Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Никола Б. Поповић, Када је почело разбијање СФРЈ?

Датум објаве: четвртак, 26 априла, 2012
Величина слова: A- A+
Никола Б. Поповић

Никола Б. Поповић

Разбиjање (не распад СФРЈ) почео jе раних шездесетих година двадесетог века када jе почео процес преузимања све већих ингеренциjа (обима власти) од стране републичких бирократиjа и нациократиjа на уштрб савезне власти. У том циљу вођена jе у jавности харанга против СК Србиjе, извршена jе федерализациjа СКЈ тзв. националини кључ jе примењиван у избору свих политичких тела, па и чинова у ЈНА. Низ савезних институциjа jе укинуто, а пун успех jе постигнут доношењем Устава 1974/02/21. године. Када jе требало донети одлуку (март 1991.) да се СФРЈ брани, представници република и покраjина у Председништву СФРЈ то нису урадили.

У домаћоj и страноj jавности олако се говори о распаду СФРЈ. То углавном чине политичари, али и научници, коjи се не удубљуjу у тему или су свесно или несвесно инструментализовани од стране своjих (националних) влада, партиjа, НАТО (читаj САД). Већ употреба речи “распад “сигнализира да говорнику или аутору текста ниjе довољно jасно шта се збило са jугословенском државом 1991-1992. године. Политици и домаћоj и страноj (част изузецима) потребно jе да се СФРЈ распала изнутра, а да jе за то искључиво крива Србиjа, тj њена влада и владаjућа патриjа (Социjалистичка патриjа Србиjе – СПС). А када jе почело? По присталицама наведеног прегледа почело jе краjем 1987. године са стабилизовањем Слободана Милошевића на власти и у Партиjи иу држави. Из тога произилази да jе СФРЈ била стабилна држава до тог времена те да jе политика Србиjе истерала, растерала чланице jугословенске федеративне државе. Наведено мишљење неминовно наводи на закључак, да су све чланице jугословенске федерациjе (републике и покраjине) биле немушти, покорни субjекти, коjима jе било лако наметнути своjу вољу.

Не мора да се поседуjе велико знање о прошлости jугословенске државе (1918-1992) па да се лако закључи да поменуто мишљење ни на коjи начин не одговара стварном животу. Оно не нуди релевантне научне доказе, већ се искључиво своди на голи вербализам: како коме одговара. Биће да jе то политика.

Да би се одговорило на насловљено питање треба прво размотрити суштину jугословенске идеjе и феномен федеративне државе.

Када jе реч о jугословенскоj идеjи ваља знати да jе упоредо с њом постоjала и траjала антиjугословенска идеjа у крилу истих (jугонарода). Та антиjугословенска идеjа и њени стварни протагонисти (сви од А. Старчевића до Ф. Туђмана) решење jугословенског питања нису видели у стварању jугословенске државе, већ своjе националне државе. Победа jугословенске идеjе оличене у настанку и прве и друге Југославиjе ниjе ликвидирала антиjугословенски идеjу. Заправо, идеjе не могу бити ликвидиране, не могу доживети краj jедном за свагда, могу бити само остварене или несмотрене.

Победа jугословенске идеjе 1918. године, што се често губи из вида, била jе победа идеjе jеднонационалне државе: сви њени заступници, реализатиори, тада су убеђивали домаћи и страни свет да се ради о jедном троимени народ, коjи пошто jе jедан, треба да се нађе у jедноj држави. Одатле и централистички уређена и прва jугословенска држава. Поимање да су Срби, Хрвати и Словенци jедан народ, родило jе свест о постоjању jугословенске нациjе, при чему броj приврженика (Југословена) и научна и стварна неутемељеност постоjања jугословенске нациjе уопште ниjе била важна. Свест (и изjашњавање о припадности jугословенскоj нациjи) траjала jе (и траjе) и када jе иза тога стаjала jугословенска држава и када jе држава то проглашавала неприjатељским бауком. Југословени као нациjа у jугословенскоj држави (1945-1992.) Нису имали никакво национално право. А како ће имати када нису имали ни jедан елеменат нациjе (териториjа, jезик, култура …) осим голе декларативности. Ако jе тако (а ниjе другачиjе), онда постаjе jасно да ниjе било jугословенске снаге да брани jугословенску државу. Одбрана jугословенске државе ниjе била 1991-1992. године, већ почетком 60-их година XX века, али о томе касниjе.

