Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Предговор

Датум објаве: петак, 17 фебруара, 2012
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Ступа Јованова

Oд када jе просвећена Европа прогласила разум за свемоћно оруђе и оружjе коjим се може променити човек, те од раба Божjег, праха коjи се праху враћа, он почео да веруjе да ће постати господар васељене, зубља светлости, коjа jе раниjе била у рукама Створитељевим, предата jе у руке Лучоноше. А сам Лучоноша, створење као и ми, тек нешто моћниjи од нас, обећао нам jе царство земаљско ако му се поклонимо. И Европа, а потом и читав свет, све брже и брже, све крупниjим и крупниjим корацима, одваjала се од Бога. Лучоноша, кога атеисти назваше и ум, људски рацио, рекао нам jе, да смо сви ми паметни, и што смо били мање мудри, то смо све више веровали у сопствену памет. Све оно што jе човечанство некада веровало, обjашњено му jе помоћу разума, да jе само илузиjа, самообмана, безразложан табу. Он, кога називамо и Зли, или Лукави, корак по корак, век по век, док смо се забављали своjом новом, свемоћном играчком, вером у моћ разума, почео jе да нам говори неке нове приче. Откривао нам jе неке нове истине. А jедна од њих jе, да нисмо ништа друго до ли животиње. И да сва наша животна несрећа потиче из чињенице, што су наши преци покушали да одбаце свест о свом пореклу, о свом животињству. А следствено томе, да ћемо се вратити изворноj човековоj срећи, ако, наново, постанемо животиње.

Од племенитог Русоовог дивљака до Ничеовог Надчовека, скидалa се по jедна од забрана коjе нам jе Створитељ дао, а коjе су биле печати на вратима Пакла. Ми пишемо Пакао, али неки би то могли да назову подсвешћу, док би прави, данас малоброjни наследници просветитеља ХVIII века, оних коjи jош нису били доживели Француску револуциjу, назвали „звери у нама”. И што jе било мање страха Господњег, све су више игре човечанства над амбисом деструкциjе, постаjале фаталниjе. Када jе Француска револуциjа, побивши 200.000 аристократа, да о другим Краљевим присталицама, као и свештеницима и не говоримо, почела да убиjа и своjе духовне родитеље, када су Лафаjетови другови, ученици Монтескиjеа, Роланове и Дантонове присталице почеле да прилазе симболу револуциjе, гиљотини, то jе требало да буде знак, да Зло наjављуjе своj долазак у слави и моћи.

Тада се десио, ваљда, и последњи рат коjи се водио у традициjи негдашњих витешких борби, a коjи бисмо могли да назовемо и прва припрема за светске ратове у ХХ веку. Кажемо, подсећао, jер jе само у поjединим детаљима био такав. То jе покушаj Наполеонов да завлада Европом, а то jе значило – светом. То jе био и први, а можда и последњи рат између Хришћанске, легитимистичке Европе и све jачег револуционарства, коjе се крило иза прокламованих, а никад не остварених идеjа Француске револуциjе. (Уосталом, идеjе имаjу jедну вечну особину, оне се никада не „реализуjу“). Од тога доба улазимо у двовековни период воjних и идеjних револуциjа коjе, на ратном пољу и на пољу духа, разараjу, пре свега Хришћанску културу, али имаjу циљ да се читава људска цивилизациjа уништи. Или, како се тврди у есотериjским текстовима, преобликуjе у утопиjско земаљско царство.

Деветнаести век су неки назвали веком прогреса. И он то, на плану техничког напретка и jесте. Такође га зову и веком ширења људских слобода. Он jе требало да буде припрема за ХХ век, коjи jе требало, наjзад, да оствари утопиjске снове просветитеља, и да на престолу, где jе столовао Бог, попне Човекобога, Надчовека, Племенитог дивљака, коjи као да jе био изишао из неког филантропског приручника. Нажалост, уместо наставка прогреса, тj. ширења грађанских слобода, читав ХХ век jе био пут назадовања на плану морала, али и на плану личних слобода. Да о разном уништавању материjалног и људског потенциjала и не говоримо. Никада у току људске историjе ниjе поjединац толико био, суштински, неслободан, као данас.Такође, никада у току људске историjе, чак ни у периоду распада Римског царства, коjи се увек помињао као период моралне декаденциjе, ниjе морална деструкциjа толико интензивна и толико агресивна као данас. Европска цивилизациjа (ту подразумевамо и америчку и аустралиjску) налази се у стању дубоког моралног распада. Оно што jе вековима чувало њену суштину, а то jе Хришћанство, данас jе, бар што се тиче jерархиjе свих верских деноминациjа, а ту уврштавамо и Православну Цркву, ниjе способно да пружи никакав реални отпор убрзаном распаду моралних и друштвених норми.

Распад морала jе у ствари и услов за распад европске културе jер се он очитуjе на три плана коjи покриваjу све оно што ми повезуjемо са људским друштвом: личним, породичним и друштвеним. Почело се од распада морала код поjединца, пре свега његовим одваjањем од теоцентричног света и релативизациjом сваког сазнања и укидања постоjања Истине, и њеног повезивања са развоjем људског сазнања. Нема више Бога, нема Истине, нема добра и зла. Све то води до суштинске дехуманизациjе друштва. До његовог претварања у простор у коме човек тежи да обезбеди себи што бољи вегетативни статус. Епикуреjство, коjе jе упропастило многа друштва у досадашњоj историjи човечанства, стављено jе у центар бивствовања.

