Predgovor

Datum objave: petak, 17 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Stupa Jovanova

Od kada je prosvećena Evropa proglasila razum za svemoćno oruđe i oružje kojim se može promeniti čovek, te od raba Božjeg, praha koji se prahu vraća, on počeo da veruje da će postati gospodar vaseljene, zublja svetlosti, koja je ranije bila u rukama Stvoriteljevim, predata je u ruke Lučonoše. A sam Lučonoša, stvorenje kao i mi, tek nešto moćniji od nas, obećao nam je carstvo zemaljsko ako mu se poklonimo. I Evropa, a potom i čitav svet, sve brže i brže, sve krupnijim i krupnijim koracima, odvajala se od Boga. Lučonoša, koga ateisti nazvaše i um, ljudski racio, rekao nam je, da smo svi mi pametni, i što smo bili manje mudri, to smo sve više verovali u sopstvenu pamet. Sve ono što je čovečanstvo nekada verovalo, objašnjeno mu je pomoću razuma, da je samo iluzija, samoobmana, bezrazložan tabu. On, koga nazivamo i Zli, ili Lukavi, korak po korak, vek po vek, dok smo se zabavljali svojom novom, svemoćnom igračkom, verom u moć razuma, počeo je da nam govori neke nove priče. Otkrivao nam je neke nove istine. A jedna od njih je, da nismo ništa drugo do li životinje. I da sva naša životna nesreća potiče iz činjenice, što su naši preci pokušali da odbace svest o svom poreklu, o svom životinjstvu. A sledstveno tome, da ćemo se vratiti izvornoj čovekovoj sreći, ako, nanovo, postanemo životinje.

Od plemenitog Rusoovog divljaka do Ničeovog Nadčoveka, skidala se po jedna od zabrana koje nam je Stvoritelj dao, a koje su bile pečati na vratima Pakla. Mi pišemo Pakao, ali neki bi to mogli da nazovu podsvešću, dok bi pravi, danas malobrojni naslednici prosvetitelja HVIII veka, onih koji još nisu bili doživeli Francusku revoluciju, nazvali „zveri u nama”. I što je bilo manje straha Gospodnjeg, sve su više igre čovečanstva nad ambisom destrukcije, postajale fatalnije. Kada je Francuska revolucija, pobivši 200.000 aristokrata, da o drugim Kraljevim pristalicama, kao i sveštenicima i ne govorimo, počela da ubija i svoje duhovne roditelje, kada su Lafajetovi drugovi, učenici Monteskijea, Rolanove i Dantonove pristalice počele da prilaze simbolu revolucije, giljotini, to je trebalo da bude znak, da Zlo najavljuje svoj dolazak u slavi i moći.

Tada se desio, valjda, i poslednji rat koji se vodio u tradiciji negdašnjih viteških borbi, a koji bismo mogli da nazovemo i prva priprema za svetske ratove u HH veku. Kažemo, podsećao, jer je samo u pojedinim detaljima bio takav. To je pokušaj Napoleonov da zavlada Evropom, a to je značilo – svetom. To je bio i prvi, a možda i poslednji rat između Hrišćanske, legitimističke Evrope i sve jačeg revolucionarstva, koje se krilo iza proklamovanih, a nikad ne ostvarenih ideja Francuske revolucije. (Uostalom, ideje imaju jednu večnu osobinu, one se nikada ne „realizuju“). Od toga doba ulazimo u dvovekovni period vojnih i idejnih revolucija koje, na ratnom polju i na polju duha, razaraju, pre svega Hrišćansku kulturu, ali imaju cilj da se čitava ljudska civilizacija uništi. Ili, kako se tvrdi u esoterijskim tekstovima, preoblikuje u utopijsko zemaljsko carstvo.

Devetnaesti vek su neki nazvali vekom progresa. I on to, na planu tehničkog napretka i jeste. Takođe ga zovu i vekom širenja ljudskih sloboda. On je trebalo da bude priprema za HH vek, koji je trebalo, najzad, da ostvari utopijske snove prosvetitelja, i da na prestolu, gde je stolovao Bog, popne Čovekoboga, Nadčoveka, Plemenitog divljaka, koji kao da je bio izišao iz nekog filantropskog priručnika. Nažalost, umesto nastavka progresa, tj. širenja građanskih sloboda, čitav HH vek je bio put nazadovanja na planu morala, ali i na planu ličnih sloboda. Da o raznom uništavanju materijalnog i ljudskog potencijala i ne govorimo. Nikada u toku ljudske istorije nije pojedinac toliko bio, suštinski, neslobodan, kao danas.Takođe, nikada u toku ljudske istorije, čak ni u periodu raspada Rimskog carstva, koji se uvek pominjao kao period moralne dekadencije, nije moralna destrukcija toliko intenzivna i toliko agresivna kao danas. Evropska civilizacija (tu podrazumevamo i američku i australijsku) nalazi se u stanju dubokog moralnog raspada. Ono što je vekovima čuvalo njenu suštinu, a to je Hrišćanstvo, danas je, bar što se tiče jerarhije svih verskih denominacija, a tu uvrštavamo i Pravoslavnu Crkvu, nije sposobno da pruži nikakav realni otpor ubrzanom raspadu moralnih i društvenih normi.

Raspad morala je u stvari i uslov za raspad evropske kulture jer se on očituje na tri plana koji pokrivaju sve ono što mi povezujemo sa ljudskim društvom: ličnim, porodičnim i društvenim. Počelo se od raspada morala kod pojedinca, pre svega njegovim odvajanjem od teocentričnog sveta i relativizacijom svakog saznanja i ukidanja postojanja Istine, i njenog povezivanja sa razvojem ljudskog saznanja. Nema više Boga, nema Istine, nema dobra i zla. Sve to vodi do suštinske dehumanizacije društva. Do njegovog pretvaranja u prostor u kome čovek teži da obezbedi sebi što bolji vegetativni status. Epikurejstvo, koje je upropastilo mnoga društva u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, stavljeno je u centar bivstvovanja.

