Nikola B. Popović, Kada je počelo razbijanje SFRJ?

Datum objave: četvrtak, 26 aprila, 2012
Veličina slova: A- A+
Nikola B. Popović

Nikola B. Popović

Razbijanje (ne raspad SFRJ) počeo je ranih šezdesetih godina dvadesetog veka kada je počeo proces preuzimanja sve većih ingerencija (obima vlasti) od strane republičkih birokratija i naciokratija na uštrb savezne vlasti. U tom cilju vođena je u javnosti haranga protiv SK Srbije, izvršena je federalizacija SKJ tzv. nacionalini ključ je primenjivan u izboru svih političkih tela, pa i činova u JNA. Niz saveznih institucija je ukinuto, a pun uspeh je postignut donošenjem Ustava 1974/02/21. godine. Kada je trebalo doneti odluku (mart 1991.) da se SFRJ brani, predstavnici republika i pokrajina u Predsedništvu SFRJ to nisu uradili.

U domaćoj i stranoj javnosti olako se govori o raspadu SFRJ. To uglavnom čine političari, ali i naučnici, koji se ne udubljuju u temu ili su svesno ili nesvesno instrumentalizovani od strane svojih (nacionalnih) vlada, partija, NATO (čitaj SAD). Već upotreba reči “raspad “signalizira da govorniku ili autoru teksta nije dovoljno jasno šta se zbilo sa jugoslovenskom državom 1991-1992. godine. Politici i domaćoj i stranoj (čast izuzecima) potrebno je da se SFRJ raspala iznutra, a da je za to isključivo kriva Srbija, tj njena vlada i vladajuća patrija (Socijalistička patrija Srbije – SPS). A kada je počelo? Po pristalicama navedenog pregleda počelo je krajem 1987. godine sa stabilizovanjem Slobodana Miloševića na vlasti i u Partiji iu državi. Iz toga proizilazi da je SFRJ bila stabilna država do tog vremena te da je politika Srbije isterala, rasterala članice jugoslovenske federativne države. Navedeno mišljenje neminovno navodi na zaključak, da su sve članice jugoslovenske federacije (republike i pokrajine) bile nemušti, pokorni subjekti, kojima je bilo lako nametnuti svoju volju.

Ne mora da se poseduje veliko znanje o prošlosti jugoslovenske države (1918-1992) pa da se lako zaključi da pomenuto mišljenje ni na koji način ne odgovara stvarnom životu. Ono ne nudi relevantne naučne dokaze, već se isključivo svodi na goli verbalizam: kako kome odgovara. Biće da je to politika.

Da bi se odgovorilo na naslovljeno pitanje treba prvo razmotriti suštinu jugoslovenske ideje i fenomen federativne države.

Kada je reč o jugoslovenskoj ideji valja znati da je uporedo s njom postojala i trajala antijugoslovenska ideja u krilu istih (jugonaroda). Ta antijugoslovenska ideja i njeni stvarni protagonisti (svi od A. Starčevića do F. Tuđmana) rešenje jugoslovenskog pitanja nisu videli u stvaranju jugoslovenske države, već svoje nacionalne države. Pobeda jugoslovenske ideje oličene u nastanku i prve i druge Jugoslavije nije likvidirala antijugoslovenski ideju. Zapravo, ideje ne mogu biti likvidirane, ne mogu doživeti kraj jednom za svagda, mogu biti samo ostvarene ili nesmotrene.

Pobeda jugoslovenske ideje 1918. godine, što se često gubi iz vida, bila je pobeda ideje jednonacionalne države: svi njeni zastupnici, realizatiori, tada su ubeđivali domaći i strani svet da se radi o jednom troimeni narod, koji pošto je jedan, treba da se nađe u jednoj državi. Odatle i centralistički uređena i prva jugoslovenska država. Poimanje da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, rodilo je svest o postojanju jugoslovenske nacije, pri čemu broj privrženika (Jugoslovena) i naučna i stvarna neutemeljenost postojanja jugoslovenske nacije uopšte nije bila važna. Svest (i izjašnjavanje o pripadnosti jugoslovenskoj naciji) trajala je (i traje) i kada je iza toga stajala jugoslovenska država i kada je država to proglašavala neprijateljskim baukom. Jugosloveni kao nacija u jugoslovenskoj državi (1945-1992.) Nisu imali nikakvo nacionalno pravo. A kako će imati kada nisu imali ni jedan elemenat nacije (teritorija, jezik, kultura …) osim gole deklarativnosti. Ako je tako (a nije drugačije), onda postaje jasno da nije bilo jugoslovenske snage da brani jugoslovensku državu. Odbrana jugoslovenske države nije bila 1991-1992. godine, već početkom 60-ih godina XX veka, ali o tome kasnije.