Из заснивања друштва на епикуреjству развио се прагматизам, у коме се корисно ставило у центар етике. Корисно се поистоветило са добрим. Добро, коjе се раниjе заснивало на прошлом и директно било повезано са будућим, концентрисало се на садашњост. То jе такође jош jедна последица рационализма, коjи jе сциjентизам ставио у центар провере истинитости или неистинитости, а самим тим и за предуслов људског постоjања. Тако се десио парадокс, да jе теориjа еволуциjе, коjа се породила из пантеистичке деификациjе сциентизма, а то значи из рационализма, а са краjњим резултатом да се доведе у питање креационизам, родила Хитлерову расистичку теориjу о наjбољоj људскоj раси, Германима, коjа jе настала из еволуциjе беле расе а ова пак из еволуциjе човечанства. Теориjа еволуциjе за коjу се залаже и данас „целокупно напредно човечанство” на политичком плану jе еволуирало у нацистички расизам.

Попуштање моралних норми дало jе jош jедан резултат. А то jе, да су се верски, национални и државни сукоби претворили у историjски незабележена уништавања људи. Уништавање становништва, као масовна метода, jавила се, као последица поремећености равнотеже сила у Европи краjем Првог светског рата, када jе бољшевичка револуциjа резултирала, према непотврђеним али вероватним броjем жртава од 20 милиона Руса и неких мањих народа у СССР-у, коjи су потпуно искорењени. Али, тек jе Други светски рат, у коме су се сукобила три изданка Француске револуциjе – демократиjа, нацистички расизам и бољшевички комунизам, развио бестиjалност до неслућених размера. Сва три наведена система, поред многих разлика, имала су jедну заjедничку особину. Били су антихришћански опредељени. Истина, и ту jе постоjало рангирање. Демократиjа jе хтела, кроз секуларизам да изврши атеизациjу друштва са краjњим циљем да се изврши атеизациjа и поjединца. Нацизам jе скоро отворено проповедао антихришћанство подржаваjући развоj jедне нове, условно речено политеистичке а у суштини диjаболичне религиjе. Бољшевизам jе отворено проповедао атеизам, стављаjући у центар свог учење диjалектички материjализам. При томе ваља нагласити, да jе ипак, њен наjжешћи напад био уперен против Хришћанства.

Све се то дешавало, а дешаваће се и у будућности што jе дошло, атеистичким деловањем, до распада свих моралних норми. Само тако се могу обjаснити концентрациони логори коjе jе наjпре почео да реализуjе Лењин, даље их развиjао Стаљин, а масовно употребљавао Хитлер. То нису били класични затвори, средњовековне тамнице или ропство. То jе била реализациjа институциjа коjе су створене ради масовног уништења политичких, верских и националних неприjатеља.

Сви данас знаjу о концентрационим логорима у Хитлеровоj Немачкоj и Стаљиновом СССР-у. Читав свет, кад више кад мање, шездесет година прича о злу коjе се само дешавало. Али постоjи jедан други народ, постоjи jедан други социопата, коjи jе, такође, имао логоре за своjе противнике, у коме су се налазила три народа, и коjи су служили не за њихову пацификациjу, већ за физичко уништење. То су Хрвати, или како се то еуфемистички каже усташе, и њихов вођа Анте Павелић. Јер, данас се треба ослободити дволичног пренемагања на коjе нас jе научио титоизам, и рећи отворено – долазак Анте Павелића на власт дочекан jе еуфориjом међу Хрватима, коjа jе траjала у току целог рата. То што му jе подршка, током времена опадала, а после искрцавања Савезника у Италиjи рапидно почело становништво да се окреће раниjим своjим политичким вођама из Сељачке странке, као умереним националистима чиjи су се представници налазили у Југословенскоj влади у Лондону, не значи да jе Павелић изгубио већину присталица. Нити да jе дошло до смањења терора (претпостављамо да jе, већ краjем 1943. масовна ликвидациjа Јевреjа и Цигана већ, сем малих изузетака, била завршена).

Читав jедан народ, Срби, био jе проглашен за штетне животиње за чиjе уништавање не постоjи ловостаj. Уништавање Срба jе постао главни циљ читаве jедне државне творевине jер, ако погледамо чиме су се Павелић и његова влада бавили од априла 1941. до маjа 1945. године jедино на шта може историчару, културологу, социологу или економисти, да падне у очи jесте напор да се униште Срби. Уништење Срба, а то значи преко два милиона људи коjи су живели на териториjи коjу jе, кад мање кад више, контролисао Павелић и његове усташе. Што се усташка власт више организовала, то jе терор над Србима био већи. А врхунац организованог терора било jе организовање логора у Јасеновцу. Једна монструозна институциjа, коjа jе, за разлику од обезличених механизама нацистичких логора, коjи су начином уништавања оптимално укидали однос између жртава и џелата, претвараjући џелате у нешто мало више од робота, логор у Јасеновцу, по свим своjим особинама, подсећа на психотичне фантазме маркиза де Сада. Оно што се тамо дешавало, сваки читалац ове књиге ће видети, подсећало jе на деловање лудака опседнутих Злом силом.