Iz zasnivanja društva na epikurejstvu razvio se pragmatizam, u kome se korisno stavilo u centar etike. Korisno se poistovetilo sa dobrim. Dobro, koje se ranije zasnivalo na prošlom i direktno bilo povezano sa budućim, koncentrisalo se na sadašnjost. To je takođe još jedna posledica racionalizma, koji je scijentizam stavio u centar provere istinitosti ili neistinitosti, a samim tim i za preduslov ljudskog postojanja. Tako se desio paradoks, da je teorija evolucije, koja se porodila iz panteističke deifikacije scientizma, a to znači iz racionalizma, a sa krajnjim rezultatom da se dovede u pitanje kreacionizam, rodila Hitlerovu rasističku teoriju o najboljoj ljudskoj rasi, Germanima, koja je nastala iz evolucije bele rase a ova pak iz evolucije čovečanstva. Teorija evolucije za koju se zalaže i danas „celokupno napredno čovečanstvo” na političkom planu je evoluiralo u nacistički rasizam.

Popuštanje moralnih normi dalo je još jedan rezultat. A to je, da su se verski, nacionalni i državni sukobi pretvorili u istorijski nezabeležena uništavanja ljudi. Uništavanje stanovništva, kao masovna metoda, javila se, kao posledica poremećenosti ravnoteže sila u Evropi krajem Prvog svetskog rata, kada je boljševička revolucija rezultirala, prema nepotvrđenim ali verovatnim brojem žrtava od 20 miliona Rusa i nekih manjih naroda u SSSR-u, koji su potpuno iskorenjeni. Ali, tek je Drugi svetski rat, u kome su se sukobila tri izdanka Francuske revolucije – demokratija, nacistički rasizam i boljševički komunizam, razvio bestijalnost do neslućenih razmera. Sva tri navedena sistema, pored mnogih razlika, imala su jednu zajedničku osobinu. Bili su antihrišćanski opredeljeni. Istina, i tu je postojalo rangiranje. Demokratija je htela, kroz sekularizam da izvrši ateizaciju društva sa krajnjim ciljem da se izvrši ateizacija i pojedinca. Nacizam je skoro otvoreno propovedao antihrišćanstvo podržavajući razvoj jedne nove, uslovno rečeno politeističke a u suštini dijabolične religije. Boljševizam je otvoreno propovedao ateizam, stavljajući u centar svog učenje dijalektički materijalizam. Pri tome valja naglasiti, da je ipak, njen najžešći napad bio uperen protiv Hrišćanstva.

Sve se to dešavalo, a dešavaće se i u budućnosti što je došlo, ateističkim delovanjem, do raspada svih moralnih normi. Samo tako se mogu objasniti koncentracioni logori koje je najpre počeo da realizuje Lenjin, dalje ih razvijao Staljin, a masovno upotrebljavao Hitler. To nisu bili klasični zatvori, srednjovekovne tamnice ili ropstvo. To je bila realizacija institucija koje su stvorene radi masovnog uništenja političkih, verskih i nacionalnih neprijatelja.

Svi danas znaju o koncentracionim logorima u Hitlerovoj Nemačkoj i Staljinovom SSSR-u. Čitav svet, kad više kad manje, šezdeset godina priča o zlu koje se samo dešavalo. Ali postoji jedan drugi narod, postoji jedan drugi sociopata, koji je, takođe, imao logore za svoje protivnike, u kome su se nalazila tri naroda, i koji su služili ne za njihovu pacifikaciju, već za fizičko uništenje. To su Hrvati, ili kako se to eufemistički kaže ustaše, i njihov vođa Ante Pavelić. Jer, danas se treba osloboditi dvoličnog prenemaganja na koje nas je naučio titoizam, i reći otvoreno – dolazak Ante Pavelića na vlast dočekan je euforijom među Hrvatima, koja je trajala u toku celog rata. To što mu je podrška, tokom vremena opadala, a posle iskrcavanja Saveznika u Italiji rapidno počelo stanovništvo da se okreće ranijim svojim političkim vođama iz Seljačke stranke, kao umerenim nacionalistima čiji su se predstavnici nalazili u Jugoslovenskoj vladi u Londonu, ne znači da je Pavelić izgubio većinu pristalica. Niti da je došlo do smanjenja terora (pretpostavljamo da je, već krajem 1943. masovna likvidacija Jevreja i Cigana već, sem malih izuzetaka, bila završena).

Čitav jedan narod, Srbi, bio je proglašen za štetne životinje za čije uništavanje ne postoji lovostaj. Uništavanje Srba je postao glavni cilj čitave jedne državne tvorevine jer, ako pogledamo čime su se Pavelić i njegova vlada bavili od aprila 1941. do maja 1945. godine jedino na šta može istoričaru, kulturologu, sociologu ili ekonomisti, da padne u oči jeste napor da se unište Srbi. Uništenje Srba, a to znači preko dva miliona ljudi koji su živeli na teritoriji koju je, kad manje kad više, kontrolisao Pavelić i njegove ustaše. Što se ustaška vlast više organizovala, to je teror nad Srbima bio veći. A vrhunac organizovanog terora bilo je organizovanje logora u Jasenovcu. Jedna monstruozna institucija, koja je, za razliku od obezličenih mehanizama nacističkih logora, koji su načinom uništavanja optimalno ukidali odnos između žrtava i dželata, pretvarajući dželate u nešto malo više od robota, logor u Jasenovcu, po svim svojim osobinama, podseća na psihotične fantazme markiza de Sada. Ono što se tamo dešavalo, svaki čitalac ove knjige će videti, podsećalo je na delovanje ludaka opsednutih Zlom silom.

