Биркенау. Она наводи да се „група експерата на пољу Холокауста сложила на свим битним и спорним тачкама наше заједничке прошлости, као што је рецимо број жртава логора Јасеновац.
Додаје да је на разини експертске групе прихваћен попис Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац као тачан. На попису је нешто преко 83.000 имена жртава.
У интервјуу које је пренијело и сарајевско Ослобођење Матаушићева је додала:
„..говоримо отприлике о 100 тисућа људи који су смртно страдали у логору Јасеновац, сви смо се сложили око тих бројева“.
Не треба да изненади да је Наташа Матаушић одабрана да са радом „Лијечник Антун Најжар, ратни злочинац или спаситељ српске дјеце у Прихватилишту за дјецу избеглица у Сиску“, учествује на недавно одржаној научној конференцији коју је у Палати Србије организовао Музеј жртава геноцида.
У Јасеновац и Пакрац мимо Доње Градине
Чини се невјероватним да у студијско путовање, било у доласку или одласку није била укључена свега неколико километара удаљена Доња Градина, највеће стратиште јасеновачке групе логора гдје је ликвидирано најмање 360.000 жртава.
Како се може прочитати на интернет страницама Јавне установе „Спомен-подручје Доња Градина“, након протеклог рата, некада јединствен Меморијал подијељен је на два дијела: Спомен – подручје Јасеновац у Републици Хрватској и Спомен – подручје Доња Градина у Републици Српској.
Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“ основана је са циљем да чува успомену на жртве Концентрационог логора Јасеновац, да истражује и научно презентује усташки злочин геноцида у логору Јасеновац и Независној Држави Хрватској.
Сваке године око 22. априла, дана пробоја јасеновачких логораша служи се помен жртвама а недалеко гробног поља Топола и изложених казана у којима је куван сапун од костију убијених жртава, под меморијалне плоче на којима су исписани бројеви жртава, високе делегације Србије и Српске као и многа удружења грађана и појединци, полажу вијенце и прислужују свијеће.
Повести средњошколце из Србије, организовано од стране државе, први пут у Јасеновац а не посјетити и Доњу Градину, представља прворазредан скандал и историјску срамоту.
Зашто?! Како је то могуће?
Како објаснити и разумјети да у, како се наводи „брижљиво припремљеној школској тури која треба да буде огледан примјер за будућа ђачка путовања“ организатори заобиђу Доњу Градину?
У једнодневном покушају организатора да се обогати а поготово објективизује знање о хрватском логорском систему смрти Јасеновац – Доња Градина, ученике надарене за историју који узгред речено у својим уџбеницима свакако недовољно уче о Покољу, довело би се у готово шизофрену ситуацију.
Били би суочени са двије различите изложбене поставке, презентације кустоса које се разликују не само у реторици него и у једном значајном дијелу фактографије.
То би несумњиво угрозило настојање организатора да се пажљиво селектовани, регрутовани будући историчари у процесу преумљења доведу у позицију да почну „вагати“ између двије презентоване им истине.
Ако објективизовање знања схватимо као утицај виђеног на оквир сазнања о локалитету и на њему почињеног дјела, неспорно је да би имресија масовних гробница у Доњој Градини, поља смрти међу којима је и оно са називом дјечје гробље, оставила много снажнији утисак од каменог цвијета преко ријеке Саве у Хрватској.
Бројеви жртава исписани на меморијалним таблама у Доњој Градини, били би у колизији са оним процјенама које су могли чути и прочитати са хрватске стране и са којима су менаџмент и кустоси Музеја жртава геноцида у апсолутном, јавно изреченом сугласју.
Ученике би угостила директорка Јавне установе „Спомен -подручје Доња Градина“ Тања Тулековић од које би били у прилици чути да је само на том стратишту на најмонструозније начине убијено око 366.000 логораша, док је број жртава система Концентрационог логора Јасеновац 700.000.
ЈУ „Спомен-подручје Доња Градина“ организује радионице на којима учествују и гимназијалци из Козарске Дубице и Приједора на којима се ђацима представља историографија Независне Државе Хрватске /НДХ/ и концентрационог логора Јасеновац, јер, како наводи Тања Тулековић, ученици у средњошколском узрасту могу да схвате бруталност таквог логора, који је постојао у Европи у 20. вијеку.