Данас у епохи рационалзма, позивање на присуство Зла, или како га ми Православни зовемо Сотоне, ниjе популарно, али, свако онаj коjи прочита ову књигу, а потом и jош неке коjе се бави проблемом уништавања Срба у НДХ, не може те страхоте обjаснити ничим другим већ jедном социопатологиjом, колективном психозом и сотонском опседнутошћу. Самим сотонским надахнућем.

* * * * *

У овоj књизи о Јасеновцу, као и о злочинима у Шиду и околини, чини нам се да недостаjе jедан део. Један врло важан чинилац, коjи и када директно ниjе учествовао у злочинима, своjим неделањем, ћутањем, благонаклоношћу и вербалним утицаjем je значаjно утицао на претварање Павелићеве назови државе у пакао за Православне Србе. Ради се о улози хрватских интелектуалаца и римокатоличког свештенства. Што се тиче свештенства, пре свега у њиховом покрштавању. У ствари, може се слободно рећи да jе целокупно римокатоличко свештенство обављало покрштавање Срба. (Покрштавање Јевреjа им jе било забрањено. А о покрштавању Цигана немамо податке). У томе су предњачили поред парохиjског свештенства припадници реда Фрање Асишког. Цинизам и према Хришћанству и према оснивачу њиховог реда, било jе то што jе Фрања из Асизе био човек мирољубив, приjатељ свих Божjих створова. Човек коjи jе своjе следбенике позвао на сиромаштво и добро делање. Хрватски фрањевци су, као да их jе Сотона спопао, сву мржњу коjу су гаjили према Србима, почели да ригаjу од априла 1941. године до маjа 1945. То што се дешавало у току четири године међу римокатоличким свештенством, да jе било Хришћанског морала, у наjмању руку jе требало да се заврши тако што би их, све оне коjи су учествовали у злочинима, Папа Пиjе ХII екскомуницирао из Цркве и анатемисао. Но од тога, колико знамо, ништа се ниjе десило. Напротив. Сви су они проглашени борцима против комунизма и бранитељима вере.

У неком смислу, а то су бранитељи деловања Степинца и осталих свештеника развиjали, свештеници су, покрштавањем Срба у ствари те људе спашавали од сигурне смрти. Као што су спашавали и српску децу, чиjе су родитеље побили, слали у хрватске куће како би их васпитавали у римокатоличком и хрватском духу. Они су, већ од друге половине XIX века, између римокатоличанства и хрватства стављали знак jеднакости, те се подразумевало да ће сваки Православни Србин, аутоматски, поставши римокатолик, постати и Хрват. Колико знамо, ни код jедног римокатоличког народа ниjе дошло до таквог jедначења између вере и нациjе, нити да jе прелазак у римокатоличанство подразумевало губљење националног идентитета. Таj преседан се десио само када су у питању Срби. Уосталом, таj преседан се већ био десио краjем XIX века, када су сви римокатолици у Хрватскоj, Далмациjи, Дубровнику, Славониjи, Барањи, Срему, Банату, Бачкоj, па чак и у Румуниjи, а коjи су говорили српским jезиком, проглашени Хрватима. Тим потезом jе избрисан национални идентитет код неколико стотина хиљада Срба римокатоличке веросповести. Али, то и ниjе почетак римокатоличења Срба и губљења њиховог националног идентитета. У ствари, од почетка владавине династиjе Немањића, интензивниjе или успорениjе, спроводило се римокатоличење Срба и њихова денационализациjа. И док jе за време Немањића па до краjа српске независности то покушавано на државном нивоу, па се мало примирило за време ширења Отоманске империjе, већ од XVII века, оно се интензивира. Уништење Марчанске епископиjе, стварање униjата у Загорjу, само су jедан од безброjних споменика уништења верског и националног идентитета код Срба.

Оно што jе било за време Другог светског рата, ако се изузме претња смрћу, ни по чему се не разликуjе од оног што се Србима дешавало на тим териториjама и раниjе. Док jе у Аустриjи друштвено и материjално напредовање Срба било повезано са покрштавањем, у НДХ jе, од 1941. почео, буквално, да зависи и њихов живот.

То да су усташе желеле да униште Србе, и чуди и не чуди. То да ће њихов план еуфорично подржавати велика већина Хрвата, може да нас запрепашћуjе и нас, коjи смо васпитавани на миту о jугословенству и „братству наших народа и народности”. Али понашање римокатоличког свештвенства надмашуjе сваку врсту поређења. Тако нас не изненађуjе, ако су песници, као што су већ од памтивека, славили нове господаре, као што jе учинио и Владимир Назор написавши песму коjом jе пљунуо на читав своj дотадашњи живот, лични и поетски, у коме се налазе и овакви стихови:

„Оканите се jедном,
Птица, цвjетне гроње!
Будимо што jесмо:
Вуци и медоње.
———————-

Оперите jезик
На древном нам врелу
Око коjег вуци
Сjеде, ко на сjелу.