Temeljni problem jugoslovenske države od njenog nastanka bio je u tome što svest o neminovnosti njenog nastanka i trajanja nije bila formirana kod većine njenih naroda. Za sve protivnike jugoslovenske ideje i jugoslovenske države, ona je bila tvorevina velikosrpskog hegemonizma, otelotvorenje ideje Velike Srbije. Ta dogma nije prestala ni kada je stvorena federativna jugoslovenska republika u kojoj Srbi, bez obzira na brojnost, nisu bili dominantan činilac. Antijugoslovenska ideja je u jugoslovenskoj državi opstala, širila se i artikulisala, držana je u žiži javnosti, a zajedno s njom rasla je i ideja o sopstvenoj jednonacionalnoj državi.[1] Federalna jugoslovenska država (republika) nastala je na negaciji unitarne, centralističke države, a, dalji tok istorije doveo je i do negacije same jugoslovenske države. Priroda federativne države tome je pogodovala. Federativna država, po prirodi stvari, nosi u sebi potencijal samoubistva.To je život pokazao: težnje birokratije i naciokratija federativnih jedinica, bilo gde da su mogu dugo biti pritajene iu momentu povoljnih međunarodnih okolnosti proizvesti odbacivanje saveznog državnog okvira.[2]

Time dolazimo do pitanja: da li je početak preraspodele vlasti u korist republičkih, a ma štetu savezne instance, početak raspada SFRJ?

Koliko je tzv. nacionalno pitanje živelo unutar vladajuće jugoslovenske partije (KPJ), u šta javnost nije imala uvid, pokazaće arhivska istraživanja? U javnosti izgleda da je Edvard Kardelj među prvima otvorio to pitanje. Učinio je to u novom predgovoru za svoju knjigu “Razvoj slovenačlog nacionalnog pitanja”, u kome je kritikovao tendencije “integralnog jugoslovenstva”, kao i afirmaciju “Jugoslovenske nacije” kao birokratsko – centralističke i “povezane sa ostacima velikosrpskog nacionalizma “. Da se nacionalno pitanje razmatra u vrhu partije pokazali su i zaključci Izvršnog komiteta CK o nacionalnim manjinama u kojima je primetno razilaženje. To se zbilo 2.marta 1958. godine a zatim je usledilo pisanje programa, ne KPJ, već Saveza komunista Jugoslavije. Promena imena vladajuće partije nije bila slučajna. Njome se udarilo na monolitnost Partije, koja se pretvara u “Savez” što podrazumeva delove (ne pojedinca). Odatle se stiglo do federalizacije SKJ.

U toku pisanja Programa SKJ, prema svedočenju Dobrice Ćosića, E.Kardelj je zastupao i sledeće mišljenje: “Jugoslavija je istorijski privremena tvorevina. Ona je pojava i rezultat imperijalističke epohe i konstelacije međunarodnih odnosa u toj eposi. Sa razvojem svetskih integracionih procesa i prevazilaženjem imperijalističke epohe, njeni narodi će poći u nove asocijacije i integracije po civilizacijskim-duhovnim afinitetima i Jugoslavija će definitivno biti prekomponovana kao država. Tako ćemo mi Slovenci biti sa Austrijancima i Italijanima, a vi ćete Srbi biti prirodno sa Bugarima ili sa pravoslavnim narodima koji su vam inače istorijski bliži “.[3] Kasnije, dodao je: “Jugoslavija je jedan istorijski tranzit.”[4]

Polemika Dobrica Ćosić – Dušan Pirjevec,[5] vođena 1961-1962 godine izuzetno je značajna za našu temu.Razume se da su učesnici polemike zastupali lična mišljenja, ali je daleko važnije kako je došlo do polemike o če, u su bila oprečna mišljenja. D.Ćosić je detaljno obrazložio kako je došlo do polemike,[6] da je jednostavno na njega vršen pritisak da odgovori na Pirjevčev tekst. Jovan Veselinov (Tada prvi čovek SK Srbije) rekao je Ćosiću: “Iza Pirjevčevog shvatanja postoji jedna politika u Jugoslaviji. Ja to ne govorim samo u svoje ime .. Srpskom narodu i srpskom rukovodstvu insinuira se uni- taristička i centralistička ideologija “. I Tito je vršio pritisak: “Pa pomozite nam boga mu.”[7]