Темељни проблем jугословенске државе од њеног настанка био jе у томе што свест о неминовности њеног настанка и траjања ниjе била формирана код већине њених народа. За све противнике jугословенске идеjе и jугословенске државе, она jе била творевина великосрпског хегемонизма, отелотворење идеjе Велике Србиjе. Та догма ниjе престала ни када jе створена федеративна jугословенска република у коjоj Срби, без обзира на броjност, нису били доминантан чинилац. Антиjугословенска идеjа jе у jугословенскоj држави опстала, ширила се и артикулисала, држана jе у жижи jавности, а заjедно с њом расла jе и идеjа о сопственоj jеднонационалноj држави.[1] Федерална jугословенска држава (република) настала jе на негациjи унитарне, централистичке државе, а, даљи ток историjе довео jе и до негациjе саме jугословенске државе. Природа федеративне државе томе jе погодовала. Федеративна држава, по природи ствари, носи у себи потенциjал самоубиства.То jе живот показао: тежње бирократиjе и нациократиjа федеративних jединица, било где да су могу дуго бити притаjене иу моменту повољних међународних околности произвести одбацивање савезног државног оквира.[2]

Тиме долазимо до питања: да ли jе почетак прерасподеле власти у корист републичких, а ма штету савезне инстанце, почетак распада СФРЈ?

Колико jе тзв. национално питање живело унутар владаjуће jугословенске партиjе (КПЈ), у шта jавност ниjе имала увид, показаће архивска истраживања? У jавности изгледа да jе Едвард Кардељ међу првима отворио то питање. Учинио jе то у новом предговору за своjу књигу “Развоj словеначлог националног питања”, у коме jе критиковао тенденциjе “интегралног jугословенства”, као и афирмациjу “Југословенске нациjе” као бирократско – централистичке и “повезане са остацима великосрпског национализма “. Да се национално питање разматра у врху партиjе показали су и закључци Извршног комитета ЦК о националним мањинама у коjима jе приметно разилажење. То се збило 2.марта 1958. године а затим jе уследило писање програма, не КПЈ, већ Савеза комуниста Југославиjе. Промена имена владаjуће партиjе ниjе била случаjна. Њоме се ударило на монолитност Партиjе, коjа се претвара у “Савез” што подразумева делове (не поjединца). Одатле се стигло до федерализациjе СКЈ.

У току писања Програма СКЈ, према сведочењу Добрице Ћосића, Е.Кардељ jе заступао и следеће мишљење: “Југославиjа jе историjски привремена творевина. Она jе поjава и резултат империjалистичке епохе и констелациjе међународних односа у тоj епоси. Са развоjем светских интеграционих процеса и превазилажењем империjалистичке епохе, њени народи ће поћи у нове асоциjациjе и интеграциjе по цивилизациjским-духовним афинитетима и Југославиjа ће дефинитивно бити прекомпонована као држава. Тако ћемо ми Словенци бити са Аустриjанцима и Италиjанима, а ви ћете Срби бити природно са Бугарима или са православним народима коjи су вам иначе историjски ближи “.[3] Касниjе, додао jе: “Југославиjа jе jедан историjски транзит.”[4]

Полемика Добрица Ћосић – Душан Пирjевец,[5] вођена 1961-1962 године изузетно jе значаjна за нашу тему.Разуме се да су учесници полемике заступали лична мишљења, али jе далеко важниjе како jе дошло до полемике о че, у су била опречна мишљења. Д.Ћосић jе детаљно образложио како jе дошло до полемике,[6] да jе jедноставно на њега вршен притисак да одговори на Пирjевчев текст. Јован Веселинов (Тада први човек СК Србиjе) рекао jе Ћосићу: “Иза Пирjевчевог схватања постоjи jедна политика у Југославиjи. Ја то не говорим само у своjе име .. Српском народу и српском руководству инсинуира се уни- таристичка и централистичка идеологиjа “. И Тито jе вршио притисак: “Па помозите нам бога му.”[7]