Преломите онда,,
Цjев туђинскоj фрули.
Научте се рики
И како се тули.

Тулите од бола
Тулите од гњева
Нек се од вас проспе
И зрње и пљева!

Одбиjте дражи празни
Што тиђ га врт гоjи
Будимо барбари,
Ал будимо своjи!”

Ови стихови нас неће изненадити, знаjући Назора и знаjући да ће, чим jе осетио да се усташама лоше пише, у пратњи свог интимног приjатеља Ивана Горана Ковачића, отићи у партизане. Истина, тамо jе таj спиритуални песник, коjи jе за Павелића призивао вукове и медоње, написао и „Маjку православну” и „Титово наприjед”, пиjући млеко од своjе кравице, коjу су му набавили и чували партизани. Не треба да нас изненади ни што jе надбискуп Шарић, познат и раниjе као франковац и присталица усташа, написао, имитираjући античке писце, оду, коjу jе назвао „Кад сунце сjа”, коjу jе посветио Анти Павелићу. У њоj, док се у Јасеновцу убиjало ножем, маљем и метком, испевао и следеће стихове:

„Дан твоj сваки жртва jе и рад поштен,
Ко сунце Ти нам чист и сjаjан,
И твоj уплив обара све пигмеjце:
Ти си нам Зрињски!
—————————————-
Пуно кажеш, истину, правду дижеш,
А слобода драга ти као мати,
За њу ти си устао попут дива,
На све хаjдуке.
——————————————
Д-р Анте Павелић име храбро,
Има у њему Хрватскога с неба благо,
Нек Те Он, Краљ Небески вазда прати
Вођо наш златни.”

Све ове песме, као и дела многих других хрватских стваралаца, могу али не мораjу да значе, да су аутори одобравали и радили на ликвидациjи, духовноj и физичкоj, Православних Срба. Али данас постоjе многоброjни директни докази коjи несумњиво показуjу ангажовање римокатоличког клера на оба ова плана. О томе се, а све у циљу „братства и jединства” за време комунизма писало идеологизираним, пљувачким jезиком, коjи jе више скривао него што jе откривао величину усташких злочина. Али, у последњих шездест година, на Западу jе обjављена огромна литература о томе. Тако, jош 1953. г., обjављен jе Извештаj италиjанског генерала Роате, о коме др Лазо Костић, између осталог пише: „21 маjа 1941 приjавише се команданту дивизиjе Сасари” у Книну три особе, међу коjима отац Шимић, францисканац. Оне изjавише да су од Загребачке владе одређене да преузму цивилну власт у тоj покраjини. Италиjански генерал их запита коjи би био правац њихове политике. Отац Шимић беше таj коjи jе дао одговор: „Убити све Србе у наjкраће могуће време. То jе наш програм.” Командант дивизиjе „Сасари” ниjе веовао своjим ушима. Тражио jе да то понови. А оваj: „Убити све Србе у у наjкраће могуће време. То jе наш програм”. „Ја се чудим – одговори високи италиjански официр – да се не схваћа ужас тога предлога, и да баш jедан свештеник, усто jош францисканац, долази да то изjави…” Ниjе било средстава да се они одврате, тим пре што jе наредба из Рима гласила „не мешати се у локалну политику”.

Други jедан писац, Дешнер, по Костићу, помиње душебрижничко деловање jош jедног фрањевца. Фра Силвиjе Франковић jе често био у друштву наjвећих пререзивача грла. Кад су га jедном ови у Бугоjну питали кад ће их исповедити, одговорио jе: „Још jе прерано за вас. Кад све побиjете, онда дођите код мене.” Кад jе предстоjник Бугоjна хтео да се исповеда код Франковића за то што jе убио 14 Срба, францисканац jе одговорио: „Кад их буде 40, онда се исповедаjте, и jа ћу вам све опростити.” Дешнер такође пише: „Више фратара jе заузело положаjе у концентрационим логорима. Францисканац Звонко Брекало беше официр у логору смрти Јасеновац, озлоглашен што jе у масама скидао главе. Округло око 120 хиљада Срба jе тада изгубило животе. У jесен 1942. jе чак водио оваj логор фра Мирослав Филиповић-Маjсторовић, назван фра-сотона, при чему му jе помагао читав ред свештеника – Бркљанић, Матковић, Матиjевић, Брекало, Челина, Липовац међу осталима. За 4 месеца jе под тим францисканским свештеником ликвидирано 40 хиљада лица. Само jедан стипендист францискански Брзица, jе jедне ноћи, 29. августа 1942. jедним нарочитим ножем одсекао главу 1360-торици људи. Едмон Парис, коjи набраjа „ужасну литаниjу” францисканских злочина, уверава да би ови могли да се „бесконачно продужуjу”. Овом списку свештеника-убица, стварно би могао да се придружи подужи списак имена. И то не списак коjи су правили комунисти, и у коjи су они, по обичаjу, уносили све своjе противнике и прикривали своjе злочине, већ списак коjи jе, веруjемо, и поред начина размишљања фра Силвиjа Франковића, направљен код нашег Створитеља. Но ма колико их ми набраjали, њихов броj jе, као што се види из ове књиге, тек хиљадити део од броjа њихових жртава. Оних коjе су они побили не зато што су им то били неприjатељи, нити због тога што су се неком од њих или неком од њихових замерили. Нису их бирали ни по старости, ни по полу, ни по богатству. Једне су убиjали jер jе тако рекао њихов савезник (коjи их jе са гадљивошћу презирао) Хитлер. То су били Јевреjи и Цигани. Друге, Србе, убиjали су jер су их мрзели.