Danas u epohi racionalzma, pozivanje na prisustvo Zla, ili kako ga mi Pravoslavni zovemo Sotone, nije popularno, ali, svako onaj koji pročita ovu knjigu, a potom i još neke koje se bavi problemom uništavanja Srba u NDH, ne može te strahote objasniti ničim drugim već jednom sociopatologijom, kolektivnom psihozom i sotonskom opsednutošću. Samim sotonskim nadahnućem.

* * * * *

U ovoj knjizi o Jasenovcu, kao i o zločinima u Šidu i okolini, čini nam se da nedostaje jedan deo. Jedan vrlo važan činilac, koji i kada direktno nije učestvovao u zločinima, svojim nedelanjem, ćutanjem, blagonaklonošću i verbalnim uticajem je značajno uticao na pretvaranje Pavelićeve nazovi države u pakao za Pravoslavne Srbe. Radi se o ulozi hrvatskih intelektualaca i rimokatoličkog sveštenstva. Što se tiče sveštenstva, pre svega u njihovom pokrštavanju. U stvari, može se slobodno reći da je celokupno rimokatoličko sveštenstvo obavljalo pokrštavanje Srba. (Pokrštavanje Jevreja im je bilo zabranjeno. A o pokrštavanju Cigana nemamo podatke). U tome su prednjačili pored parohijskog sveštenstva pripadnici reda Franje Asiškog. Cinizam i prema Hrišćanstvu i prema osnivaču njihovog reda, bilo je to što je Franja iz Asize bio čovek miroljubiv, prijatelj svih Božjih stvorova. Čovek koji je svoje sledbenike pozvao na siromaštvo i dobro delanje. Hrvatski franjevci su, kao da ih je Sotona spopao, svu mržnju koju su gajili prema Srbima, počeli da rigaju od aprila 1941. godine do maja 1945. To što se dešavalo u toku četiri godine među rimokatoličkim sveštenstvom, da je bilo Hrišćanskog morala, u najmanju ruku je trebalo da se završi tako što bi ih, sve one koji su učestvovali u zločinima, Papa Pije HII ekskomunicirao iz Crkve i anatemisao. No od toga, koliko znamo, ništa se nije desilo. Naprotiv. Svi su oni proglašeni borcima protiv komunizma i braniteljima vere.

U nekom smislu, a to su branitelji delovanja Stepinca i ostalih sveštenika razvijali, sveštenici su, pokrštavanjem Srba u stvari te ljude spašavali od sigurne smrti. Kao što su spašavali i srpsku decu, čije su roditelje pobili, slali u hrvatske kuće kako bi ih vaspitavali u rimokatoličkom i hrvatskom duhu. Oni su, već od druge polovine XIX veka, između rimokatoličanstva i hrvatstva stavljali znak jednakosti, te se podrazumevalo da će svaki Pravoslavni Srbin, automatski, postavši rimokatolik, postati i Hrvat. Koliko znamo, ni kod jednog rimokatoličkog naroda nije došlo do takvog jednačenja između vere i nacije, niti da je prelazak u rimokatoličanstvo podrazumevalo gubljenje nacionalnog identiteta. Taj presedan se desio samo kada su u pitanju Srbi. Uostalom, taj presedan se već bio desio krajem XIX veka, kada su svi rimokatolici u Hrvatskoj, Dalmaciji, Dubrovniku, Slavoniji, Baranji, Sremu, Banatu, Bačkoj, pa čak i u Rumuniji, a koji su govorili srpskim jezikom, proglašeni Hrvatima. Tim potezom je izbrisan nacionalni identitet kod nekoliko stotina hiljada Srba rimokatoličke verospovesti. Ali, to i nije početak rimokatoličenja Srba i gubljenja njihovog nacionalnog identiteta. U stvari, od početka vladavine dinastije Nemanjića, intenzivnije ili usporenije, sprovodilo se rimokatoličenje Srba i njihova denacionalizacija. I dok je za vreme Nemanjića pa do kraja srpske nezavisnosti to pokušavano na državnom nivou, pa se malo primirilo za vreme širenja Otomanske imperije, već od XVII veka, ono se intenzivira. Uništenje Marčanske episkopije, stvaranje unijata u Zagorju, samo su jedan od bezbrojnih spomenika uništenja verskog i nacionalnog identiteta kod Srba.

Ono što je bilo za vreme Drugog svetskog rata, ako se izuzme pretnja smrću, ni po čemu se ne razlikuje od onog što se Srbima dešavalo na tim teritorijama i ranije. Dok je u Austriji društveno i materijalno napredovanje Srba bilo povezano sa pokrštavanjem, u NDH je, od 1941. počeo, bukvalno, da zavisi i njihov život.

To da su ustaše želele da unište Srbe, i čudi i ne čudi. To da će njihov plan euforično podržavati velika većina Hrvata, može da nas zaprepašćuje i nas, koji smo vaspitavani na mitu o jugoslovenstvu i „bratstvu naših naroda i narodnosti”. Ali ponašanje rimokatoličkog sveštvenstva nadmašuje svaku vrstu poređenja. Tako nas ne iznenađuje, ako su pesnici, kao što su već od pamtiveka, slavili nove gospodare, kao što je učinio i Vladimir Nazor napisavši pesmu kojom je pljunuo na čitav svoj dotadašnji život, lični i poetski, u kome se nalaze i ovakvi stihovi:

„Okanite se jednom,
Ptica, cvjetne gronje!
Budimo što jesmo:
Vuci i medonje.
———————-

Operite jezik
Na drevnom nam vrelu
Oko kojeg vuci
Sjede, ko na sjelu.