Посјети београдских гимназијалаца сигурно би се обрадовали њихови вршњаци из Средњошколског центра „Никола Тесла“ у Козарској Дубици.
Такав потез би, пошто је Музеј жртава геноцида референтна установа културе од националног значаја, поздравила и Министарка просвјете у Влади Р. Србије Славица Ђукић Дејановић која апелује да се учврсте везе младих Србије и Републике Српске и констатује да постоји потреба да се реализују образовни програми са што више знања из историје, традиције, умјетности и културе ових простора.
Јован Ћулибрк: Нама тек предстоји озбиљан рад
Јавна је тајна да епископ Јован Ћулибрк није добродошао на подручје Епархије бањалучке на чијем подручју се налази Доња Градина.
Аутору ових редова није познато да је протеклих неколико година, барем у улози предсједника Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, присуствовао и саслуживао на молитвено – комеморативном сабрању у Доњој Градини поводом обиљежавања Дана пробоја јасеновачких логораша 22. априла 1945. године.
На број од 700.000 жртава, исписан на меморијалу у Доњој Градини а који је укоријењен у српску националну свијест, гледа како на митоманију.
Дакле, предсједник УО Музеја жртава геноцида, уједно предсједник Одбора за Јасеновац САС СПЦ и епископ на подручју чијег владичанства се налази Јасеновачко стратиште, колико год то било у колизији са свим тим функцијама, у широком луку заобилази Доњу Градину па је и лакше разумјети зашто у „брижљиво припремљену школску туру“ није укључио и одлазак у Доњу Градину.
Није тема овог прилога, па нема потребе наводити многе примјере ревизионистичких и контроверзних наступа и изјава Јована Ћулибрка, који ужива снажну и јасну подршку најпознатијих хрватских историчара, тамошњих мејнстрим медија, политичке заједнице Срба у Хрватској, Ефраима Зурофа и учитеља из времена школовања у Израелу.
Београдским гимназијалцима је био представљен и „Истраживачки центар и библиотека“ у Јасеновцу у згради која је недавно завршена и у којој се сабирају списи, документа, књиге – грађа за истраживачки рад о страдању Срба у Другом светском рату. Владика је ученике обавијестио да и те како има простора и материјала за истраживање а да огроман посао тек предстоји.
Нагласио је: „Нама тек предстоји озбиљан рад. Од 1931. до 1941. године овдје је, природно, дошло до увећања становништва, али ’41. није извршен попис, а један од највећих проблема је колико је било људи.“
Република Српска је за обнову зграде донирала 50 хиљада евра, а Предсједник Додик је захвалио хрватским властима које су подржале да се тако изврши реконструкција и обнова важних објеката за српски народ”.
Министар за научноистраживачки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске Жељко Будимир изјавио је да ће споразум о сарадњи бањалучког Универзитета и Епархије пакрачко-славонске помоћи да научноистраживачко благо које се налази у овој библиотеци буде доступно народу.
Ректор Универзитета у Бањалуци Радослав Гајанин изразио је задовољство јер је овој високошколској установи отворен пут за коришћење библиотечке грађе ове епархије Српске православне цркве, а што ће за резултат дати нове научне и истраживачке радове.Он је изразио увјерење да ће захваљујући овом споразуму мастер и докторски радови из области историје, културе и традиције српског народа бити пуно бољи.
Да ли је гимназијалцима, ако већ не челницима институција Србије и Српске, дошла мисао да би планирани истраживачки центар, из више разлога требао бити лоциран у Доњој Градини, Бањалуци или Београду?
Намећу се и слиједећа питања:
– Да ли ће библиотечни фонд бити формиран сукладно јавно изреченим ставовима Јована Ћулибрка о научном кредибилитету једног дијела српске историографије?
– Којем броју српских истраживача ће бити онемогућен приступ јер напросто не могу, не смију или зазиру од путовања у Р. Хрватску?
– Колики број уникатних библиотечних јединица и архивске грађе ће бити изузет из културних институција Србије, Српске, музеја и архива Српске православне цркве?
Гдје (не) станује истина?