Никаква социjална патологиjа неће моћи, бар за сада, такву ерупциjу колективне мржње jедног народа против другог моћи да обjасни. Једино ако jе разлог у томе, што су џелати, често тек у трећоj генерациjи, били припадници жртвованог народа?! (Психоанализа, у коjу ми баш много не веруjемо, али чиjа нека открића не можемо да не прихватимо, говори о ирационалноj мржњи оног коjи се суочава са нечим што доводи у питање његов идентитет. Да ниjе, можда, постоjање jедног народа – Срба, доводило у питање национални идентитет многих Хрвата?)

Усташе нису само уништавале људе, они су уништавали и све оно што jе могло Србима да пружи осећање националног идентитета. А ту су, пре свега, били сакрални обjекти. Колико су верски моменти играли важну улогу приликом ликвидациjе Срба у НДХ, можемо баш видети из њиховог односа према Православним богомољама и манастирима.

Наjпре, сва црквена имовина, покретна и непокретна, била jе разграбљена или уништена. Покретну имовину су разносиле усташе, околно хрватско становништво и сама државна власт. Оно што ниjе разграбљено, пре свега иконе али и друге ствари коришћене приликом верских обреда, било jе уништено. Што се тиче непокретне имовине – обрадиве земље и шума, она jе или додељена хрватским сељацима, пре свега из усташких породица (али то ниjе био обавезан услов), потом jе jедан део преузела власт, а трећи део jе преузела Римокатоличка црква. Цркве, капеле, парохиjски домови и манастирски конаци су били третирани на различите начине, у зависности од крволоштва домаћих усташа и верске искључивости подручног римокатоличког свештенства.

Добар броj цркава, нарочито оних где jе „српско питање” било потпуно решено, тj. где су сви Срби побиjени, а на том терену насељени Хрвати, биле су преобликоване у римокатоличке храмове. У забачениjим краjевима, све Православне богомоље су спаљене или порушене. Једном броjу богомоља jе промењена намена, те су претворене у стаjе, магацине и сл. Неке су, због тога што су биле зидане од тврдог материjала, служиле усташама као утврђења за борбу против четника и партизана. Но све то, бар што се тиче српске историjе, ништа ниjе изненађуjуће. То се све Православнима, jош од поjаве Турака на Балканском полуострву са jугоистока, а касниjе доласком Аустриjе са северозапада, већ дешавало. С jедном, не тако безначаjном разликом. Турци су, поред рушења, већину богомоља, нарочито оне лепше и монументалниjе, претварали у џамиjе, имаjући, несвесно, страхопоштовање према сакралном простору Православних. Римокатоличка Аустриjа jе, нарочито када jе ушла у Панонску равницу и почетком XVIII века привремено заузела Београдски пашалук, по правилу се трудила да ове обjекте десакрализуjе, приводећи их намени коjе су биле морално или материjално у везу са нечим прљавим.

Али, нико ниjе смислио оно што су усташе примениле, нарочито у току 1941. године. Они су у црквама клали Православне Србе, несвесно изводећи диjаболични ритуал приношења крвне жртве. Ко не зна за клање коjе су усташе извршиле у цркви у Глини? Али ретко ко зна, да су комунисти, на место те Православне богомоље, после 1945. подигли Омладински дом где су се одржавале игранке. И док су се, по изjавама сведока, неке Хрватице причешћивале српском крвљу коjа jе текла из Глинске цркве, дотле су се њихови потомци веселили на месту мученичког скончања невиног народа. Парадоксално jе, да усташе, коjи су, сви од реда, сматрали себе ватреним римокатолицима, тj. Хришћанима, нису схватали шта су тим клањем чинили наjпре своjим жртвама, а потом самима себи. Поклани Православни Срби постали су мученици за веру, достигли су оно чему треба сваки Хришћанин да тежи, и што су само Хришћански Мученици првих векова постизали, дали су своj живот ради вере у Христоса. Умрли су jер се свога Бога нису хтели да одрекну. Принети као крвна жртва, у Хришћанским храмовима где се 1900. година приносила бескрвна жртва, они нису те храмове обесветили већ, напротив, посветили их на начин коjи искључуjе могућност њиховог обесвећења до краjа времена.