Prelomite onda,,
Cjev tuđinskoj fruli.
Naučte se riki
I kako se tuli.

Tulite od bola
Tulite od gnjeva
Nek se od vas prospe
I zrnje i pljeva!

Odbijte draži prazni
Što tiđ ga vrt goji
Budimo barbari,
Al budimo svoji!”

Ovi stihovi nas neće iznenaditi, znajući Nazora i znajući da će, čim je osetio da se ustašama loše piše, u pratnji svog intimnog prijatelja Ivana Gorana Kovačića, otići u partizane. Istina, tamo je taj spiritualni pesnik, koji je za Pavelića prizivao vukove i medonje, napisao i „Majku pravoslavnu” i „Titovo naprijed”, pijući mleko od svoje kravice, koju su mu nabavili i čuvali partizani. Ne treba da nas iznenadi ni što je nadbiskup Šarić, poznat i ranije kao frankovac i pristalica ustaša, napisao, imitirajući antičke pisce, odu, koju je nazvao „Kad sunce sja”, koju je posvetio Anti Paveliću. U njoj, dok se u Jasenovcu ubijalo nožem, maljem i metkom, ispevao i sledeće stihove:

„Dan tvoj svaki žrtva je i rad pošten,
Ko sunce Ti nam čist i sjajan,
I tvoj upliv obara sve pigmejce:
Ti si nam Zrinjski!
—————————————-
Puno kažeš, istinu, pravdu dižeš,
A sloboda draga ti kao mati,
Za nju ti si ustao poput diva,
Na sve hajduke.
——————————————
D-r Ante Pavelić ime hrabro,
Ima u njemu Hrvatskoga s neba blago,
Nek Te On, Kralj Nebeski vazda prati
Vođo naš zlatni.”

Sve ove pesme, kao i dela mnogih drugih hrvatskih stvaralaca, mogu ali ne moraju da znače, da su autori odobravali i radili na likvidaciji, duhovnoj i fizičkoj, Pravoslavnih Srba. Ali danas postoje mnogobrojni direktni dokazi koji nesumnjivo pokazuju angažovanje rimokatoličkog klera na oba ova plana. O tome se, a sve u cilju „bratstva i jedinstva” za vreme komunizma pisalo ideologiziranim, pljuvačkim jezikom, koji je više skrivao nego što je otkrivao veličinu ustaških zločina. Ali, u poslednjih šezdest godina, na Zapadu je objavljena ogromna literatura o tome. Tako, još 1953. g., objavljen je Izveštaj italijanskog generala Roate, o kome dr Lazo Kostić, između ostalog piše: „21 maja 1941 prijaviše se komandantu divizije Sasari” u Kninu tri osobe, među kojima otac Šimić, franciskanac. One izjaviše da su od Zagrebačke vlade određene da preuzmu civilnu vlast u toj pokrajini. Italijanski general ih zapita koji bi bio pravac njihove politike. Otac Šimić beše taj koji je dao odgovor: „Ubiti sve Srbe u najkraće moguće vreme. To je naš program.” Komandant divizije „Sasari” nije veovao svojim ušima. Tražio je da to ponovi. A ovaj: „Ubiti sve Srbe u u najkraće moguće vreme. To je naš program”. „Ja se čudim – odgovori visoki italijanski oficir – da se ne shvaća užas toga predloga, i da baš jedan sveštenik, usto još franciskanac, dolazi da to izjavi…” Nije bilo sredstava da se oni odvrate, tim pre što je naredba iz Rima glasila „ne mešati se u lokalnu politiku”.

Drugi jedan pisac, Dešner, po Kostiću, pominje dušebrižničko delovanje još jednog franjevca. Fra Silvije Franković je često bio u društvu najvećih prerezivača grla. Kad su ga jednom ovi u Bugojnu pitali kad će ih ispovediti, odgovorio je: „Još je prerano za vas. Kad sve pobijete, onda dođite kod mene.” Kad je predstojnik Bugojna hteo da se ispoveda kod Frankovića za to što je ubio 14 Srba, franciskanac je odgovorio: „Kad ih bude 40, onda se ispovedajte, i ja ću vam sve oprostiti.” Dešner takođe piše: „Više fratara je zauzelo položaje u koncentracionim logorima. Franciskanac Zvonko Brekalo beše oficir u logoru smrti Jasenovac, ozloglašen što je u masama skidao glave. Okruglo oko 120 hiljada Srba je tada izgubilo živote. U jesen 1942. je čak vodio ovaj logor fra Miroslav Filipović-Majstorović, nazvan fra-sotona, pri čemu mu je pomagao čitav red sveštenika – Brkljanić, Matković, Matijević, Brekalo, Čelina, Lipovac među ostalima. Za 4 meseca je pod tim franciskanskim sveštenikom likvidirano 40 hiljada lica. Samo jedan stipendist franciskanski Brzica, je jedne noći, 29. avgusta 1942. jednim naročitim nožem odsekao glavu 1360-torici ljudi. Edmon Paris, koji nabraja „užasnu litaniju” franciskanskih zločina, uverava da bi ovi mogli da se „beskonačno produžuju”. Ovom spisku sveštenika-ubica, stvarno bi mogao da se pridruži poduži spisak imena. I to ne spisak koji su pravili komunisti, i u koji su oni, po običaju, unosili sve svoje protivnike i prikrivali svoje zločine, već spisak koji je, verujemo, i pored načina razmišljanja fra Silvija Frankovića, napravljen kod našeg Stvoritelja. No ma koliko ih mi nabrajali, njihov broj je, kao što se vidi iz ove knjige, tek hiljaditi deo od broja njihovih žrtava. Onih koje su oni pobili ne zato što su im to bili neprijatelji, niti zbog toga što su se nekom od njih ili nekom od njihovih zamerili. Nisu ih birali ni po starosti, ni po polu, ni po bogatstvu. Jedne su ubijali jer je tako rekao njihov saveznik (koji ih je sa gadljivošću prezirao) Hitler. To su bili Jevreji i Cigani. Druge, Srbe, ubijali su jer su ih mrzeli.