Темељни Пирjевчев став гласи: “Републике ће остати и сачуваће све своjе природне функциjе, пошто нису изум претенциозних и болесних мозгова, него представљаjу jасно уобличене националне организме и због тога су неприкосновене као и сваки организам”.[8]

Суштину полемике Ћосић jе лапидарно обjаснио у jедноj реченици: “Друже Пирjевче, ти само о своjоj републици, а jа увек о Југославиjи.”[9]

Тито коjи jе наговарао Ћосића на одговор Пирjевцу, у току полемике и по њеном завршетку ниjе се огласио, ниjе стао на Ћосићеву страну у одбрану jугословенске идеjе и jугословенске државе. А да jе био дубоко свестан проблема сведочи његов следећи корак и изричит став.

Прво, сазвао jе проширену (око 50 учесника) седницу Извршног комитета ЦК СКЈ, коjа jе одржана на Новом Београду, 14, 15 и 16. марта 1962. године. У уводноj речи, поред осталог, рекао jе: “Каква jе само атмосфера, другови, шта да вас jа у то убеђуjем, ви и сами видите на седницама Савезног извршног већа! Какве су то дискусиjе! Често долази до тога да се човек пита: па добро jе ли та наша земља збиља кадра да се jош држи, да се не распадне? (…) Колико jе крви проливено за jединство наших народа, за jединство наше заjеднице! И данас се све то скупа доводи у питање. Поставља се питање да ли jе та заjедница зрела за живот или ниjе? Има сепаратистичких поjава. Има изjава због коjих човjеку памет стане кад их чуjе.”[10]

Дакле, Тито jасно каже да има сепаратистичких поjава, те се пита (Аи присутне) да ли jе наша земља кадра да се држи, да се не распадне. Све то 1962.године. Какву jе политику требало водити: подстицати или субиjати сепаратизам?

У дискусиjи jе Ј.Веселинов рекао: “У републикама се иде за тим да се створи малте не републичка аутохтона привреда (…) Једном речjу, jа милсим да смо отишли сувише далеко у том републичком партикуларизму, да нас jе мало захватио талас малограђанског национализма и да смо због тога почели у наjвећоj мери да запостављамо интересе Југославиjе као целине. “[11]

Е.Кардељ на истоj седници: “У републикама jе зацарио 01:00 републиканизам, jедан национализам и то до те мере да jе човек често, када jе тамо дошао, имао утисак да jе неки агитатор за неки централизам и за не знам какве антинационалне интерес. С друге стране, овде jе у истоj пропорциjи, растао антирепубликанизам у апарату. Испало jе да су за све криве републике, да jе за све што jе у Југославиjи наопако крива чињеница што у Југославиjи постоjе републике, да треба укинути републике и напустити ову здраву и jедино правилну националну политику наше Партиjе, па ћемо све проблеме решити. И jедно и друго jе лажно, и jедно и друго jе криво и рђаво, и jедно и друго нас води у странпутицу. Ми не можемо да идемо даље ако не будемо jединствени и ми не можемо ићи даље ако не будемо до краjа поштовали националну политику и самосталност република”.[12]

Тито на краjу седнице: Републике не треба да се боjе за националне и друге интересе, jер ми смо ту такође дужни да будно пратимо и чувамо тековине наше револуциjе и по националном питању. Али, ми нећемо дозволити да се национално питање деформише у jедном негативном правцу, у правцу дезинтеграциjе наше социjалистичке заjед нице, jер две су то ствари: децентрализациjа jедна ствар, а дезинтеграциjа jе разбиjање социjалистичке заjеднице.”[13]

Дакле, Тито марта 1962 каже да неће дозволити разбиjање државе. И при томе мисли на унутрашњи политички фактор коjи jе квалификован као сепаратизам, републиканизам.

После марта 1962. нису биле предузимане никакве мере против сепаратизма, национализма (како га ко год схватао) републиканизма (Оваj термин ниjе се одомаћио у jугословенскоj политици). Оно што jе било веома приметно jесу били непрестани успеси републичких бирократиjа и нациократиjа – приврженика републиканизма у партиjскоj и државноj (унутрашњоj) политици Југославиjе.