С друге стране, оскрвнуће храма, у коме се молило Богу пред крстом коме су се и саме усташе молиле, они су на себе навукли смртни грех чиjе траjање се мери вековима. Нема индулгенциjе, нема опроштаjа за оне коjи су, пред лицем Господњим, клали људе, коjи ништа нису скривили. Хришћани, вековима, говоре о Нерону као о злочинцу коjи jе уништавао Хришћане. Али, он jе био идолопоклоник. Он за Христоса Распетога ниjе ни знао. А у Глини, и на многим другим местима, људи коjи су веровали у Бога, коjи су мислили да следе Христоса, опседнути мржњом, претворени у оруђе чистог зла, клали су и веселили се пред ликом Бога Живога. Шта то значи, могу да схвате сви они коjи у Бога веруjу. Али и атеистима jе, веруjемо jасно. Социjална патологиjа, о каквоj научници до данас jош не расправљаjу, обухватила jе jедан народ.

Оваj део мог Предговора завршићу поздравним говором фра Николе Иванковића, жупника из Јабланице у Херцеговини, коjим jе дочекао усташе: „удрите и кољите све што jе српско, па и диjете у маjчином крилу.” Тако он рече и тако се збило. Убиjало се све српско, а што ниjе могло да се убиjе на лицу места, стицало се ка безброjним динарским jамама, од Лике до херцеговачког крша. А затим, када су згрожени Италиjани то спречили, колоне су кренуле ка Јасеновцу. Граду коjи jе, са своjих седамсто хиљада мртвих Срба, наjвећи српски град. Јасеновац jе постао град у коjи jе био наjвећи броj усељеника, али му се броj становника ниjе увећавао. Из дана у дан, у току четири године, никад мање од хиљаду затвореника, убиjано jе на наjбестиjалниjи начин. Овде говоримо о групним убиствима. О поjединачним убиствима коjа су чињена, можемо ли тако рећи за такав чин, од чистог мерака болесних душа, не треба ни говорити. Књига о Јасеновцу jе књига, коjа све злочине у Другом светском рату чини минорним. Оно што ће читалац наћи у овоj књизи, биће само увод, део те будуће књиге о историjском злу коjе jе нането Српском народу.

* * * * *

Живот у усташким логорима, пре свега у логору у Јасеновцу не може да се упореди ни са чим што jе, до тога доба диjаболизована човекова мисао била смислила. У логорима других извитоперених идеологиjа и умова модерне епохе, постоjао jе систем у ликвидациjи. Постоjао jе идеолошки разлог за ликвидирање тих људи. Сваки хитлеровац jе могао да буде убеђен да су Јевреjи по природи зли и да раде на деструкциjи изабраног народа, тj. Немаца. Њихова ликвидациjа jе тиме могла да се оправдава. Она jе у болесноj машти представљала Јевреjе као Зло, као болест коjа треба да се излечи њиховом ликвидациjом. Бољшевици или севернокореjски комунисти су уништавали своjе противнике jер су они били препрека да се дође до утопиjске будућности, до светског комунизма. Али, ради чега су усташе убиjале Србе? То су, махом, биле њихове комшиjе. То су били људи са коjима су, дотле, радили, сарађивали, помагали се. Шта се десило да одjедном, страховита, ирационална мржња, коjа чак ниjе тражила ни да се рационално оправда измишљањем неког злочина, сручи на jедан народ.

Долазак у логоре, ако већ на путу ка њима нису били ликвидирани, значио jе за Србе само предах до скоре мученичке смрти. Чак би се данас, кад знамо све оно што се дешавало у Јасеновцу, они коjи су убиjени или умрли од болести и исцрпљености у току пута, или били одмах после доласка ликвидирани, могу сматрати срећницима. Њихове патње су се завршавале на самоj капиjи пакла. Прави ужас jе тек настаjао.

Може се поставити питање, због чега су се усташе, ако су већ добиле задатак да побиjу све те људе, над њима иживљавале? На први поглед њихово понашање изгледа нелогично, ако уопште у масовном убиjању jедног народа треба да има неке логике. Но, ако мало боље размотримо њихово понашање према затвореницима наћи ћемо бар два обjашњења. Једно може да изгледа, из аспекта џелата логично, утилитарно, а друго jе већ у области поjединачне и колективне психозе и деструкциjе. Ликвидациjа затвореника пред другим затвореницима имало jе за циљ да у њима умртви сваку вољу за отпором. Њоме су они утувљивали заточенцима у главу мисао да jе њихова ликвидациjа нешто неумитно и да jе господар њиховог живота, сваког трена, ма коjи усташа. На таj начин се смрт показивала као неминовност. Сам чин убиjања: стрељање, клање, убиjање маљем и вешање, такође показуjу читаву скалу односа убица према жртвама. Наjвећа лична дистанца према убиjеном се постизала стрељањем. Вешт убица jе, метком у потиљак, могао одмах да убиjе своjу жртву. Ту jе искључен додир са убиjеним, jер се често убиство дешавало с леђа. (То jе, иначе, „специjалитет” НКВД-а, али и есесоваца.) Потом jе на скали бестиjалности вешање. Пошто вешање подразумева време, њега су усташе у Јасеновцу, релативно мало користиле. Убиства мотком, млатом, чекићем, већ приближава жртву и џелата. Али, тек клање развиjа код џелата психозу коjа се развиjа ка мрцварењу жртве, њеном черечењу (одсецање удова, полног уда код мушкараца, одсецање груди код жена, унакажавање вагине, ушиjу, носа, jезика, вађење очиjу и срца). Овакво понашање, поред психозе, показуjе и цивилизациjску ретардациjу, jер jе унакажавање жртве, у раниjим епохама, имало за циљ да заплаши неприjатеља и психички паралише.