Директору Музеја жртава геноцида свакако није промакло да је удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке, са благословом епископа горње – карловачког Герасима, у протеклих четрнаест година организовало и реализовало обиљежавање Дана сјећања на Јадовно 1941, молитвено – комеморативним сабрањима у Р. Хрватској, на самим мјестима страдања, подручју Велебита, Личког поља и острва Пага.
Неколико хиљада потомака и поштовалаца жртава Покоља, међу њима много средњошколаца и студената из разних градова Србије, Српске, Словеније, Хрватске и српске дијаспоре, почев од 2010. када је удружење установило 24. јун као Дан сјећања на Јадовно 1941, ходили су мученичким стазама јадовничким и пашким.
Износили су освештане Часне крстове над крашке јаме у којим су убијане жртве љета 1941, прислуживали воштанице на парастосима, слушали бесједе историчара и истине записане од стране покојног др Ђуре Затезала.
Уз њих је сваке године био барем неко од званичника Српске и Србије а у региону готово да нема иоле познатијег медија који о томе није извјештавао.
Ipak, на интернет страницама као и налозима Музеја жртава геноцида на друштвеним мрежама, никада није објављена ни једна вијест, ни једна фотографија ни један видео запис о обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. у организацији удружења грађана Јадовно 1941. Никада ни ријеч није објављена ни о активностима удружења, трибинама, изложбама, теренским истраживањима на проналажењу мјеста злочина, крашких јама и масовних злочина.
Одлазак у Јасеновац стотину одабраних београдских гимназијалаца квалификује се од стране Дејана Ристића као историјски догађај без преседана.
Одлазак неколико хиљада Срба, током протеклих четрнаест година на Јадовно, Велебит, Метајну, Слану, Форнажу, Смиљан, Садиловац, Пријебој, Кореницу, Грачац али и Сисак, Јастребарско, Дудик, Ливно, Пребиловце, Стари Брод, Гаравице, масовну гробницу на Гардошу… непримјетан је за Музеј жртава геноцида, референтну установу културе од националног значаја, јединствену институцију не само на подручју Републике Србије, већ и читаве југоисточне Европе.
Ово посљедње се може прочитати на интернет сајту Музеја.
Овдје треба поменути да Дејан Ристић, директор као и владика Јован Ћулибрк предсједник Управног одбора Музеја жртава геноцида а уједно и предсједник Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, никада ногом нису крочили на камењар некадашњег логора Слана на острву Пагу. Према доступним информацијама Дејан Ристић никада није био ни код Шаранове јаме на Велебиту. Ни један од њих двојице никада није био на мјесту некадашњег логора Јадовно у Чачића долцу на Велебиту, као ни на мјесту некадашњег логора за жене и дјецу у Метајни. Подсјећамо да је госпићка група логора претеча јасеновачког логора смрти.
Али, да се вратимо на тему недавног путовања стотине ученика и неколицине њихових професора у пратњи организатора у Јасеновац и Пакрац.
Ускраћивање одласка београдским гимназијалцима у Јасеновцу оближњу Доњу Градину, без икаквог разлога везаног за логистику а у оквиру, брижљиво припремљеног, како је наведено „огледног примјера за будућа ђачка путовања“, можемо једино препознати као свјесно избјегавање мјеста које није пожељно за обликовање и објективизацију знања српских средњошколаца.
За брижљиве планере и организаторе, Музеј жртава геноцида и Одбор за Јасеновац, у Меморијалном центру Доња Градина не станује истина.
Везане вијести:
Од истог аутора:
Душан Ј. Басташић: Коме и чему служе „расправе“ о броју жртава Јасеновца?
Басташић: Наравоученије за опстанак на просторима опасног живљења
Професоре Мишина у какву то расколничку каљужу гурате српску јавност?
Јован шумом а Ивица друмом или: О чињењу, нечињењу и злочињењу
Три корака наметнутог конструкта културе памћења Покоља
ВИДЕО: Душан Басташић: Покољ је име геноцида над Србима
ВИДЕО: Конференција за медије удружења “Јадовно 1941.” из Бања Луке
Басташић: Термин “Покољ” камен спотицања
О чињењу, нечињењу и злочињењу (1)
О чињењу, нечињењу и злочињењу (2)
Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (3)
Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (4)
Писмо Епископу Јовану Ћулибрку