Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Датум објаве: недеља, 25 марта, 2018
Величина слова: A- A+

У томе је посебно занимљива била прича писца Вукашина Перовића, иначе оца Славка Перовића, некадашњег лидера бившег Либералног савеза Црне Горе.

Јавно стрељање народног хероја Чедомира Љуба Чупића у Никшићу 5. маја 1942. Године Фото: commons.wikimedia.org
Тренутак пре егзекуције: Љубо Чупић по стрелишту

Велика полемика

У великој полемици која се пре тридесетак година развила око биографије Блажа Бајовића, предратног правника и официра бивше југословенске војске из Жупе никшићке, и његове улоге у Народноослободилачком покрету – група од 11 првобораца, народних хероја, генерала и високих војних и партијских руководилаца из тог краја је тврдила да је Бајовић био родољуб и да су га као таквог Италијани стрељали у Беранама, а борачка организација из Жупе и тадашње борачко, па и партијско руководство из Никшића, да је био издајник који је дезертирао из партизана – као један од сведока се јавио и Перовић.

Он је потписнику ових редова испричао да је, као илегални повереник Комунистичке партије у Никшићу, присуствовао суђењу Љубу Чупићу и да је судским већем које му је изрекло смртну казну председавао управо Блажо Бајовић.

Стрељан код цркве

Стрељање Љуба Чупића је обављено на рубу старог никшићког гробља поред Саборног храма Свети Василије Острошки, односно у близини старе црквице Светог Петра и Павла, која се налази на самом гробљу. Томо Ковачевић, познати црногорски пилот, својевремено је испричао да је као скојевац присуствовао стрељању и да је, поред осталог, видео како је командир четничке стрељачке петорке пуцњем из пиштоља у главу, дотукао тешко рањеног Чупића.

Ту причу су потом у целости оповргле Вјера Ковачевић, позната револуционарка, која је у име Покрајинског комитета КПЈ била задужена за Никшић и мрежу илегалних активиста Партије у граду под Требјесом, као и Боса Абрамовић, која је била секретар илегалне партијске организације у окупираном Никшићу. Оне су доказивале да Перовић није присуствовао Чупићевом суђењу, а поготову не по задатку Партије, јер је он примљен у Партију тек после рата, 1948, у време Резолуције Информбироа.

Све то би вероватно остало под велом сумње, као што су, захваљујући сили власти и бирократије, која је подржала очигледну пизму и инат шачице жупских трећепозиваца, под сумњом остале тврдње истакнутих и копетентних сведока, да није било Карла Равнича и његових фотографија.

Лекарка Ружа Рип-Лакићевић обешена у Колашину
Лекарка Ружа Рип-Лакићевић обешена у Колашину

Потписник ових редака је тада дошао до Равничевих фотографија и у “Политици Експрес” први пут објавио снимке са самог стрељања Љуба Чупића, које је направио овај италијански официр. Узан круг људи је очигледно и раније знао да постоје ти снимци, али су они из неких разлога чувани као строга тајна. О правим разлозима за то се данас може само нагађати. Једни сматрају да је то чињено због дуго увреженог мишљења да је она легендарна фотографија осмеха Љуба Чупића снимљена тренутак пре стрељања, а ове фотографије то белодано демантују. Вероватније је, ипак, да је то неко чинио покушавајући да прикрије бруку тог срамотног чина, можда и у страху да би неко могао препознати и поједине његове актере, убице Љуба Чупића.

Клицао слободи и на енглеском

Посебно је, ипак, карактеристична фотографија на којој Чупић стоји пред стрељачким стројем, пред цевима пет пушака у рукама пет, тек неколико метара удаљених цивила. У Никшићу, иначе, кажу да се тачно зна ко се прихватио тог прљавог, измећарског посла, да за рачун окупатора буде слуга и џелат. На тој фотографији се јасно види да Чупић везаних руку, док га држе на дебелом дугачком конопцу, нешто виче. То потврђује казивање неких очевидаца да је у предсмртном часу, на српском и енглеском језику, Чупић клицао слободи, клицао Партији, Југославији, Совјетској Русији… На тој, баш као и на трећој фотографији, на којој се види мртви Љубо Чупић, Карло Равнич је на италијанском записао: “Сећање на стрељање комунисте, 9.5.1942, Никшић, Црна Гора.”

Било како било, тек те фотографије, прво, непорециво доказују да је Чупић стрељан 9. маја 1942. године, дакле барем дан или два пошто му је изречена смртна казна, јер је Карло Равнич то својом руком написао на самим фотографијама. Друго,то аутоматски пориче тврдње Вукашина Перовића да му је судио Блажо Бајовић, јер се непобитно зна да се Бајовић предао четницима тек месец дана касније и одмах доспео у тамницу под бедемом, јер је одбио да учествује у раду тог срамотног квислиншког суда и суди својим дојучерашњим саборцима (пола године касније Бајовић је пребачен у италијански логор у Бару, одакле је у јуну 1943. са још 180 заточеника изведен и стрељан у познатој италијанској одмазди).

Јока Балетић под вешалима
Јока Балетић под вешалима

Да је Чупић стрељан барем дан по изрицању пресуде показује фотографија на којој он стоји на стрелишту у дугачком црном капуту, са качкетом на глави, уредно обријаног лица, стасит и поносан, барем за главу виши од руље, претежно Италијана, која га окружује.

Гледале смрти у очи

Истог дана кад је на рубу гробља под Требјесом стрељан Љубо Чупић, са друге стране брда је обешена његова млада другарица и саборац Јока Балетић. Џелати, опет домаћи издајници под оружјем и скутом италијанског фашистичког окупатара, очигледно су рачунали да ће тако разбити мит о неустрашивости, јунаштву и чврстини партизанских бораца и устаника, да ће народу силом окупљеном да присуствује егзекуцији, утерати страх у кости и показати силу и моћ, али су и Чупић и Јока Балетић својим пркосом и држањем на губилишту следили крв у жилама и задивили и оне који су их послали у смрт. Ступила је под вешала и сама, везаним рукама, да јој се око не намрди, намакла омчу на врат. Иначе, сем Јоке Балетић, у Црној Гори су током Другог светског рата обешене још три жене. Четници су у Колашину 1942. године обесили партизанску лекарку, Јеврејку Ружу Рип и младу чобаницу са оближњег Бабљака, Ђурђу Влаховић, а у Ораховцу у Боки Которској, у лето 1944. године, Немци су обесили и Тоду Вукашиновић, педесетчетворогодишњу домаћицу, зато што је цепаницом ударила једног немачког војника.

Аутор: Б. Симовић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top