Nikakva socijalna patologija neće moći, bar za sada, takvu erupciju kolektivne mržnje jednog naroda protiv drugog moći da objasni. Jedino ako je razlog u tome, što su dželati, često tek u trećoj generaciji, bili pripadnici žrtvovanog naroda?! (Psihoanaliza, u koju mi baš mnogo ne verujemo, ali čija neka otkrića ne možemo da ne prihvatimo, govori o iracionalnoj mržnji onog koji se suočava sa nečim što dovodi u pitanje njegov identitet. Da nije, možda, postojanje jednog naroda – Srba, dovodilo u pitanje nacionalni identitet mnogih Hrvata?)

Ustaše nisu samo uništavale ljude, oni su uništavali i sve ono što je moglo Srbima da pruži osećanje nacionalnog identiteta. A tu su, pre svega, bili sakralni objekti. Koliko su verski momenti igrali važnu ulogu prilikom likvidacije Srba u NDH, možemo baš videti iz njihovog odnosa prema Pravoslavnim bogomoljama i manastirima.

Najpre, sva crkvena imovina, pokretna i nepokretna, bila je razgrabljena ili uništena. Pokretnu imovinu su raznosile ustaše, okolno hrvatsko stanovništvo i sama državna vlast. Ono što nije razgrabljeno, pre svega ikone ali i druge stvari korišćene prilikom verskih obreda, bilo je uništeno. Što se tiče nepokretne imovine – obradive zemlje i šuma, ona je ili dodeljena hrvatskim seljacima, pre svega iz ustaških porodica (ali to nije bio obavezan uslov), potom je jedan deo preuzela vlast, a treći deo je preuzela Rimokatolička crkva. Crkve, kapele, parohijski domovi i manastirski konaci su bili tretirani na različite načine, u zavisnosti od krvološtva domaćih ustaša i verske isključivosti područnog rimokatoličkog sveštenstva.

Dobar broj crkava, naročito onih gde je „srpsko pitanje” bilo potpuno rešeno, tj. gde su svi Srbi pobijeni, a na tom terenu naseljeni Hrvati, bile su preoblikovane u rimokatoličke hramove. U zabačenijim krajevima, sve Pravoslavne bogomolje su spaljene ili porušene. Jednom broju bogomolja je promenjena namena, te su pretvorene u staje, magacine i sl. Neke su, zbog toga što su bile zidane od tvrdog materijala, služile ustašama kao utvrđenja za borbu protiv četnika i partizana. No sve to, bar što se tiče srpske istorije, ništa nije iznenađujuće. To se sve Pravoslavnima, još od pojave Turaka na Balkanskom poluostrvu sa jugoistoka, a kasnije dolaskom Austrije sa severozapada, već dešavalo. S jednom, ne tako beznačajnom razlikom. Turci su, pored rušenja, većinu bogomolja, naročito one lepše i monumentalnije, pretvarali u džamije, imajući, nesvesno, strahopoštovanje prema sakralnom prostoru Pravoslavnih. Rimokatolička Austrija je, naročito kada je ušla u Panonsku ravnicu i početkom XVIII veka privremeno zauzela Beogradski pašaluk, po pravilu se trudila da ove objekte desakralizuje, privodeći ih nameni koje su bile moralno ili materijalno u vezu sa nečim prljavim.

Ali, niko nije smislio ono što su ustaše primenile, naročito u toku 1941. godine. Oni su u crkvama klali Pravoslavne Srbe, nesvesno izvodeći dijabolični ritual prinošenja krvne žrtve. Ko ne zna za klanje koje su ustaše izvršile u crkvi u Glini? Ali retko ko zna, da su komunisti, na mesto te Pravoslavne bogomolje, posle 1945. podigli Omladinski dom gde su se održavale igranke. I dok su se, po izjavama svedoka, neke Hrvatice pričešćivale srpskom krvlju koja je tekla iz Glinske crkve, dotle su se njihovi potomci veselili na mestu mučeničkog skončanja nevinog naroda. Paradoksalno je, da ustaše, koji su, svi od reda, smatrali sebe vatrenim rimokatolicima, tj. Hrišćanima, nisu shvatali šta su tim klanjem činili najpre svojim žrtvama, a potom samima sebi. Poklani Pravoslavni Srbi postali su mučenici za veru, dostigli su ono čemu treba svaki Hrišćanin da teži, i što su samo Hrišćanski Mučenici prvih vekova postizali, dali su svoj život radi vere u Hristosa. Umrli su jer se svoga Boga nisu hteli da odreknu. Prineti kao krvna žrtva, u Hrišćanskim hramovima gde se 1900. godina prinosila beskrvna žrtva, oni nisu te hramove obesvetili već, naprotiv, posvetili ih na način koji isključuje mogućnost njihovog obesvećenja do kraja vremena.