Temeljni Pirjevčev stav glasi: “Republike će ostati i sačuvaće sve svoje prirodne funkcije, pošto nisu izum pretencioznih i bolesnih mozgova, nego predstavljaju jasno uobličene nacionalne organizme i zbog toga su neprikosnovene kao i svaki organizam”.[8]

Suštinu polemike Ćosić je lapidarno objasnio u jednoj rečenici: “Druže Pirjevče, ti samo o svojoj republici, a ja uvek o Jugoslaviji.”[9]

Tito koji je nagovarao Ćosića na odgovor Pirjevcu, u toku polemike i po njenom završetku nije se oglasio, nije stao na Ćosićevu stranu u odbranu jugoslovenske ideje i jugoslovenske države. A da je bio duboko svestan problema svedoči njegov sledeći korak i izričit stav.

Prvo, sazvao je proširenu (oko 50 učesnika) sednicu Izvršnog komiteta CK SKJ, koja je održana na Novom Beogradu, 14, 15 i 16. marta 1962. godine. U uvodnoj reči, pored ostalog, rekao je: “Kakva je samo atmosfera, drugovi, šta da vas ja u to ubeđujem, vi i sami vidite na sednicama Saveznog izvršnog veća! Kakve su to diskusije! Često dolazi do toga da se čovek pita: pa dobro je li ta naša zemlja zbilja kadra da se još drži, da se ne raspadne? (…) Koliko je krvi proliveno za jedinstvo naših naroda, za jedinstvo naše zajednice! I danas se sve to skupa dovodi u pitanje. Postavlja se pitanje da li je ta zajednica zrela za život ili nije? Ima separatističkih pojava. Ima izjava zbog kojih čovjeku pamet stane kad ih čuje.”[10]

Dakle, Tito jasno kaže da ima separatističkih pojava, te se pita (Ai prisutne) da li je naša zemlja kadra da se drži, da se ne raspadne. Sve to 1962.godine. Kakvu je politiku trebalo voditi: podsticati ili subijati separatizam?

U diskusiji je J.Veselinov rekao: “U republikama se ide za tim da se stvori malte ne republička autohtona privreda (…) Jednom rečju, ja milsim da smo otišli suviše daleko u tom republičkom partikularizmu, da nas je malo zahvatio talas malograđanskog nacionalizma i da smo zbog toga počeli u najvećoj meri da zapostavljamo interese Jugoslavije kao celine. “[11]

E.Kardelj na istoj sednici: “U republikama je zacario 01:00 republikanizam, jedan nacionalizam i to do te mere da je čovek često, kada je tamo došao, imao utisak da je neki agitator za neki centralizam i za ne znam kakve antinacionalne interes. S druge strane, ovde je u istoj proporciji, rastao antirepublikanizam u aparatu. Ispalo je da su za sve krive republike, da je za sve što je u Jugoslaviji naopako kriva činjenica što u Jugoslaviji postoje republike, da treba ukinuti republike i napustiti ovu zdravu i jedino pravilnu nacionalnu politiku naše Partije, pa ćemo sve probleme rešiti. I jedno i drugo je lažno, i jedno i drugo je krivo i rđavo, i jedno i drugo nas vodi u stranputicu. Mi ne možemo da idemo dalje ako ne budemo jedinstveni i mi ne možemo ići dalje ako ne budemo do kraja poštovali nacionalnu politiku i samostalnost republika”.[12]

Tito na kraju sednice: Republike ne treba da se boje za nacionalne i druge interese, jer mi smo tu takođe dužni da budno pratimo i čuvamo tekovine naše revolucije i po nacionalnom pitanju. Ali, mi nećemo dozvoliti da se nacionalno pitanje deformiše u jednom negativnom pravcu, u pravcu dezintegracije naše socijalističke zajed nice, jer dve su to stvari: decentralizacija jedna stvar, a dezintegracija je razbijanje socijalističke zajednice.”[13]

Dakle, Tito marta 1962 kaže da neće dozvoliti razbijanje države. I pri tome misli na unutrašnji politički faktor koji je kvalifikovan kao separatizam, republikanizam.

Posle marta 1962. nisu bile preduzimane nikakve mere protiv separatizma, nacionalizma (kako ga ko god shvatao) republikanizma (Ovaj termin nije se odomaćio u jugoslovenskoj politici). Ono što je bilo veoma primetno jesu bili neprestani uspesi republičkih birokratija i naciokratija – privrženika republikanizma u partijskoj i državnoj (unutrašnjoj) politici Jugoslavije.