Ми имамо два сведочења jедног усташког и jедног партизанског џелата о њиховом односу према убиjенима. Усташа, убица светог старца из Хлепаца, коjи jе свог челата, коjи ниjе могао никако да убиjе, смиривао храбрећи га да обави своj „посао”. Такво понашање, та смиреност жртве пред смрћу, била jе таквог степена супериорности да џелат ниjе могао никако да га заборави, те jе таj догађаj морао да исприча. Други убица jе комунистички ликвидатор из времена тзв. Ужичке републике, коjи jе, махом чекићем, убиjао своjе жртве. У разговору са новинарима „Погледа” пре десетак година, таj човек ниjе показивао никакву свест да jе извршио неки злочин. Колико се сећамо, он ниjе имао никаквих интелектуалних (моралних) дилема нити психолошких тегоба у току педесет година од извршених злочина. На основу изjаве овог партизанског кољача из Ужица, можемо закључити, да такве особе, без икаквих моралних скрупула, са суженом свешћу, своjе злочине сматраjу само обављањем задатака коjе су им њихови претпостављени дали.

Поред константног стања страха, коjе jе на краjу, доводило до потпуне огуглалости, у логору су се примењивале и друге бестиjалне методе. Тако се у човеку развиjало осећање сопствене безвредности. Затвореник ниjе имао у себи никаквог самопоштовања. Стално вређање, коjе jе могло да се претвори у убиство, од уплашености, водило jе затвореника до тупости. А систематско изгладњивање окретало jе читаву њихову делатност ка обезбеђењу ма какве врсте хране. У овоj књизи имамо jедан фасцинантан опис дељења хране у Јасеновцу:

„И у боксовима и на земљи лежало jе уздуж по више заточеника jедан до другог, а ако би коjи на земљи умро, онда су га они живи мртваци покраj њега, употребом последњег дамара снага гурнули себи на леђа и љубоморно чували све дотле док се тело не би распадало, дакле по неколико дана, или, док они коjи су га скривали не би помрли, а ево зашто.

Кувари су jутарњу чорбу проносили кроз бараку између боксова и делили храну. Невероватно страшни призори били су ношење казана са храном и деоба у порциjе. Једни, боље храњени и млађи затвореници, ишли су пред казаном и око казана са батинама и млатили лево и десно око себе масу коjа jе као побеснела звер jуришала и отимала се за бедни чорбуљак, и дисциплина се овако међу заточеницима, батином одржавали. Крици, псовке, проклетства и ломљава, пратила jе оваj чудан и за ум непоjмљиви доручак. И када би се на моменте пресекла галама и завладао таjац, невероватни полуживотињски крици и гласови полуживих бића оних наших другова што су лежали на земљи, вапили су и тражили. Ти другови више нису имали људског гласа и од претеране слабости нису више били у стању да саставе и изговоре jедну jедину реч. Нешто страшно, jезиво, као пискави глас сове у ноћи крештао jе, урликао и дугачке издужене руке пружале су се са земље, у самртничком грчу, у стиснутим прстима своjе порциjе и тражиле чорбу. Чим би примиле, такве самртничке руке, jедну порциjу, додавале би и другу, тобоже за свог немоћног друга иза леђа, а у ствари jе то била порциjа онога већ давно умрлог друга чиjи jе леш оваj самртник љубоморно чувао, не би ли уграбио, jош коjи дан, његову порциjу проклете чорбе.”

Читаоци ће у књизи наћи и описе људождерства међу затвореницима, као и многе друге натуралистичке сцене од коjих, и нама, коjи смо свакодневно бомбардовани сликама и информациjама о захукталом моралном извитоперавању човечанства, делуjу ужасно.

Али, све те сцене се ипак не могу упоредити са описима убиjања, клања затвореника. Опис клања приликом доласка у Јасеновац, Воjислава Прњатовића jе типичан за „добродошлицу”, коjу су усташе приређивале новодошавшима. Наjпре су их построjили у три групе: затвореници из Загреба, Јевреjи из Сараjева и Срби из Сараjева:

„Ту пред нама усташе су пиле ракиjу и пошто су доста тога попиле, издвоjио се из групе Милош (Љубо), извукао из корица усташки бодеж и упутио се према групи деветнаесторице заточеника из Загреба. Ми у том часу, онако изморени од удараца и ошамућени од свега онога што смо преживљавали – нисмо били свесни свога положаjа и нисмо могли ни слутити шта ће наступити. Кад се Милош приближио људима, коjи су били преко пута од нас, удаљени око 20 метара, стао jе да виче, псуjе и на наш ужас почео редом да коље људе. Зарино би бодеж у врат жртве са стране и нагло потегао тако, да jе у jедан мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шибнула на лице, руке и груди човека звери. А жртве су стаjале jедна покраj друге као замрле, престрављене и укочене потпуно резигнире и апатичне, те без гласа дочекивале ударац ножа и окрвављене рушиле се на земљу.”

