Разбиjање (не распад СФРЈ) почео jе раних шездесетих година двадесетог века када jе почео процес преузимања све већих ингеренциjа (обима власти) од стране републичких бирократиjа и нациократиjа на уштрб савезне власти. У том циљу вођена jе у jавности харанга против СК Србиjе, извршена jе федерализациjа СКЈ тзв. националини кључ jе примењиван у избору свих политичких тела, па и чинова у ЈНА. Низ савезних институциjа jе укинуто, а пун успех jе постигнут доношењем Устава 1974/02/21. године. Када jе требало донети одлуку (март 1991.) да се СФРЈ брани, представници република и покраjина у Председништву СФРЈ то нису урадили. У домаћоj и страноj jавности олако се говори о распаду СФРЈ. То углавном чине

По много чему, Србиjа jе земља чуда. Нажалост, углавном у негативном смислу. Понекад jе неразумљива, и то не само странцима већ и нама. Део наше интелектуалне уметничке и политичке елите, почев од деведесетих година, користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ. Припадници овог, на срећу малоброjног интелектуалног соjа, не презаjу од наjтежих оптужби на рачун српског народа, при чему jе на удару све што чини његов идентитет и државотворни капацитет. У jавности се за ову поjаву одомаћио израз аутошовинизам. О феномену аутошовинизма и његовим историjским, културолошким и политичким коренима, о утицаjу коjи они што га заступаjу имаjу на српску политичку и културну сцену, за НСПМ говоре

„Књига jе монструозна“, „збирка скандалозних гнусоба“, „колекциjа измишљотина и обмана“, а „аутор jе гениjе зла“, „ратни хушкач и идеjни творац злочина“, „сиjач мржње“, „кобни отац нациjе“, „гњида од човjека“. По форми, садржаjу и нивоу ових квалификациjа коjе су обjављене последњих дана читалац ће лако препознати да се ради о сараjевским медиjима, о Добрици Ћосићу и књизи „Босански рат“ „Аваз“ и „Слободна Босна“ нису имали стрпљења да сачекаjу домаћу прошлонедељну промоциjу у препуноj Народноj библиотеци РС у Бањалуци, jер су већ били прокључали на ону претходну, инострану, у Београду. Ваљда као jош jедан израз већ помало комичног колективног уверења да им све невоље долазе из „агресорске“ Србиjе и да би, да

Лазо М. Костић: Ћирилица jе символ српства. Она jе његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима коjи не престаjу. Знаjу то наши неприjатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоциjе, због лењости, због недовољне будности. Неприjатељи су то искористили и користе jош данас. Канадски Србобран 17. март 1955. године Ново српство се рађа Имам 28 година, црну косу и очи, висок сам 175 центиметара, волим класичну музику, рођен сам у Љубљани и