S druge strane, oskrvnuće hrama, u kome se molilo Bogu pred krstom kome su se i same ustaše molile, oni su na sebe navukli smrtni greh čije trajanje se meri vekovima. Nema indulgencije, nema oproštaja za one koji su, pred licem Gospodnjim, klali ljude, koji ništa nisu skrivili. Hrišćani, vekovima, govore o Neronu kao o zločincu koji je uništavao Hrišćane. Ali, on je bio idolopoklonik. On za Hristosa Raspetoga nije ni znao. A u Glini, i na mnogim drugim mestima, ljudi koji su verovali u Boga, koji su mislili da slede Hristosa, opsednuti mržnjom, pretvoreni u oruđe čistog zla, klali su i veselili se pred likom Boga Živoga. Šta to znači, mogu da shvate svi oni koji u Boga veruju. Ali i ateistima je, verujemo jasno. Socijalna patologija, o kakvoj naučnici do danas još ne raspravljaju, obuhvatila je jedan narod.

Ovaj deo mog Predgovora završiću pozdravnim govorom fra Nikole Ivankovića, župnika iz Jablanice u Hercegovini, kojim je dočekao ustaše: „udrite i koljite sve što je srpsko, pa i dijete u majčinom krilu.” Tako on reče i tako se zbilo. Ubijalo se sve srpsko, a što nije moglo da se ubije na licu mesta, sticalo se ka bezbrojnim dinarskim jamama, od Like do hercegovačkog krša. A zatim, kada su zgroženi Italijani to sprečili, kolone su krenule ka Jasenovcu. Gradu koji je, sa svojih sedamsto hiljada mrtvih Srba, najveći srpski grad. Jasenovac je postao grad u koji je bio najveći broj useljenika, ali mu se broj stanovnika nije uvećavao. Iz dana u dan, u toku četiri godine, nikad manje od hiljadu zatvorenika, ubijano je na najbestijalniji način. Ovde govorimo o grupnim ubistvima. O pojedinačnim ubistvima koja su činjena, možemo li tako reći za takav čin, od čistog meraka bolesnih duša, ne treba ni govoriti. Knjiga o Jasenovcu je knjiga, koja sve zločine u Drugom svetskom ratu čini minornim. Ono što će čitalac naći u ovoj knjizi, biće samo uvod, deo te buduće knjige o istorijskom zlu koje je naneto Srpskom narodu.

* * * * *

Život u ustaškim logorima, pre svega u logoru u Jasenovcu ne može da se uporedi ni sa čim što je, do toga doba dijabolizovana čovekova misao bila smislila. U logorima drugih izvitoperenih ideologija i umova moderne epohe, postojao je sistem u likvidaciji. Postojao je ideološki razlog za likvidiranje tih ljudi. Svaki hitlerovac je mogao da bude ubeđen da su Jevreji po prirodi zli i da rade na destrukciji izabranog naroda, tj. Nemaca. Njihova likvidacija je time mogla da se opravdava. Ona je u bolesnoj mašti predstavljala Jevreje kao Zlo, kao bolest koja treba da se izleči njihovom likvidacijom. Boljševici ili severnokorejski komunisti su uništavali svoje protivnike jer su oni bili prepreka da se dođe do utopijske budućnosti, do svetskog komunizma. Ali, radi čega su ustaše ubijale Srbe? To su, mahom, bile njihove komšije. To su bili ljudi sa kojima su, dotle, radili, sarađivali, pomagali se. Šta se desilo da odjednom, strahovita, iracionalna mržnja, koja čak nije tražila ni da se racionalno opravda izmišljanjem nekog zločina, sruči na jedan narod.

Dolazak u logore, ako već na putu ka njima nisu bili likvidirani, značio je za Srbe samo predah do skore mučeničke smrti. Čak bi se danas, kad znamo sve ono što se dešavalo u Jasenovcu, oni koji su ubijeni ili umrli od bolesti i iscrpljenosti u toku puta, ili bili odmah posle dolaska likvidirani, mogu smatrati srećnicima. Njihove patnje su se završavale na samoj kapiji pakla. Pravi užas je tek nastajao.

Može se postaviti pitanje, zbog čega su se ustaše, ako su već dobile zadatak da pobiju sve te ljude, nad njima iživljavale? Na prvi pogled njihovo ponašanje izgleda nelogično, ako uopšte u masovnom ubijanju jednog naroda treba da ima neke logike. No, ako malo bolje razmotrimo njihovo ponašanje prema zatvorenicima naći ćemo bar dva objašnjenja. Jedno može da izgleda, iz aspekta dželata logično, utilitarno, a drugo je već u oblasti pojedinačne i kolektivne psihoze i destrukcije. Likvidacija zatvorenika pred drugim zatvorenicima imalo je za cilj da u njima umrtvi svaku volju za otporom. Njome su oni utuvljivali zatočencima u glavu misao da je njihova likvidacija nešto neumitno i da je gospodar njihovog života, svakog trena, ma koji ustaša. Na taj način se smrt pokazivala kao neminovnost. Sam čin ubijanja: streljanje, klanje, ubijanje maljem i vešanje, takođe pokazuju čitavu skalu odnosa ubica prema žrtvama. Najveća lična distanca prema ubijenom se postizala streljanjem. Vešt ubica je, metkom u potiljak, mogao odmah da ubije svoju žrtvu. Tu je isključen dodir sa ubijenim, jer se često ubistvo dešavalo s leđa. (To je, inače, „specijalitet” NKVD-a, ali i esesovaca.) Potom je na skali bestijalnosti vešanje. Pošto vešanje podrazumeva vreme, njega su ustaše u Jasenovcu, relativno malo koristile. Ubistva motkom, mlatom, čekićem, već približava žrtvu i dželata. Ali, tek klanje razvija kod dželata psihozu koja se razvija ka mrcvarenju žrtve, njenom čerečenju (odsecanje udova, polnog uda kod muškaraca, odsecanje grudi kod žena, unakažavanje vagine, ušiju, nosa, jezika, vađenje očiju i srca). Ovakvo ponašanje, pored psihoze, pokazuje i civilizacijsku retardaciju, jer je unakažavanje žrtve, u ranijim epohama, imalo za cilj da zaplaši neprijatelja i psihički parališe.