Osmi kongres SKJ održan je 7-13 decembra 1964. godine. Na kongresu se prvu put posle rata raspravljalo o međunacionalnim odnosima u federaciji.Na ovom kongresu Tito se deklarisao kao Hrvat.[14] Zaprepašćenje i konsternacija zavladali su kongresom. Bila je to čista pobeda “republikanista”, a njene posledice pitanje je da li je iko naslućivao.

“Republikanisti” su nastavili sa nizanjem uspeha. Rušenje Aleksandra Rankovića jula 1966. godine sa svim posledicama na delokrug savezne instance / Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove) i povećani delokrug ingerencije republičke instance – bio je veliki uspeh.Jednostavno, A.Rankovića je trebalo maknutida bi se produžilo sa razbijanjem Jugoslavije.

U sferi ekonomije valjalo je osvojiti ingerencije na uštrb, opet, savezne instance. To je urađeno amandmanima na Ustav SFRJ: 18. aprila 1967. godini u Saveznoj skupštini usvojeni su I i II amandmani, kojima su ograničena ekonomska prava savezne vlasti. Ovom usvajanju prethodili su dugotrajni i oštri napadi na saveznu administraciju od strane predstavnika iz više republika, a prednjačili su oni iz Hrvatske

Stub Jugoslavije bio je SKJ. Kako njega izbaciti iz igre. Nađeno je rešenje: federalizacija.To je urađeno na Devetom kongresu SKJ u Beogradu, marta 1969. Uveden je paritet u sastavljanju partijskog rukovodstva, tako da je kongres samo prihvatao kadrovske liste republika. Savezi komunista republika postali su de facto samostalne organizacije, tj nacionalne partije.Svi poslovi na saveznom nivou, posmatrani su samo iz republičkog (nacionalnog) ugla.

Republika Srbija doživljavana je kao stub Jugoslavije. Kako poseći taj stub? Optužbe da je ona (Srbija) stub centralizma, unitarizma, prepreka razvoju samoupravljanja, odavno su bile izrečene i nebrojeno puta ponavljane. Trebalo je naći nešto novo, a efikasno. Nađeno je rešenje: federalizacija. Opet – amandmani.U Saveznoj skupštini SFRJ, na zajedničkoj sednici svih veća 30.juna 1971. godine usvojeni su amandmani XX-XXLII na Ustav SFRJ, a amandmanom XX status autnomnih pokrajina ojačan je “suverenim pravima” imanentnim samo državama. To je ojačalo separatističke (na Kosovu i Metohiji) i autonomaške (Vojvodina) tendencije što je vrlo uspešno trovalo politički život u Srbiji.

Stub Jugoslavije bila je i vojska – Jugoslovenska narodna armija (JNA). Naravno, nju je teško bilo uništiti., Raspustiti, ali se mogla iznutra ruinirati.Opet uz pomoć nacionalnog pitanja. Paritet, nacionalni ključ primenjivan je iu JNA kada su na redu bila unapređenja i drugi unosni vojni položaji (vojni izaslanici u inostranstvu). Godine 1991-1992. postalo je postalo je potpuno jasno koliko su generali JNA bili “nacionalno svesni” i koliko “verni” svojoj državi. Ali, kojoj državi: Jugoslaviji ili svojoj matičnoj republici?

Smišljena i bila koncepcija Društvene samozaštite (DSZ) i Opštenarodne odbrane (ONO) nisu išle u prilog JNA. Ali jesu u prilog republika: dobile su svoju vojsku i ratni materijal.

Spoljna politika spuštena je na rang republika opet primenom nacionalnog ključa, kao iu svim saveznim institucijama, ali na tome se nije stalo, republike su formirale svoja ministarstva spoljnih poslova.

Zakonom o udruženom radu (ZUR) zaokruženo je ekonomsko zatvaranje republika. O privredi sa stanovišta celine jugoslovenske države, republičke birokratije i naciokratija nisu razmišljale. Otuda dupliranje kapaciteta, što je javnost napadala čime je pokazala samo svoju političku naivnost i nerazumevanje suštine zbivanja u svojoj državi, mislili su SFRJ.

Ustav SFRJ donet 21. februara 1974. godine bio je kruna uspeha u osvajanju vlasti što su postigle republičke birokratije i naciokratija na uštrb savezne vlasti. Republike su stvarno postale nacionalne države. Dve pokrajine Srbije (Kosmet i Vojvodine) postale su “Konstitutivni element” federacije. U upotrebi je i dalje korišćen termin federacija, no delu je de facto bila konfederacija. Na tom federativnom, konfederativno nivou, odlučivanje je postalo stvar sporazumevanja republika i pokrajina. Rečeno je: Jugoslavija je ono što se republike dogovore.Marta 1991, (a mogli su i ranije i kasnije) nisu doneli odluku da odbrane Jugoslaviju. Od koga da je brane? Od sebe.