Осми конгрес СКЈ одржан jе 7-13 децембра 1964. године. На конгресу се прву пут после рата расправљало о међунационалним односима у федерациjи.На овом конгресу Тито се декларисао као Хрват.[14] Запрепашћење и констернациjа завладали су конгресом. Била jе то чиста победа “републиканиста”, а њене последице питање jе да ли jе ико наслућивао.

“Републиканисти” су наставили са низањем успеха. Рушење Александра Ранковића jула 1966. године са свим последицама на делокруг савезне инстанце / Савезни секретариjат за унутрашње послове) и повећани делокруг ингеренциjе републичке инстанце – био jе велики успех.Једноставно, А.Ранковића jе требало макнутида би се продужило са разбиjањем Југославиjе.

У сфери економиjе ваљало jе освоjити ингеренциjе на уштрб, опет, савезне инстанце. То jе урађено амандманима на Устав СФРЈ: 18. априла 1967. години у Савезноj скупштини усвоjени су I и II амандмани, коjима су ограничена економска права савезне власти. Овом усваjању претходили су дуготраjни и оштри напади на савезну администрациjу од стране представника из више република, а предњачили су они из Хрватске

Стуб Југославиjе био jе СКЈ. Како њега избацити из игре. Нађено jе решење: федерализациjа.То jе урађено на Деветом конгресу СКЈ у Београду, марта 1969. Уведен jе паритет у састављању партиjског руководства, тако да jе конгрес само прихватао кадровске листе република. Савези комуниста република постали су де фацто самосталне организациjе, тj националне партиjе.Сви послови на савезном нивоу, посматрани су само из републичког (националног) угла.

Република Србиjа доживљавана jе као стуб Југославиjе. Како посећи таj стуб? Оптужбе да jе она (Србиjа) стуб централизма, унитаризма, препрека развоjу самоуправљања, одавно су биле изречене и неброjено пута понављане. Требало jе наћи нешто ново, а ефикасно. Нађено jе решење: федерализациjа. Опет – амандмани.У Савезноj скупштини СФРЈ, на заjедничкоj седници свих већа 30.jуна 1971. године усвоjени су амандмани XX-XXLII на Устав СФРЈ, а амандманом XX статус аутномних покраjина оjачан jе “сувереним правима” иманентним само државама. То jе оjачало сепаратистичке (на Косову и Метохиjи) и аутономашке (Воjводина) тенденциjе што jе врло успешно тровало политички живот у Србиjи.

Стуб Југославиjе била jе и воjска – Југословенска народна армиjа (ЈНА). Наравно, њу jе тешко било уништити., Распустити, али се могла изнутра руинирати.Опет уз помоћ националног питања. Паритет, национални кључ примењиван jе иу ЈНА када су на реду била унапређења и други уносни воjни положаjи (воjни изасланици у иностранству). Године 1991-1992. постало jе постало jе потпуно jасно колико су генерали ЈНА били “национално свесни” и колико “верни” своjоj држави. Али, коjоj држави: Југославиjи или своjоj матичноj републици?

Смишљена и била концепциjа Друштвене самозаштите (ДСЗ) и Општенародне одбране (ОНО) нису ишле у прилог ЈНА. Али jесу у прилог република: добиле су своjу воjску и ратни материjал.

Спољна политика спуштена jе на ранг република опет применом националног кључа, као иу свим савезним институциjама, али на томе се ниjе стало, републике су формирале своjа министарства спољних послова.

Законом о удруженом раду (ЗУР) заокружено jе економско затварање република. О привреди са становишта целине jугословенске државе, републичке бирократиjе и нациократиjа нису размишљале. Отуда дуплирање капацитета, што jе jавност нападала чиме jе показала само своjу политичку наивност и неразумевање суштине збивања у своjоj држави, мислили су СФРЈ.

Устав СФРЈ донет 21. фебруара 1974. године био jе круна успеха у осваjању власти што су постигле републичке бирократиjе и нациократиjа на уштрб савезне власти. Републике су стварно постале националне државе. Две покраjине Србиjе (Космет и Воjводине) постале су “Конститутивни елемент” федерациjе. У употреби jе и даље коришћен термин федерациjа, но делу jе де фацто била конфедерациjа. На том федеративном, конфедеративно нивоу, одлучивање jе постало ствар споразумевања република и покраjина. Речено jе: Југославиjа jе оно што се републике договоре.Марта 1991, (а могли су и раниjе и касниjе) нису донели одлуку да одбране Југославиjу. Од кога да jе бране? Од себе.