Mi imamo dva svedočenja jednog ustaškog i jednog partizanskog dželata o njihovom odnosu prema ubijenima. Ustaša, ubica svetog starca iz Hlepaca, koji je svog čelata, koji nije mogao nikako da ubije, smirivao hrabreći ga da obavi svoj „posao”. Takvo ponašanje, ta smirenost žrtve pred smrću, bila je takvog stepena superiornosti da dželat nije mogao nikako da ga zaboravi, te je taj događaj morao da ispriča. Drugi ubica je komunistički likvidator iz vremena tzv. Užičke republike, koji je, mahom čekićem, ubijao svoje žrtve. U razgovoru sa novinarima „Pogleda” pre desetak godina, taj čovek nije pokazivao nikakvu svest da je izvršio neki zločin. Koliko se sećamo, on nije imao nikakvih intelektualnih (moralnih) dilema niti psiholoških tegoba u toku pedeset godina od izvršenih zločina. Na osnovu izjave ovog partizanskog koljača iz Užica, možemo zaključiti, da takve osobe, bez ikakvih moralnih skrupula, sa suženom svešću, svoje zločine smatraju samo obavljanjem zadataka koje su im njihovi pretpostavljeni dali.

Pored konstantnog stanja straha, koje je na kraju, dovodilo do potpune oguglalosti, u logoru su se primenjivale i druge bestijalne metode. Tako se u čoveku razvijalo osećanje sopstvene bezvrednosti. Zatvorenik nije imao u sebi nikakvog samopoštovanja. Stalno vređanje, koje je moglo da se pretvori u ubistvo, od uplašenosti, vodilo je zatvorenika do tuposti. A sistematsko izgladnjivanje okretalo je čitavu njihovu delatnost ka obezbeđenju ma kakve vrste hrane. U ovoj knjizi imamo jedan fascinantan opis deljenja hrane u Jasenovcu:

„I u boksovima i na zemlji ležalo je uzduž po više zatočenika jedan do drugog, a ako bi koji na zemlji umro, onda su ga oni živi mrtvaci pokraj njega, upotrebom poslednjeg damara snaga gurnuli sebi na leđa i ljubomorno čuvali sve dotle dok se telo ne bi raspadalo, dakle po nekoliko dana, ili, dok oni koji su ga skrivali ne bi pomrli, a evo zašto.

Kuvari su jutarnju čorbu pronosili kroz baraku između boksova i delili hranu. Neverovatno strašni prizori bili su nošenje kazana sa hranom i deoba u porcije. Jedni, bolje hranjeni i mlađi zatvorenici, išli su pred kazanom i oko kazana sa batinama i mlatili levo i desno oko sebe masu koja je kao pobesnela zver jurišala i otimala se za bedni čorbuljak, i disciplina se ovako među zatočenicima, batinom održavali. Krici, psovke, prokletstva i lomljava, pratila je ovaj čudan i za um nepojmljivi doručak. I kada bi se na momente presekla galama i zavladao tajac, neverovatni poluživotinjski krici i glasovi poluživih bića onih naših drugova što su ležali na zemlji, vapili su i tražili. Ti drugovi više nisu imali ljudskog glasa i od preterane slabosti nisu više bili u stanju da sastave i izgovore jednu jedinu reč. Nešto strašno, jezivo, kao piskavi glas sove u noći kreštao je, urlikao i dugačke izdužene ruke pružale su se sa zemlje, u samrtničkom grču, u stisnutim prstima svoje porcije i tražile čorbu. Čim bi primile, takve samrtničke ruke, jednu porciju, dodavale bi i drugu, tobože za svog nemoćnog druga iza leđa, a u stvari je to bila porcija onoga već davno umrlog druga čiji je leš ovaj samrtnik ljubomorno čuvao, ne bi li ugrabio, još koji dan, njegovu porciju proklete čorbe.”

Čitaoci će u knjizi naći i opise ljudožderstva među zatvorenicima, kao i mnoge druge naturalističke scene od kojih, i nama, koji smo svakodnevno bombardovani slikama i informacijama o zahuktalom moralnom izvitoperavanju čovečanstva, deluju užasno.

Ali, sve te scene se ipak ne mogu uporediti sa opisima ubijanja, klanja zatvorenika. Opis klanja prilikom dolaska u Jasenovac, Vojislava Prnjatovića je tipičan za „dobrodošlicu”, koju su ustaše priređivale novodošavšima. Najpre su ih postrojili u tri grupe: zatvorenici iz Zagreba, Jevreji iz Sarajeva i Srbi iz Sarajeva:

„Tu pred nama ustaše su pile rakiju i pošto su dosta toga popile, izdvojio se iz grupe Miloš (Ljubo), izvukao iz korica ustaški bodež i uputio se prema grupi devetnaestorice zatočenika iz Zagreba. Mi u tom času, onako izmoreni od udaraca i ošamućeni od svega onoga što smo preživljavali – nismo bili svesni svoga položaja i nismo mogli ni slutiti šta će nastupiti. Kad se Miloš približio ljudima, koji su bili preko puta od nas, udaljeni oko 20 metara, stao je da viče, psuje i na naš užas počeo redom da kolje ljude. Zarino bi bodež u vrat žrtve sa strane i naglo potegao tako, da je u jedan mah presekao žile kucavice i grkljan. Krv bi šibnula na lice, ruke i grudi čoveka zveri. A žrtve su stajale jedna pokraj druge kao zamrle, prestravljene i ukočene potpuno rezignire i apatične, te bez glasa dočekivale udarac noža i okrvavljene rušile se na zemlju.”