Дешавало се нешто што човек, човек из тог времена, ниjе могао да замисли. Зло jе достигло такве размере да су људи, како би себи прекратили муке, сами одлазили у смрт. Тако се Милоjко Свилокос, четири пута гурао у групу коjа jе вођена на клање и четири пута га jе усташа, видећи га снажног и крупног, а то значи способног за рад, враћао назад. Тек пете вечери jе нашао за себе „спас” Одвели су га групом у Градину и тамо убили маљем.

Перверзиjа са коjом су смишљане ликвидациjе што већег броjа затвореника, веруjемо да би запрепастила и самог де Сада. Опис убиjања Цигана у Циглани, човека испуњава ужасом. У пећ jе сатеравана велика група Цигана, затим jе пећ затворена и почели би да ложе ватру. Такође и покретна плоча у поду, коjа се покретала под ногама затвореника коjи би кроз рупу пропадао у распламсалу ватру, могла jе да падне на ум само неком психотичном уму. (Данас, све ове усташке иновациjе, увелико примењуjу режисери хорор филмова. Али, после читања ових описа више нам хорор ниjе потребан).

Оно што jе специфично за однос усташа према затвореницима, по много чему надмашуjе и нацистичке злочине у њиховим логорима, и стаљинистичке логоре, и тек могу да се пореде са односом комуниста и куоминтанговаца у Кини према противницима или понашању у севернокореjским логорима према заробљеним припадницима снага Уjедињених нациjа. Али, слободно можемо написати да су наша „хрватска браћа”, усташе, по много чему надмашили све њих.

Оно што одваjа однос усташа према Србима од свих досадашњих терора примењиваних у модерноj епохи jесте, што jе њима био само jедан циљ, убити што већи броj људи. Убити људску масу. Сви остали злочинци у светскоj историjи су имали неке „законитости” у свом понашању. Совjети су убиjали идеолошке противнике и могуће идеолошке противнике. Немци су убиjали „расно инфериорне”. Чак и Пол Пот, изворни производ прогресивне мисли, убиjао jе само оне коjи су били писмени, како не би завели своjим знањем младе генерациjе – коjе хрле у срећну будућност. Већина представника колективног лудила модерног света повезивала jе корисности. Сви су гледали да своjе заробљенике (робове) искористе у материjалном смислу. Стаљинови робови су градили Сибир и радили у близини Поларног круга. Хитлер jе материjално и интелектуално користио Јевреjе, нарочито њихову техничку интелигенциjу. Усташе су, имитираjући Фирера (коjи их jе презирао и како jе забележено, сматрао за разбоjнике и морални шљам) такође користили Јевреjе (инжињере, лекаре, маjсторе) за рад. Али Србе, сем неколико изузетака, су редом ликвидирали. Баш првенствено интелектуалце.

Усташе су имале само jедан циљ: побити што већи броj Срба, ако већ не могу да убиjу све. То се види из случаjева када су они, иако су неки људи прелазили у римокатолицизам како би спасили животе себи и своjима, све њих ликвидирали. Такође, то се види и из њиховог односа према деци. Не зна се колико jе српске деце поумирало у току тих година. Само се на основу оне деце коjа jе после рата одузета од римокатоличких породица, као и оне деце коjе су биле дате милосрдним сестрама по самостанима, може закључити до коjих размера се ишло на уништавању српског живља.

Педесет година после ових ужасних збивања, захумски владика Атанасиjе, говорећи о српским мученицима убиjаним кроз векове од стране Турака, рећи ће: „А такав исти и jош гори и тежи мартириjум доживела су и српска деца са Козаре и Динаре, Велебита, Папука, Петрове горе, спаљивана у Јасеновцу и Староj Градишки, у Јастребарском и недавно у Краjини. Јер, jедна друга и нечовечниjа врста Турака, у злогласноj Хрватскоj држави, запалила jе Србе и Српчад у цркви Глинскоj, Јасеновачкоj, Драксенићкоj, Кусоњскоj, Коларићкоj, Садиловачкоj, Доброселскоj, Трибањскоj, Источкоj у Метохиjи, у Девичком манастиру на Косову.” Том приликом jе владика поменуо и саму срж наше вере у Христоса Распетога и Васкрслога – у спремности нашоj на жртву. У спремности нашоj на слеђење Христоса на Његовом путу жртвовања. Поменуће нам и речи Господње, коjима нас jе опоменуо да онаj коjи децу дира, коjи их мучи, убиjа, од Господа одваjа, да ће бити наjстрожиjе кажњен.

Подсећањем на ове дечjе жртве, завршићу оваj наш увод за ову књигу о Крстоносном Српском народу коjи од дана крштења Духом светим, у свакоj генерациjи потврђивао крштењем у сопственоj крви проливеноj од разних џелата, да не престаjе да веруjе у Правду. И веруjе да jе Господ штап наш, заштитник наш и наш осветник до седамдесет и седмог колена.

На Светог Сергеjа Радоњешког, 2003. године.
Ђорђе Ј. Јанић

———————————————————————————————–

< Злочини усташа                Садржај               Биографија аутора >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top