Симбол пркоса сили и смрти (2): Последњи осмех на снимку

Део породице Сава Чупића око супруге Стане, поред осталих и син Чедомир – Љубо, дошао је априлских дана 1941. године у Никшић, пошто се Саво испод Чакора вратио на Космет, одакле су кренули у бекство пред терором балиста и великоалбанског национализма, с намером да се врати у село Верић код Истока, где је имао лепу кућу и велико домаћинство. Али, на том путу неко га је из заседе, с леђа убио.

Зверско мучење

Љубо, као већ прекаљени комуниста, одмах се укључио у припреме устанка у Црној Гори, а кад се указала опасност, кад је почело хапшење комуниста и најистакнутијих активиста покрета отпора, он се, знатно пре Тринаестојулског устанка, склонио из Никшића и постао борац чувене чете „Ђуро Ђаковић“. Своју одважност и неустрашивост он ће, као комесар те чете, посебно испољити почетком 1942. године, када се практично и одлучивала судбина револуције.

Априлских дана 1942, у жестоким борбама које су партизани водили око Никшића са Италијанима и четницима, на Кабленој глави, захваљујући издаји, изненађени су и, поред осталих, заробљени и двоје најистакнутијих бораца, Љубо Чупић и млада партизанка Јока Балетић. Заробили су их четници и одмах предали Италијанима. Након вишедневних тортура и покушаја да од њих извуку признање и открију било какве податке о устаничким јединицама и плановима, обоје су осуђени на смрт.

Историјско благо

Максим Вујачић тврди да је Чупићева фотографија била тек делић велике и веома драгоцене документације храброг никшићког фотографа Зорића. Овај необични човек, нажалост, није имао директног потомства па је тако са њим највероватније нестало и много те његове тако драгоцене документације, благо немерљиво важно за историју Народноослободилачке борбе и Другог светског рата уопште на овом простору.

Кад су Чупића, након заробљавања и зверског мучења у злогласној никшићкој апсани под бедемом, извели пред срамотни квислиншки суд, и суд и судије је извргао руглу, па му је на брзу руку изречена смртна казна. А с каквим је презрењем и пркосом прихватио пресуду, белодано се види по презривом осмеху на његовом необријаном момачком лицу, који је, по изрицању пресуде, несумњиво пред зградом суда (некадашњег старог никшићког позоришта), док су га везаног ланцем спроводили у ћелију, „ухватило“ око камере италијанског официра, Ријечанина, мајора Карла Равнича.

Та славна фотографија, немо образложење за ореол народног хероја којим ће касније бити овенчано име Љуба Чупића, постала је вечни симбол пркоса сили и смрти, симбол, икона слободарства, потврда да је „безумље храбрих мудрост живота“ – представља причу за себе, па и својеврсну загонетку око које се до данас испредају свакојаке спекулације и нагађања.

Племић из Ријеке

Карло Равнич, родом из Ријеке, из угледне племићке породице, мајор италијанске дивизије Тауринезе, која се од прољећа 1941. до септембра 1943. године борила против партизана на територији Црне Горе, Херцеговине и Источне Босне иако је у Црну Гору доспео као окупатор, у души је био антифашиста. То ће се показати у септембру 1943. године. Након капитулације Италије, односно Мусолинијеве солдатеске, он није положио оружје већ га је окренуо против Хитлеровог нацизма и фашизма – стао је у строј чувене италијанске дивизије Гарибалди и раме уз раме са југословенским партозанима наставио борбу све до ослобођења Југославије и слома Хитлерове нацистичке освајачке машине. Временом је постао и командант те бригаде, постао и генерал, али се никада није одвојио од камере. Захваљујући њему, за покољења су остала можда и најзначајнија филмска и фото свједочанства са ових простора из времена Другог светског рата, иако многа, по прилици, још нису ни обелодањена. Пред крај рата, захваљујући нетактичности и тврдокорности неких наших војних руководилаца, Равнич је отишао из Југославије увређен и озлојеђен (касније је одбио чак и да прими једно високо југословенско одличје и, колико се зна, никад више није ни крочио на тло Југославије). Разлог: два италијанска официра су стрељана по кратком поступку јер су, наводно, као фашисти, окрвавили руке у време окупације Црне Горе и Далмације, иако је Карло Равнич за њих гарантовао да нису били фашисти и да се током двоипогодишње окупације нису огрешили о правила ратовања нити окрвавили руке.

Оно до чега је, у потрази за кључем те загонетке, допро Максим Вујачић, познати никшићки новинар, истраживач и публициста, представља, чини се, нешто што је најближе истини у колоплету прича и нагађања.

Фотографију је, потврђује то и Вујачић, нема никакве сумње, снимио тај племенити Ријечанин у униформи италијанског официра, родом из познате ријечке племићке породице, којег је невољног вихор рата донео у Црну Гору, и који се, изгледа, никада није одвајао од фотоапарата и шеснаестомилиметарске камере.

Како се све то десило и како је даље било, Вујачићу је својевремено испричао Миго Зорић, познати стари никшићки фотограф, који је занат испекао и још пре рата радио код чувеног предратног никшићког фотографа Милића Обреновића.

Храбри никшићки фотограф

Радња је, колико су то прилике дозвољавале, радила и за време рата:

– Кад смо колега Брано Крковић и ја, својевремено посјетили Мига Зорића, био је већ тешко болестан и недуго потом је и умро – сећа се Максим Вујачић.

– Зорић нам је тада испричао да су у Обреновићевој радњи филмове развијали и фотографије радили и италијански војници и официри, посебно тај Карло Равнич. Разумије се, уз најстроже пријетње да од свега не смије остати трага како то никад нико не би могао искористити као неки доказ. Равнич је једног дана донио и тај филм са снимцима Љуба Чупића. Зорића, међутим, нијесу уплашиле пријетње, сакрио је и сачувао тај легендарни снимак предсмртног осмјеха Љуба Чупића, као и не мање познату фотографију младе партизанке Јоке Балетић под вјешалима и фото свједочанства о страдању још 25 родољуба стријељаних подно брда Требјесе и код никшићког саборног храма…

Зорић је том приликом дао Вујачићу део тих фотографија, поред осталих и тај портрет Љуба Чупића и фотографије са самог његовог стрељања, а он је касније, како каже, све то уступио никшићкој организацији бораца и антифашиста.

Аутор: Б. Симовић

Сутра – Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Симбол пркоса сили и смрти (1): Џелати су пред њима дрхтали

Симбол пркоса сили и смрти (3): Фотографије крију убице

Симбол пркоса сили и смрти (4): Мој стриц је био Југословен

Симбол пркоса сили и смрти (5): Кућа са шест споменица

Симбол пркоса сили и смрти (6): Намакао себи омчу на врат

Симбол пркоса сили и смрти (7): Вешање на годишњицу отпора

Симбол пркоса сили и смрти (8): Сликом уписан у вечност

Симбол пркоса сили и смрти (9): Нехру клекнуо пред Стеваном