Dešavalo se nešto što čovek, čovek iz tog vremena, nije mogao da zamisli. Zlo je dostiglo takve razmere da su ljudi, kako bi sebi prekratili muke, sami odlazili u smrt. Tako se Milojko Svilokos, četiri puta gurao u grupu koja je vođena na klanje i četiri puta ga je ustaša, videći ga snažnog i krupnog, a to znači sposobnog za rad, vraćao nazad. Tek pete večeri je našao za sebe „spas” Odveli su ga grupom u Gradinu i tamo ubili maljem.

Perverzija sa kojom su smišljane likvidacije što većeg broja zatvorenika, verujemo da bi zaprepastila i samog de Sada. Opis ubijanja Cigana u Ciglani, čoveka ispunjava užasom. U peć je sateravana velika grupa Cigana, zatim je peć zatvorena i počeli bi da lože vatru. Takođe i pokretna ploča u podu, koja se pokretala pod nogama zatvorenika koji bi kroz rupu propadao u rasplamsalu vatru, mogla je da padne na um samo nekom psihotičnom umu. (Danas, sve ove ustaške inovacije, uveliko primenjuju režiseri horor filmova. Ali, posle čitanja ovih opisa više nam horor nije potreban).

Ono što je specifično za odnos ustaša prema zatvorenicima, po mnogo čemu nadmašuje i nacističke zločine u njihovim logorima, i staljinističke logore, i tek mogu da se porede sa odnosom komunista i kuomintangovaca u Kini prema protivnicima ili ponašanju u severnokorejskim logorima prema zarobljenim pripadnicima snaga Ujedinjenih nacija. Ali, slobodno možemo napisati da su naša „hrvatska braća”, ustaše, po mnogo čemu nadmašili sve njih.

Ono što odvaja odnos ustaša prema Srbima od svih dosadašnjih terora primenjivanih u modernoj epohi jeste, što je njima bio samo jedan cilj, ubiti što veći broj ljudi. Ubiti ljudsku masu. Svi ostali zločinci u svetskoj istoriji su imali neke „zakonitosti” u svom ponašanju. Sovjeti su ubijali ideološke protivnike i moguće ideološke protivnike. Nemci su ubijali „rasno inferiorne”. Čak i Pol Pot, izvorni proizvod progresivne misli, ubijao je samo one koji su bili pismeni, kako ne bi zaveli svojim znanjem mlade generacije – koje hrle u srećnu budućnost. Većina predstavnika kolektivnog ludila modernog sveta povezivala je korisnosti. Svi su gledali da svoje zarobljenike (robove) iskoriste u materijalnom smislu. Staljinovi robovi su gradili Sibir i radili u blizini Polarnog kruga. Hitler je materijalno i intelektualno koristio Jevreje, naročito njihovu tehničku inteligenciju. Ustaše su, imitirajući Firera (koji ih je prezirao i kako je zabeleženo, smatrao za razbojnike i moralni šljam) takođe koristili Jevreje (inžinjere, lekare, majstore) za rad. Ali Srbe, sem nekoliko izuzetaka, su redom likvidirali. Baš prvenstveno intelektualce.

Ustaše su imale samo jedan cilj: pobiti što veći broj Srba, ako već ne mogu da ubiju sve. To se vidi iz slučajeva kada su oni, iako su neki ljudi prelazili u rimokatolicizam kako bi spasili živote sebi i svojima, sve njih likvidirali. Takođe, to se vidi i iz njihovog odnosa prema deci. Ne zna se koliko je srpske dece poumiralo u toku tih godina. Samo se na osnovu one dece koja je posle rata oduzeta od rimokatoličkih porodica, kao i one dece koje su bile date milosrdnim sestrama po samostanima, može zaključiti do kojih razmera se išlo na uništavanju srpskog življa.

Pedeset godina posle ovih užasnih zbivanja, zahumski vladika Atanasije, govoreći o srpskim mučenicima ubijanim kroz vekove od strane Turaka, reći će: „A takav isti i još gori i teži martirijum doživela su i srpska deca sa Kozare i Dinare, Velebita, Papuka, Petrove gore, spaljivana u Jasenovcu i Staroj Gradiški, u Jastrebarskom i nedavno u Krajini. Jer, jedna druga i nečovečnija vrsta Turaka, u zloglasnoj Hrvatskoj državi, zapalila je Srbe i Srpčad u crkvi Glinskoj, Jasenovačkoj, Draksenićkoj, Kusonjskoj, Kolarićkoj, Sadilovačkoj, Dobroselskoj, Tribanjskoj, Istočkoj u Metohiji, u Devičkom manastiru na Kosovu.” Tom prilikom je vladika pomenuo i samu srž naše vere u Hristosa Raspetoga i Vaskrsloga – u spremnosti našoj na žrtvu. U spremnosti našoj na sleđenje Hristosa na Njegovom putu žrtvovanja. Pomenuće nam i reči Gospodnje, kojima nas je opomenuo da onaj koji decu dira, koji ih muči, ubija, od Gospoda odvaja, da će biti najstrožije kažnjen.

Podsećanjem na ove dečje žrtve, završiću ovaj naš uvod za ovu knjigu o Krstonosnom Srpskom narodu koji od dana krštenja Duhom svetim, u svakoj generaciji potvrđivao krštenjem u sopstvenoj krvi prolivenoj od raznih dželata, da ne prestaje da veruje u Pravdu. I veruje da je Gospod štap naš, zaštitnik naš i naš osvetnik do sedamdeset i sedmog kolena.

Na Svetog Sergeja Radonješkog, 2003. godine.
Đorđe J. Janić

———————————————————————————————–

< Zločini ustaša                Sadržaj               Biografija autora >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top