Dakle, odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog napisa glasi: razbijanje SFRJ počelo je onda kada je počeo proces preraspodele ingerencija između republičkih i savezne vlasti, au korist prvih. Do marta 1962. godine to se jasno videlo, a i sam Tito je 14. marta 1962. godine to priznao.

________________________________________________________

[1] O tome sam pisao rano: “Ko je kriv za propast Jugoslavije” u “Politika”, 31. avgust 1991.: “Ideal jedno nacionalne države – kob Jugoslavije u” Filozofija i društva “, Beograd, 1994. VI str. 143-155

[2] Prema rezultatima istraživanja nemačkih naučnika koji su saopšteni još 1980.godine, samo u zapadnoj Evropi dejstvovali su 42 regionalna pokreta, svi odreda separatistički-Erick Hobsbaum; – Nacije i nacionalizan od 1780. Program, mit, stvarnost, Beograd, 1966, str. 40 Citira Njemački izvor: Joshen Blasehke (ed), Handbush der westeuropaischenRegionalbewegungen, Frankfurt, 1980.

[3] Slavoljub Đukić; – Čovek u svom vremenu. Razgovori sa Dobricom Ćosićem. Beograd, 1989.str.99

[4] Isto

[5] U široj srpskoj javnosti D.Pirjevec (1921-1977) nije bio poznat, što se ne bi moglo reći za naučne krugove.To se vidi iz Spomenice objavljene 1982 godine, “Mišljenja na koncu filozofije”; “Mišljenja na kraju filozofije”; “Das Denken am Ende der Philophie – in memoriam Dušan Pirjevec. Urednici Mihajlo Đurić, Ivan Urbančič. Izd.Nezavisna izdanja Slobodan Mašić (Beograd) 1982. U Spomenici su objavljeni prilozi sledećih srpskih naučnika: Gajo Petrović, Mihajlo Đurić, Slobodan Žunić, Danilo Basta, Ljubo Tadić, Svetozar Stojanović. U uvodnoj belešci stoji: “Prilozi sabrani u ovoj spomenici su napisani na slovenačkom, srpskohrvatskom i nemačkom jeziku. Ostavili smo ih neprevedene kako bismo i na taj način očuvali internacionalni karakter zbornika te tako uvažili nastojanje Dušana Pirjevec da prevaziđe uske nacionalne granice. “O mrtvome sve najlepše, ali D.Pirjevec je bio jedan od ideologa slovenačkog separatizma.

[6] Polemiku vidi: Dušan Pirjevec, Izvinite kako ste rekli. U Delo 1961., str.12; Dobrica Ćosić: O savremenom nesavremen nacionalizmu, u Delo, 1961, str.12; Dušan Pirjevec, Slovenstvo, jugoslovenstvo i nacionalizam, u Delo 1962. str. 1; Dobrica Ćosić, Nacija, integracija i socijalizam, u Delo 1962, str.4; Primož Kozak; Nacija ili društvo, u Delo 1962, Dobrica Ćosić; Čitaocima, u Delo 1962.str. 5

[7] S.Đukić; n.d.str.126.

[8] Isto, str. 123-124.

[9] Isto, str. 127.

[10] Početak kraja SFRJ. Stenogram i drugi prateći dokumenti proširene sednice Izvršnog komiteta CK SKJ održane 14-16 marta 1962. Priredio Miodrag Zečević, Beograd, 1998. str. 32.

[11] Isto, str. 123

[12] Isto, str. 195-196

[13] Isto, str. 258.

[14] “Kada je proglašavan izbor partijskog rukovodstva, tada je prvi put za svakog navedena i nacionalnost.Ne verujem da je to moglo da se učini bez Titove saglasnosti. Tada je izvestilac izborne komisije za Tita rekao – Hrvat .. Nastala je nelagodnost u kongresnoj dvorani.Mu Jugosloveni koji smo to gledali i čuli, bili smo razočarani. Jer, Tito se dotle uvek izjašnjavao kao Jugosloven.Ovim izjašnjavanjem jasno je naglašeno kuda ide Jugoslavija “. S.Đukić, navedeno delo, str. 154.

Zbornik radova, 20 godina od razbijanja SFRJ, Institut za uporedno pravo, Beograd, 2011, str. 133-144

Izvor: istorijab

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top