Дакле, одговор на питање постављено у наслову овог написа гласи: разбиjање СФРЈ почело jе онда када jе почео процес прерасподеле ингеренциjа између републичких и савезне власти, ау корист првих. До марта 1962. године то се jасно видело, а и сам Тито jе 14. марта 1962. године то признао.

________________________________________________________

[1] О томе сам писао рано: “Ко jе крив за пропаст Југославиjе” у “Политика”, 31. август 1991.: “Идеал jедно националне државе – коб Југославиjе у” Филозофиjа и друштва “, Београд, 1994. VI стр. 143-155

[2] Према резултатима истраживања немачких научника коjи су саопштени jош 1980.године, само у западноj Европи деjствовали су 42 регионална покрета, сви одреда сепаратистички-Ерицк Хобсбаум; – Нациjе и национализан од 1780. Програм, мит, стварност, Београд, 1966, стр. 40 Цитира Њемачки извор: Joshen Blasehke (ed), Handbush der westeuropaischenRegionalbewegungen, Frankfurt, 1980.

[3] Славољуб Ђукић; – Човек у свом времену. Разговори са Добрицом Ћосићем. Београд, 1989.стр.99

[4] Исто

[5] У широj српскоj jавности Д.Пирjевец (1921-1977) ниjе био познат, што се не би могло рећи за научне кругове.То се види из Споменице обjављене 1982 године, “Мишљења на концу филозофиjе”; “Мишљења на краjу филозофиjе”; “Дас Денкен ам Енде дер Пхилопхие – ин мемориам Душан Пирjевец. Уредници Михаjло Ђурић, Иван Урбанчич. Изд.Независна издања Слободан Машић (Београд) 1982. У Споменици су обjављени прилози следећих српских научника: Гаjо Петровић, Михаjло Ђурић, Слободан Жунић, Данило Баста, Љубо Тадић, Светозар Стоjановић. У уводноj белешци стоjи: “Прилози сабрани у овоj споменици су написани на словеначком, српскохрватском и немачком jезику. Оставили смо их непреведене како бисмо и на таj начин очували интернационални карактер зборника те тако уважили настоjање Душана Пирjевец да превазиђе уске националне границе. “О мртвоме све наjлепше, али Д.Пирjевец jе био jедан од идеолога словеначког сепаратизма.

[6] Полемику види: Душан Пирjевец, Извините како сте рекли. У Дело 1961., стр.12; Добрица Ћосић: О савременом несавремен национализму, у Дело, 1961, стр.12; Душан Пирjевец, Словенство, jугословенство и национализам, у Дело 1962. стр. 1; Добрица Ћосић, Нациjа, интеграциjа и социjализам, у Дело 1962, стр.4; Примож Козак; Нациjа или друштво, у Дело 1962, Добрица Ћосић; Читаоцима, у Дело 1962.стр. 5

[7] С.Ђукић; н.д.стр.126.

[8] Исто, стр. 123-124.

[9] Исто, стр. 127.

[10] Почетак краjа СФРЈ. Стенограм и други пратећи документи проширене седнице Извршног комитета ЦК СКЈ одржане 14-16 марта 1962. Приредио Миодраг Зечевић, Београд, 1998. стр. 32.

[11] Исто, стр. 123

[12] Исто, стр. 195-196

[13] Исто, стр. 258.

[14] “Када jе проглашаван избор партиjског руководства, тада jе први пут за сваког наведена и националност.Не веруjем да jе то могло да се учини без Титове сагласности. Тада jе известилац изборне комисиjе за Тита рекао – Хрват .. Настала jе нелагодност у конгресноj дворани.Му Југословени коjи смо то гледали и чули, били смо разочарани. Јер, Тито се дотле увек изjашњавао као Југословен.Овим изjашњавањем jасно jе наглашено куда иде Југославиjа “. С.Ђукић, наведено дело, стр. 154.

Зборник радова, 20 година од разбиjања СФРЈ, Институт за упоредно право, Београд, 2011, стр. 133-144

Извор: istorijab

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top